Ukoliko dete doktora upiše medicinski fakultet, dete umetnika neki od umetničkih, ili dete advokata pravni, u Srbiji se često može čuti "pa da, mama i tata ga guraju". Bez obzira na umeće i talenat tog deteta, često se kaže: "Lako je njemu sa takvim roditeljima i 'zaleđem'".

Da li je dete umetnika koje je odraslo u ateljeu, okruženo bojama, platnima, četkicama, špahtlama, razređivačima ili ono koje je u pelenama naučilo šta se nalazi iza scene pozorišta, šta je garderoba, kako izgleda kostim, scenska šminka ili kako se diže i spušta zavesa u pozorištu, lošije od onog koje je odraslo u porodici biznismena i koje nikada izbliza nije videlo pačku ili slikarsko platno?

Na umetničkim fakultetima se često može čuti "to ti je sin/ćerka tog i tog, zna se kako je došlo ovde" i retko se spominju realni talenti i kvaliteti tih istih mladih ljudi.

Sociolog kulture Ratko Božović se, odgovarajući na ta pitanja, i sam zapitao zašto bi talentovano dete ispaštalo zbog uspeha svojih roditelja i smatra da je to diskriminacija.

"Zašto bi to bila smetnja? To treba da bude prednost", rekao je on za Tanjug. Božović dodaje da nije beznačajno ukoliko je dete iz porodice naučnika i samo se bavi time, pošto upravo ta činjenica opredeljuje njegovu orijentaciju.

Sociolog kaže da je negativan stav prema deci iz uspešnih porodica pitanje malograđanštine i da bi kriterijumi i vrednosti trebalo da budu jedine vodilje.


"Dete roditelja koji se bave nekom interesantnom profesijom može biti od malih nogu 'začarano' vrstom razgovora koji se vode u kući, ljudima koji tu dolaze, naročito ako su roditelji realizovani, uspešni i zadovoljni svojim poslom", objašnjava psiholog, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu Leposava Kron.

Ona kaže da to može biti snažna i zdrava determinanta odluke da to bude i njihov izbor zanimanja, jer je samoostvarenje u poslu važan faktor zadovoljstva životom i značajno utiče na kvalitet istog.

"Ukoliko postoji bilo kakav direktni ili indirektni pritisak roditelja da dete 'usvoji' profesiju roditelja kao deo sopstvenog identiteta, onda to često može da bude izvor frustracije i kasnijeg nezadovoljstva profesijom koja se, ipak, bira za ceo život", rekla je ona Tanjugu i dodala da eventualne zlobne komentare treba ignorisati "budući da ta vrsta komentara uvek više ili čak isključivo govori o onima koji ih imaju, nego o osobama na koje su komentari usmereni".

Kron podseća da je takvih komentara uvek bilo i da će ih i dalje biti i objašnjava da su zavist i zloba uvek znak podsvesnog osećanja manje vrednosti, slabosti, frustracije i inferiornosti.

"Ona (zloba) se često manifestuje preko ekstremnog kritizerskog stava prema drugima koji nikada nisu dovoljno dobri, obrazovani, pametni, uspešni, talentovani, lepi i onog karakterističnog preteranog 'držanja do sebe', kako se to kolokvijalno kaže", zaključuje Kron.