Fotke žena u donjem vešu i korsetima vezane konopcima: Ovo je istina o misterioznom Instagram profilu

Instagram profil marie.sauvage prikazuje fotografije žena u izvrsnom donjem vešu, svilenim haljinama ili baroknim korsetima, koje vise sa užadi pričvršćenih za plafon. Na fotografijama se pojavljuje i sama umetnica koja konopcima imobiliše druge žene, nežno ih grli ili gleda u oči. "Šibari" (na japanskom "vezati"), koji se takođe ređe naziva "japansko ropstvo", postaje sve popularnija umetnost vezivanja širom sveta.

"Videla sam nastup u fetiš klubu u Njujorku. Bio je jedan mrzovoljan čovek sa ogromnim egom koji je vezao mladu ženu. Tako da je moj prvi kontakt sa 'Šibarijem' bio prilično negativan".

Ipak je postojalo nešto što vas je privuklo?

"Zapravo ne. Izgledalo je komplikovano i dosadno. Međutim, žena koja mi je kasnije postala mentor, ohrabrila me je da pokušam jer je u toj sredini bilo jako malo žena. Ovo me je zaintrigiralo. Danas to izgleda drugačije".

Tokom poslednjih 10 godina, "Šibari" je postao globalni pokret sa hiljadama praktičara širom sveta. Šta mislite zašto je toliko ljudi zainteresovano za ovo?

"To zapravo nema mnogo veze sa fetišom. Mislim da ljudima nedostaje prisustvo u svojim telima, posebno u sve virtuelnijoj stvarnosti. Provodimo dosta vremena na mrežama, zbog čega gubimo kontakt sa svojim telima i ređe imamo intimne odnose. 'Šibari' fokusira pažnju na telo i um. Podržava komunikaciju i uči ljude kako da postave granice. Ovo je vredno ne samo u vašem intimnom životu, već i u svakodnevnom životu".

Ali zar "Šibari" nije usmeren na ljude koji vole bol?

"'Šibari' dolazi iz Japana i dolazi iz ere samuraja, iz oblika borilačke veštine zvane Hojojutsu. To je bio metod vezivanja zatvorenika. Tek kasnije je evoluirao u umetničku formu. Često me pitaju da li 'Šibari' boli. Ovo treba razlikovati. Postoje 'Šibari' majstori koji namerno rade sa bolom, ali postoje i oni koji se fokusiraju na kretanje. Učila sam kod majstora koji se fokusira na udobnost i estetiku".

A ipak vaši modeli vise na konopcima u vazduhu. Ne boli?

"Ne, ali zahteva mnogo opreza i iskustva. Najčešći uzrok povreda su majstori koji nisu odgovarajuće kvalifikovani. Pogotovo sada, kada je 'Šibari' toliko popularan, ovakvih je sve više. Treniram skoro svaki dan. Dok nastupam, pokušavam da održavam kontakt očima sa svojim modelima u svakom trenutku. Gledam da li se namršte, žmire ili naprežu mišiće. Najvažniji znak upozorenja je znojenje. Onda znam da moram da spustim osobu. Nikada nikoga nisam povredila. Veoma sam ponosna na to".

"Šibari" koji pravite povezan je sa specifičnom estetikom. Kako biste opisali svoj stil?

"Kao evropski romantizam. Živim u Parizu i stvorila sam vizuelni identitet koji ima smisla u evropskom kontekstu. Za mene bi bilo čudno praktikovati japansku estetiku van Japana".

Kakvu ulogu igraju se**ualnost i fetiši u vašoj praksi?

"Se**ualnost može da ima mnogo značenja. Na primer, penetracija nije cilj moje prakse. Međutim, vezanost u određenim položajima i vremenima može da bude se**ualno uzbudljiva. Nisam pristalica kombinovanja 'Šibarija' sa prodorom, jer tada gubimo svesnost. Ako se fokusiramo na to kako različiti položaji utiču na telo tokom 40 minuta, ulazimo u stanje nalik meditaciji. Ali ako nastavimo da razmišljamo: 'Hoću li imati intimni odnos?', mir koji smo izgradili nestaje".

Dakle, se**ualnost ovde ne igra ključnu ulogu?

"Potpuno isključivanje se**ualne komponente je takođe problematično. Mnogi ljudi vide 'Šibari' kao unosan posao koji cveta. Širom sveta se grade nove škole, a stalno se održavaju nove predstave i događaji. 'Šibari' se često promoviše prvenstveno u terapijskom kontekstu. Volela bih da se 'Šibari' doživljava kao umetnost, meditacija, ali i nešto erotično".

Uglavnom vezujete žene. Kakvu ulogu rod igra u vašem radu?

"Jedan od razloga zašto sam postala 'Šibari' umetnica bio je da stvorim siguran prostor za žene gde bi mogle da istražuju sebe u erotskom kontekstu. Oduvek me je zanimala ženska se**ualnost. Osećam da ima još mnogo posla da se uradi u smislu podizanja svesti u ovoj oblasti".

Koja osećanja prate ljude sa kojima ste povezani?

"Neki ljudi to opisuju kao osećaj letenja ili lebdenja, kao potpunu slobodu. Ja to razumem. Kada me moj majstor veže, osećam i izvesnu vrstu slobode. Znam da mi se ništa neće desiti ako budem vezana, ali kada se nađem u položajima u kojima ne mogu da se krećem, prva pomisao mi je panika. Oslobađanje tog osećaja i opuštanje u konopcima je sloboda. Radi se o odustajanju od kontrole. Kada se to postigne, jednostavno se lebdi i na trenutak prestaje se razmišljanje o svemu".

Vi ste i majstor i model, igrate obe uloge. Kako ovo utiče na vaš život?

"Svaki dan razmišljam o konceptu predaje. Šta znači da ljudi odustanu? Šta ovo znači za mene? Šta znači pustiti? Šta znači biti ranjiv i imati poverenja? Ovo su zaista važna pitanja koja sebi postavljam svaki dan. Da bih postala bolji praktičar, takođe tražim odgovore na ova pitanja izvan 'Šibarija'. Ovo mi mnogo menja život.

Pored javnih nastupa, nudite i privatne sesije za klijente. Da li i oni traže takve životne iskorake?

"Da. Na primer, jedan čovek je imao veliki strah od letenja. Nikada u svom životu nije seo u avion. Putovao je vozom i do 20 sati po Evropi. Vezala sam ga i pokušala da ga suspendujem, ali nije mogao da drži nogu dalje od zemlje. Rekao je: 'Ne, ne, tako sam uplašen, to je kao da letim'. Rekla sam mu: 'Možeš da letiš', podigla sam ga i on je shvatio da nije u opasnosti. To je bio trenutak kada mu je nešto škljocnulo u glavi. Danas upravlja avionima".

Ovo zvuči kao terapija.

"Mislim da je 'Šibari' toliko popularan jer može da bude bilo šta. Nisam terapeut, ali osećam da pomaganje ljudima ima smisla, čak i ako se moj put čini nekonvencionalnim".

BONUS VIDEO: