Paljenje badnjaka zauzima posebno mesto u srpskoj pravoslavnoj tradiciji. Ono se obavlja uveče, 6. januara, na Badnji dan, kao uvod u Božić, praznik radosti, mira i Hristovog rođenja. Taj trenutak nosi u sebi smirenost, tišinu i osećaj bliskosti, kako sa porodicom, tako i sa verom.
Badnje veče označava kraj posta i početak prazničnog okupljanja. Sunce je već zašlo, dan se utišao, a u domove i crkvena dvorišta unosi se toplina vatre. Upravo u toj noći, prema hrišćanskom verovanju, tama ustupa mesto svetlosti, jer se rađa Onaj koji donosi nadu svetu.
Badnjak se danas pali na različite načine. Negde se narod okuplja u crkvenim portama, uz molitvu i blagoslov sveštenika. Negde se pali ispred kuće, u porodičnom krugu. U stanovima i gradskim sredinama, gde to nije moguće, u dom se unosi osveštana hrastova grančica i polaže pored ikone. Bez obzira na oblik, smisao ostaje isti.
Vatra badnjaka ima duboko simbolično značenje. Ona podseća na noć Hristovog rođenja, kada je hladnoća sveta bila ugrejana jednostavnom vatrom i čistom verom. Plamen tako postaje znak dolaska svetlosti, ali i molitve da dom tokom godine ispune mir, zdravlje i sloga.
Hrast, od koga se badnjak uzima, simbol je snage i trajnosti. Njegovo sagorevanje ne predstavlja kraj, već preobražaj - stari dani ostaju iza nas, a pred nama je novi početak, sa željom da budemo bolji, smireniji i bliži jedni drugima.
Običaj nalaže da se badnjak pali uz tihi pozdrav ili molitvu, a da se vatra ne gasi naglo, već da polako dogori. U tom trenutku porodica stoji zajedno, često bez mnogo reči, jer sama atmosfera nosi poruku koju nije potrebno izgovarati.
I danas, u savremenom životu, paljenje badnjaka zadržava svoju snagu. Ono nas podseća da Badnje veče nije vreme buke i žurbe, već trenutak kada se zastaje, kada se dom ispunjava toplinom, a srce priprema za radost Božića.
BONUS VIDEO:
(MONDO)
