Čuvena hrvatska novinarka i književnica Vedrana Rudan preminula je danas u 77. godini života nakon duge i teške borbe sa retkim oblikom karcinoma. Bila je poznata u regionu po direktnom govoru, nije se plašila ničijeg stava i mišljenja, a njen autorski tekst na blogu o roditeljstvu i odnosima prema deci privukao je veliku pažnju tog 3. avgusta 2021. godine.
Vedrana Rudan je volela da debatuje o nekim društvenim pojavama, naročito o vaspitanju dece. U tom tekstu je objasnila svoje stavove da roditelji deci ne duguju ništa, ali se osvrnula i na čestu pojavu u regionu - da roditelji dugo izdržavaju svoju decu, da im poklanjaju stvari apriori što ona nije cenila kod ljudi.
"Negde na netu naletela sam na ovu rečenicu. Napisala ju je Lisa Pontius, poznata influenserka, žena ima trideset i tri godine, mnogi čitaju njene objave.
Sviđa mi se teza. Bez ikakve zajeb**cije, sviđa mi se. Ni jedno dete, naravno kad prestane biti dete, roditeljima ne duguje ništa.
Dete je odrasla osoba kad navrši osamnaest godina. I baš bi bilo lepo kad bi roditelji odrasloj osobi mogli reći: 'Bivše dete moje, ne duguješ mi ništa.
Tamo su ti vrata. Srećan put!'", započela je Vedrana.
"Kada smo mi mame prvi put stavile svoju bebu na grudi, niko nam nije rekao da će nam beba jednom postati stranac"
"Svi ili gotovo svi moji znanci, da sebe vole i poštuju, s velikim bi zadovoljstvom pristali na takav rasplet odnosa sa svojom bivšom decom. Ne volimo se i ne poštujemo se.
Mi volimo decu, deca ne vole nas. Zašto ljudi imaju decu?
Životinje smo, u nama čuči zov divljine. Kad smo mi mame prvi put stavile svoju bebu na grudi niko nam nije rekao da će nam beba jednom postati stranac.
Bivša beba će u vrtiću mlatiti ostale bivše bebe, krenuće će u školu i biti loš đak, beba će se upisati u srednju školu, koliko koštaju instrukcije svi znamo, neki na fakultet. Šta sam ono rekla, kad dete navrši osamnaest, prestaje biti dete.
Na fakultet ljudi kreću u osamnaestoj. Jesu li perverzni roditelji koji plaćaju školovanje deci koja to nisu?
Ili je to 'normalno'? Većina bivše dece će se složiti da to jeste 'normalno'.
Njihovo je objašnjenje uvek isto, 'nisam ja tražio, tražila, da se rodim'. Ajmo se složiti, normalno je punoletnim ljudima plaćati fakultet iako u mnogim zemljama to 'djeca' sama sebi plaćaju jer roditelji bivšoj deci ne duguju ništa.
Gledam ljude oko sebe. Moje vršnjake i mlađe.
Svi imamo tridesetogodišnju ili četrdesetogodišnju 'decu'. Poklanjamo im stanove, kuće, aute, odeću, odeću za njihovu djecu, nalazimo im posao.
Keš, keš, keš! Nikad dosta keša.
Neki roditelji pasu travu da bi od dece izmamili hvala. Nikad 'hvala' čuti neće jer 'deca roditeljima ne duguju ništa'", nastavila je ona.
"Do**zdilo mi je da se borim za ljubav četrdesetogodišnjeg deteta do mog zadnjeg evra"
"I ne duguju. Mi roditelji, zaslepljeni bezuslovnom ljubavlju koja se graniči s perverzijom, ona jeste perverzija, postajemo bankomat doživotno osuđen na riganje novčanica.
Šta će nama telefonski poziv? Čokolada?
Osmeh? Cvet?
Zagrljaj? Mi smo svoje na ovome svetu obavili.
Izrodili smo neshvaćene genijalce koji bi bili turbo uspešni da žive u nekom drugom vremenu, da ih ne ubija korporativni kapitalizam, da su završili neki drugi fakultet, da nisu u depri, da od nas dobiju pet hiljada evra, mi smo dali samo tri, da nisu deca razvedenih roditelja, da jesu deca razvedenih roditelja, da su deca pokojnih roditelja… Kad 'detetu' u četrdesetoj isplatiš jednu od rata kredita koji mu do smrti nećeš vratiti, moraš imati na umu da 'djeca roditeljima ne duguju ništa'.
Ovih sam dana mnogo razmišljala o toj temi. Nešto se u meni definitivno prelomilo.
Shvatila sam da me najzad, nakon toliko godina davanja koje se podrazumevalo iako je proslava 'detetovog' osamnaestog rođendana davno iza nas, uopšte nije briga hoće li neko prema meni biti pristojan ili mi ikad reći hvala. Prosvetlila me teza da mi dete ne duguje ništa.
Juče me prijatelj nasmejao. 'Nazvao sam sina, rekao mi je: 'Ćale, na sastanku sam, nazvaću te za pet minuta'.
Već petnaest dana čekam da me nazove. Ahahahaha.
'Tebi je to smešno?' Čudio se.
Smešno mi je, ja se više na ta sr*nja neću paliti'. 'Blago tebi'.
Da, blago meni. Imam muža, imam mačku, imam kuću, imam cveće.
Dop**dilo mi je boriti se za 'ljubav' četrdesetogodišnjeg deteta do mog zadnjeg evra. Šta sam dala, dala sam.
Naravno da sam pogrešila kad nakon duvanja u osamnaest svećica nisam rekla: 'Tamo su ti vrata'. Nikad nije kasno.
Dobar je osećaj pokazati vrata i dvadeset godina kasnije. Lakše se diše", zaključila je Vedrana Rudan.
BONUS VIDEO:
