Bakšiš je tema koja često može da izazove polemiku u društvu. Dok ga jedni smatraju delom kulture, drugi ističu da ne treba preterivati jer se dobra usluga podrazumeva. "Da li ostavljate bakšiš? Kako se informišete o kulturi bakšiša u zemlji u koju putujete?", pitanje je koja je postavila Instagram stranica "Poreklo reči", a potom objasnila pravila u određenim zemljama i samo poreklo ove reči.
"Bakšiš je znak zahvalnosti za dobru uslugu, ali pravila se razlikuju od zemlje do zemlje. U SAD-u ostavljanje bakšiša od 18-20 odsto je skoro obavezno. U rečnik se već uvlače reči kao što su 'davanje bakšiša iz griže savesti' (guilt tipping), 'zamor od davanja bakšiša' (tipping fatigue), 'širenje profesija koje traže napojnicu' (tip creep i tipflation), 'sramoćenje na internetu zbog davanja male napojnice' (viral tip shaming).
U Japanu bakšiš se smatra uvredom jer se očekuje da kvalitetna usluga bude deo posla. Duboko ukorenjena društvena norma u Severnoj Africi, na Bliskom istoku i u Južnoj Aziji je koncept bakšiša, što znači davanje napojnice ili dobrotvorne milostinje. Njega može direktno da zatraži taksista ili turistički vodič ili sugestivno da šapuće prodavac sa uličnih tezgi, ali na kraju znači isto, traži se poklon ili mala napojnica, bez obzira na pruženu uslugu.
Reč 'bakšiš' (tur. bahşiş) potiče iz osmanskog turskog jezika koja je preuzeta iz persijskog bakhshesh, imenice koja potiče od glagola bakhshidan, što znači 'dati', 'pokloniti' ili 'oprostiti'. Sam koren bakhsh- znači 'deo' ili 'deliti', što ukazuje na suštinsku ideju - bakšiš je deo koji se izdvaja, poklanja.
U Iranu (čijem jeziku dugujemo ovu reč) pod bakšišom se podrazumevala, najpre, nagrada koju je veliki davao malome, dok je za obrnut slučaj korišćen naziv peškeš (koji se kod nas takođe koristi/o).
Najpre su osmanski sultani prilikom stupanja na presto davali bakšiš vojnim licima, ulemi i uglednim državnim službenicima. A ova praksa je počela 1389. godine na kosovskom razbojištu kada je emir Bajezid (kasnije nazvan Yildirim-munja) popevši se na presto podelio bakšiš janjičarima i ulemi. Vremenom se ova praksa i ozakonila i broj onih kojima se davao bakšiš povećavao.
U sličnom značenju - poklon, nagrada za usluge - javlja se i u epskoj narodnoj pesmi: 'Marko sječe arapske junake, pa sve glave pred cara iznosi, a car Marku bakšiše poklanja'. Reč koristi i Njegoš: 'Odniješe delibaši glavu / te im dava bakšiš i čelenke'", piše u objavi.
BONUS VIDEO:
