Moj prevoz stigao je malo pre ponoći - "audi kvatro", ali ne bilo kakav. Prvi "audi kvatro", od ukupno 9.499 proizvedenih, izašao je iz fabrike 1980. godine, po nalogu tadašnjeg šefa za razvoj "Audija", Ferdinanda Piha: imao je prvi integralni pogon na sva četiri točka i prvi je auto koji se ikad popeo na zaledjene Alpe sa letnjim gumama. "Moj kvatro-prevoz" za Banjaluku je Goran, a njegov "kvatro" ima 550 konjskih snaga. Putujemo na finalne "ulične trke" Sezone 2007. Takmičenje se zove 402 Street Race - 402 je dužina asfaltne staze na kojoj će se momci iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Slovenije takmičiti u "ubrzavanju".
Moj drug Džo bio je zaprepašćen kad je čuo s kim putujem. Kaže da je jednom seo u kola sa reli vozačem i da mu posle nije bilo dobro.
Ipak sam zauzela suvozačko mesto. I odmah shvatila da je moje sedište jedini komad standarnog "audijevog" enterijera. Umesto "normalnog" vozačkog sedišta tu je plava "kadica" za trke, sa crvenim pojasima za oba ramena. Nema komandne table, bar ne u tradicionalnom smislu. Ključ je stalno u bravi, a jedina svrha mu je da volan drži otkočenim. Startuje pritiskanjem tri crvena dugmića koji svetle u mraku i na kojima piše "Baby Go". Iznad volana je monitor koji očitava sve parametre rada motora i brzinu.
Nema tapaciranih podova. Ni tapaciranih vrata. Samo karoserija i puno kablova i dugmića. Goran je sve "suvišne 'detalje' izbacio da bi bio lakši".
Umesto zadnjeg sedišta - velika boca pod pritiskom. To je "nitro", azot-suboksid. Poboljšava performanse motora - dodaje mu 200 konjskih snaga! U medicini se koristi kao anestetik. I boca za gašenje požara - na podu, ispod/izmedju mojih nogu - koja je obavezna oprema za učešće na "uličnim trkama". Goran će na ovoj trci prvi put probati čuveni "nitro" pogon.
Pred put mi je rekao da ponesem čepove za uši. Ponela sam MP3 plejer. Nisam čula muziku, ni na maksimumu. Uzgred, nikad ne slušam muziku na maksimumu, to mi je preglasno. Sad je pretiho.
Pred put sam ga pitala "je l' nećemo ići prebrzo". Obećao je, kaže da mora da štedi motor pred trke. Baš nakon što sam na autoputu prokomentarisala da "ovuda brže ja vozim svoj 'ford ka' nego on trkački 'kvatro'", iz susednog "boksa" na naplatnoj rampi izašao je nov-novcijat "BMW M6" i, desno od nas - čitaj, tik uz mene - nagazio gas, izgledajući nedostižno. Goran, Street-Racer, tad se "probudio": "Šmekeru, ne znaš u šta se upuštaš", poslednje je što sam čula pre nego što je i on nagazio gas. Onda se začulo najglasnije "brm-brm" ikad, onda neki reski zvuk, dok je na monitoru iznad volana merač brzine već uveliko "prešišao" 210, 220, "zabranjenu zonu". Činilo se da ćemo proći kroz neku "vremensku kapiju", kroz portal koji nas vodi iz ovog vremena i prostora. Bila sam delimično u pravu - "šmeker" iz M-šestice ostao je u "drugom prostoru".
Moj drug Džo bio je zaprepašćen kad je čuo s kim putujem. Kaže da je jednom seo u kola sa reli vozačem i da mu posle nije bilo dobro.
Ipak sam zauzela suvozačko mesto. I odmah shvatila da je moje sedište jedini komad standarnog "audijevog" enterijera. Umesto "normalnog" vozačkog sedišta tu je plava "kadica" za trke, sa crvenim pojasima za oba ramena. Nema komandne table, bar ne u tradicionalnom smislu. Ključ je stalno u bravi, a jedina svrha mu je da volan drži otkočenim. Startuje pritiskanjem tri crvena dugmića koji svetle u mraku i na kojima piše "Baby Go". Iznad volana je monitor koji očitava sve parametre rada motora i brzinu.
Nema tapaciranih podova. Ni tapaciranih vrata. Samo karoserija i puno kablova i dugmića. Goran je sve "suvišne 'detalje' izbacio da bi bio lakši".
Umesto zadnjeg sedišta - velika boca pod pritiskom. To je "nitro", azot-suboksid. Poboljšava performanse motora - dodaje mu 200 konjskih snaga! U medicini se koristi kao anestetik. I boca za gašenje požara - na podu, ispod/izmedju mojih nogu - koja je obavezna oprema za učešće na "uličnim trkama". Goran će na ovoj trci prvi put probati čuveni "nitro" pogon.
Pred put mi je rekao da ponesem čepove za uši. Ponela sam MP3 plejer. Nisam čula muziku, ni na maksimumu. Uzgred, nikad ne slušam muziku na maksimumu, to mi je preglasno. Sad je pretiho.
Pred put sam ga pitala "je l' nećemo ići prebrzo". Obećao je, kaže da mora da štedi motor pred trke. Baš nakon što sam na autoputu prokomentarisala da "ovuda brže ja vozim svoj 'ford ka' nego on trkački 'kvatro'", iz susednog "boksa" na naplatnoj rampi izašao je nov-novcijat "BMW M6" i, desno od nas - čitaj, tik uz mene - nagazio gas, izgledajući nedostižno. Goran, Street-Racer, tad se "probudio": "Šmekeru, ne znaš u šta se upuštaš", poslednje je što sam čula pre nego što je i on nagazio gas. Onda se začulo najglasnije "brm-brm" ikad, onda neki reski zvuk, dok je na monitoru iznad volana merač brzine već uveliko "prešišao" 210, 220, "zabranjenu zonu". Činilo se da ćemo proći kroz neku "vremensku kapiju", kroz portal koji nas vodi iz ovog vremena i prostora. Bila sam delimično u pravu - "šmeker" iz M-šestice ostao je u "drugom prostoru".
Pravila? Nema pravila!
U "uličnim trkama" pravilo je da - nema pravila. Sve je dozvoljeno. Da bi učestvovao, moraš da imaš automobil plus vozačku za B kategoriju, registraciju i polisu osiguranja. Moraš da prodješ alko-test. A automobil možeš da "nabudžiš" kako god hoćeš, samo da je sigurno. Možeš da budeš i neregistrovan - to je "promod klasa" i znači da tom automobilu ne pripada serijski motor, već je ubačen motor od drugog proizvodjača ili je izmenjena konepcijska postavka motora, odnosno ako je bio nazad - sad je napred, ili obrnuto. U tom slučaju, vozač mora da nosi zaštitnu kacigu, automobil da ima "rol bar", odnosno zaštitni kavez, ako je motor pozadi, vozač mora da bude zaštićen leksanskom pločom u slučaju havarije motora - da ga eventualno izletanje dela motora ne bi povredilo.
"U ovim trkama važan je i inženjering, moraš biti brži od snage i vremena proizvodjača, pa se industrija dodatne opreme uključuje u cijelu priču", kaže za Mondo prvi čovek "uličnih trka" u Hrvatskoj (i bivšoj Jugoslaviji), vlasnik licence 402 Street Race Zvonimir Dasović.
Moj domaćin, Goran Prolušić iz beogradskog tima BZB, osim što se "oslobodio suvišnih detalja" u enterijeru, ostavio je serijski motor, ali je ubacio trkačku elektroniku (koja kontroliše rad motora), sistem za ubrizgavanje metanola (koji hladi motor i povećava mu snagu), prepravio je izduvni sistem, stavio veći turbo, totalno prepravio auspuh, stavio veće dizne za ubrizgavanje, veći interkuler (hladnjak vazduha), prepravio ogibljenje (stavio tvrdje amortizere). "Kvatro" je po izlasku iz fabrike imao 230 konja, a sad ima 550, plus 200 "nitro-konja" i trka se u klasi 13: to znači da 402 metra prelazi za 13 do 14 sekundi. Najbolje vreme iznosilo mu je 11,758, ali kaže da mu je "motor već pri kraju pa mora da vozi slabiju klasu".
Ako na trci u toj klasi jednom "probije vreme", odnosno završi za manje od 13 sekundi, prebacuju ga u bržu, klasu 12. Ako dva puta "probije vreme" - diskvalifikovan je. Voze se klase 16plus, 15, 14, 13, 12, 11 i 10.
U klasi 10 je samo je samo jedan čovek - Slovenac Edi Grubelič. On vozi crveni "audi RS2 karavan" i da sam ga srela u tom "audiju" negde u gradu mislila bih da je krenuo na posao… ili u nabavku u hiper-market. Na prvi pogled ne bih ni pomislila da taj lik može da vas ostavi u "oblaku prašine"… jer on vozi 402 metra za desetak sekundi! Preciznije, rekord mu je 10,533 sekundi i postigao ga je baš u Banjaluci. "Izlazna brzina", na 402. metru, bila mu je 228 kilometra na sat!
Kad je izašao iz fabrike, taj "audi" je imao 315 "konja". Da bi vozio 402 metra za desetak sekundi, mora imati bar 650, 700. Osnovna verzija njegovog automobila košta tridesetak hiljada evra. Da bi postigao brzinu koja ga čini nedostižnim, u automobil je morao da uloži otprilike još toliko.
Čini vam se da je to skupo? Ne postoji serijski automobil sa takvim performansama. Najbliži je "porše 996 turbo" ili "997 turbo", koji košta 200.000 evra! Prvi čovek 402 Street Racea Zvonimir Dasović zato smatra da su "ulične trke" samo "relativno skup sport": "Pritom, mi nikog ne prisiljavamo da odmah vozi 11, može vozit' klasu 16, to su najnormalniji automobili od 200 konja, koji se mogu kupiti za, otprilike, 15.000 do 30.000 evra u dućanu".
Kompletnu foto galeriju možete pogledati ovde
"U ovim trkama važan je i inženjering, moraš biti brži od snage i vremena proizvodjača, pa se industrija dodatne opreme uključuje u cijelu priču", kaže za Mondo prvi čovek "uličnih trka" u Hrvatskoj (i bivšoj Jugoslaviji), vlasnik licence 402 Street Race Zvonimir Dasović.
Moj domaćin, Goran Prolušić iz beogradskog tima BZB, osim što se "oslobodio suvišnih detalja" u enterijeru, ostavio je serijski motor, ali je ubacio trkačku elektroniku (koja kontroliše rad motora), sistem za ubrizgavanje metanola (koji hladi motor i povećava mu snagu), prepravio je izduvni sistem, stavio veći turbo, totalno prepravio auspuh, stavio veće dizne za ubrizgavanje, veći interkuler (hladnjak vazduha), prepravio ogibljenje (stavio tvrdje amortizere). "Kvatro" je po izlasku iz fabrike imao 230 konja, a sad ima 550, plus 200 "nitro-konja" i trka se u klasi 13: to znači da 402 metra prelazi za 13 do 14 sekundi. Najbolje vreme iznosilo mu je 11,758, ali kaže da mu je "motor već pri kraju pa mora da vozi slabiju klasu".
Ako na trci u toj klasi jednom "probije vreme", odnosno završi za manje od 13 sekundi, prebacuju ga u bržu, klasu 12. Ako dva puta "probije vreme" - diskvalifikovan je. Voze se klase 16plus, 15, 14, 13, 12, 11 i 10.
U klasi 10 je samo je samo jedan čovek - Slovenac Edi Grubelič. On vozi crveni "audi RS2 karavan" i da sam ga srela u tom "audiju" negde u gradu mislila bih da je krenuo na posao… ili u nabavku u hiper-market. Na prvi pogled ne bih ni pomislila da taj lik može da vas ostavi u "oblaku prašine"… jer on vozi 402 metra za desetak sekundi! Preciznije, rekord mu je 10,533 sekundi i postigao ga je baš u Banjaluci. "Izlazna brzina", na 402. metru, bila mu je 228 kilometra na sat!
Kad je izašao iz fabrike, taj "audi" je imao 315 "konja". Da bi vozio 402 metra za desetak sekundi, mora imati bar 650, 700. Osnovna verzija njegovog automobila košta tridesetak hiljada evra. Da bi postigao brzinu koja ga čini nedostižnim, u automobil je morao da uloži otprilike još toliko.
Čini vam se da je to skupo? Ne postoji serijski automobil sa takvim performansama. Najbliži je "porše 996 turbo" ili "997 turbo", koji košta 200.000 evra! Prvi čovek 402 Street Racea Zvonimir Dasović zato smatra da su "ulične trke" samo "relativno skup sport": "Pritom, mi nikog ne prisiljavamo da odmah vozi 11, može vozit' klasu 16, to su najnormalniji automobili od 200 konja, koji se mogu kupiti za, otprilike, 15.000 do 30.000 evra u dućanu".
Kompletnu foto galeriju možete pogledati ovde
Carinici traže ubrzanje i pitaju za Broza
Moj domaćin trenirao je ubrzanje za banjalučku trku i na autoputu, dok sam ja bila "suvozač". Kao što je obećao, štedeo je motor i retko prelazio 120, u Hrvatskoj malo više (nije dostizao ni dozvoljenih 130). Ali je tih 120-tak dostizao "brzinom svetlosti".
Trening se uvek odvijao na isti način. Prvo stanemo na naplatnu rampu/carinu, a na relaciji Beograd-Banjaluka preko Hrvatske ima osam takvih mesta. Onda Goran sa putarima/policajcima/carinicima ćaska o predstojećoj trci - svi ga već znaju, pitaju "kol'ko konja sad imaš", "je l' opet ideš po pehar", pa ga zamole da "čuju ono brm-brm". On im usliši molbu. Čujem brm-brm, pa reski zvuk i - već smo na 120, 130,… prilepljeni uz sedišta.
Od 2002, kad su trke prvi put legalno organizovane u Hrvatskoj, takmičara je svake godine sve više. Ove, najmasovnije sezone, po trci je učestvovalo 150 do 200 vozača iz četiri bivše Yu republike.
Iz Srbije, obično učestvuje tridesetak automobila. Trke su ove sezone održane i u Beogradu, u maju na Batajnici, i jedn od organizatora bio je drugi član BZB tima - ekipe mog domaćina - Nebojša Broz. Za njega uvek pitaju hrvatski carinici, a to "Kad će Broz" zvuči kao da se sprema prolazak Maršala Lično. Ali, nije ni čudo: Nebojša je praunuk doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita! U Titovo vreme, bile bi samo dve naplatne rampe i ja bih do Banjaluke doživela Ono Ubrzanje samo dva puta. A to ubrzanje na autoputu mi se baš dopalo, posebno onaj deo "pred poletanje". Naravno da "ulične trke" liče na poletanje - osim što su na pisti, mnogi vozači koriste super-kvalitetno avionsko gorivo od 120 oktana.
Stigli smo do Gradiške, gde više nema autoputa i - tu mi ubrzanje posle "rituala s carinicima i policajcima" nije prijalo. Već sam nas videla kako "ulećemo u zgradu" i Hrabra Ja sam, prvi put od Beograda, tad vrisnula. I, dobila kompliment da sam "zentara". Uzvratila sam istim komplimentom kad mi je Goran, dan kasnije, rekao da je na kvalifikacijama odlučio da ne koristi "nitro" - jer se "oduzeo" kad ga je probao. Bilo mi je drago što mogu da mu kažem da je "zentara". I još draže što nisam bila suvozač na kvalifikacijama.
Trening se uvek odvijao na isti način. Prvo stanemo na naplatnu rampu/carinu, a na relaciji Beograd-Banjaluka preko Hrvatske ima osam takvih mesta. Onda Goran sa putarima/policajcima/carinicima ćaska o predstojećoj trci - svi ga već znaju, pitaju "kol'ko konja sad imaš", "je l' opet ideš po pehar", pa ga zamole da "čuju ono brm-brm". On im usliši molbu. Čujem brm-brm, pa reski zvuk i - već smo na 120, 130,… prilepljeni uz sedišta.
Od 2002, kad su trke prvi put legalno organizovane u Hrvatskoj, takmičara je svake godine sve više. Ove, najmasovnije sezone, po trci je učestvovalo 150 do 200 vozača iz četiri bivše Yu republike.
Iz Srbije, obično učestvuje tridesetak automobila. Trke su ove sezone održane i u Beogradu, u maju na Batajnici, i jedn od organizatora bio je drugi član BZB tima - ekipe mog domaćina - Nebojša Broz. Za njega uvek pitaju hrvatski carinici, a to "Kad će Broz" zvuči kao da se sprema prolazak Maršala Lično. Ali, nije ni čudo: Nebojša je praunuk doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza Tita! U Titovo vreme, bile bi samo dve naplatne rampe i ja bih do Banjaluke doživela Ono Ubrzanje samo dva puta. A to ubrzanje na autoputu mi se baš dopalo, posebno onaj deo "pred poletanje". Naravno da "ulične trke" liče na poletanje - osim što su na pisti, mnogi vozači koriste super-kvalitetno avionsko gorivo od 120 oktana.
Stigli smo do Gradiške, gde više nema autoputa i - tu mi ubrzanje posle "rituala s carinicima i policajcima" nije prijalo. Već sam nas videla kako "ulećemo u zgradu" i Hrabra Ja sam, prvi put od Beograda, tad vrisnula. I, dobila kompliment da sam "zentara". Uzvratila sam istim komplimentom kad mi je Goran, dan kasnije, rekao da je na kvalifikacijama odlučio da ne koristi "nitro" - jer se "oduzeo" kad ga je probao. Bilo mi je drago što mogu da mu kažem da je "zentara". I još draže što nisam bila suvozač na kvalifikacijama.
Trening - dok ne dodje policija
Dve finalne trke ove sezone trebalo je da se održe u subotu i nedelju. Prvog dana, zbog kiše su održane samo kvalifikacije, pa su u nedelju vozače čekale dve trke. Na Mahovljanima se okupilo stotinjak takmičara i nekoliko stotina gledalaca. Organizatori kažu da najviše gledalaca ima na trkama u Zagrebu i Rijeci - do 20.000.
Mislila sam da znam samo trojicu takmičara: mog domaćina Gorana, Titovog potomka i trećeg člana BZB tima, Gorana Rančeva - koji vozi sa šeširićem i jedini na putu ne sluša zvuk motora, već muziku, sa MP3-a.
Na startu trke, ugledala sam još jednu poznatu facu, makar medju Novobeogradjanima - Slobodana Petoševića. Rekla sam mu da kod njega perem kola, ali da sam mislila da on "jurca" samo na svom "kavasakiju". Rekao mi je da u Street Raceu za njegov tim vozi 11 takmičara. Sve vreme me zanimalo gde i kako ovi momci treniraju - jer očigledno postižu brzine za "prevazilaženje" propisa.
"Pitaj 'pandure', stalno nas hapse", kaže Petošević. Ipak meni, komšinici, otkriva da je, pred banjalučku trku, u Beogradu pozvao trojicu drugara na trening pored jednog skladišta: "Skupilo se 200 automobila. Znaš kako je - ja pozovem trojicu, oni još po trojicu, napravi se gužva. Dodjemo tamo, kad ono - neki kamioni istovaraju robu u skladišta. I, ništa od treninga. Onda naredim povlačenje".
Momci iz Auto-kluba Gradiška na Mahovljanima su podigli šator i roštiljaju dok čekaju svoj red za trku. Trke su eliminacione i na stazi su "jedan na jedan". Kažu da treniraju svaki drugi dan, negde kod Topole, "dok policija ne dodje". Jedni zaustave saobraćaj, drugi stoje na "cilju", treći izmedju "ubrzavaju".
"Policajac nas je rastjerao tri dana pred trku. Kaže: 'Nemojte to radit' ovdje, molim vas, hajd' samo nedje dalje'", priča Dejan Klincov, jedan od šestorice "uličnih trkača" iz Gradiške.
"Gdje oni treniraju… to bi možda trebalo biti problem zajednice. Oni stvarno, vjerojatno, rade na ulicama. Ima više natjecatelja, a sigurnih uvjeta nema, osim kad ih organizator osigura. Znači, jedino danas, kada smo ovdje na pisti", kaže prvi čovek Street Racea, Dasović. Dodaje da su u Hrvatskoj napravljeni dobri kontakti sa lokalnim upravama, da "nekih pomaka ima", da je Banjaluka sjajno organizovala trku i da je odlično što u svemu učestvuju i Grad i Auto-moto savez. Slikovito objašnjava potrebu obezbedjivanja uslova za treniranje: "Ako imate dobre džudiste, oni sigurno moraju imati dvorane gdje to treniraju, ne puštaju ih da tuku ljude po cesti, je li?"
Mislila sam da znam samo trojicu takmičara: mog domaćina Gorana, Titovog potomka i trećeg člana BZB tima, Gorana Rančeva - koji vozi sa šeširićem i jedini na putu ne sluša zvuk motora, već muziku, sa MP3-a.
Na startu trke, ugledala sam još jednu poznatu facu, makar medju Novobeogradjanima - Slobodana Petoševića. Rekla sam mu da kod njega perem kola, ali da sam mislila da on "jurca" samo na svom "kavasakiju". Rekao mi je da u Street Raceu za njegov tim vozi 11 takmičara. Sve vreme me zanimalo gde i kako ovi momci treniraju - jer očigledno postižu brzine za "prevazilaženje" propisa.
"Pitaj 'pandure', stalno nas hapse", kaže Petošević. Ipak meni, komšinici, otkriva da je, pred banjalučku trku, u Beogradu pozvao trojicu drugara na trening pored jednog skladišta: "Skupilo se 200 automobila. Znaš kako je - ja pozovem trojicu, oni još po trojicu, napravi se gužva. Dodjemo tamo, kad ono - neki kamioni istovaraju robu u skladišta. I, ništa od treninga. Onda naredim povlačenje".
Momci iz Auto-kluba Gradiška na Mahovljanima su podigli šator i roštiljaju dok čekaju svoj red za trku. Trke su eliminacione i na stazi su "jedan na jedan". Kažu da treniraju svaki drugi dan, negde kod Topole, "dok policija ne dodje". Jedni zaustave saobraćaj, drugi stoje na "cilju", treći izmedju "ubrzavaju".
"Policajac nas je rastjerao tri dana pred trku. Kaže: 'Nemojte to radit' ovdje, molim vas, hajd' samo nedje dalje'", priča Dejan Klincov, jedan od šestorice "uličnih trkača" iz Gradiške.
"Gdje oni treniraju… to bi možda trebalo biti problem zajednice. Oni stvarno, vjerojatno, rade na ulicama. Ima više natjecatelja, a sigurnih uvjeta nema, osim kad ih organizator osigura. Znači, jedino danas, kada smo ovdje na pisti", kaže prvi čovek Street Racea, Dasović. Dodaje da su u Hrvatskoj napravljeni dobri kontakti sa lokalnim upravama, da "nekih pomaka ima", da je Banjaluka sjajno organizovala trku i da je odlično što u svemu učestvuju i Grad i Auto-moto savez. Slikovito objašnjava potrebu obezbedjivanja uslova za treniranje: "Ako imate dobre džudiste, oni sigurno moraju imati dvorane gdje to treniraju, ne puštaju ih da tuku ljude po cesti, je li?"
291 kilometar na sat!
Dejan iz Gradiške je, iako ga je policajac oterao sa poslednjeg treninga, osvojio treće mesto u prvoj trci klase 13. Prvi u toj trci bio je Beogradjanin Zoran Blažević, u svom "poršeu 996 karera 2". Najbrži Srbin medj' "uličnim trkačima" je Aleksandar Konstadinović. Njegove tablice su "Aca F", a F znači "faca". "Aca Faca" pobedio je u obe trke u najbržoj, klasi 11- ako izuzmemo prebrzog i u klasi 10 usamljenog Slovenca. "Aca Faca" vozi "audija RS4" koji izgleda kao pokretna reklama, nosi repić i posle pobede teatralno pozdravlja publiku. Vozio je u Banjaluci 402 metra za 11,578 sekundi. On će možda biti šampion sezone - glavni konkurent mu je Dario Konopek, sa "opel korsom", iz Hrvatske. Trke su ove sezone završene, ali ovih dana čekaju se zvanični rezultati.
Kliknite i proverite ko je šampion Sezone 2007.
Dejan kaže da mu je treće mesto najbolji plasman ikad, ali priznaje da je pehar osvojio "igrom slučaja, pošto su obojica polufinalista probili klasu", pa je automatski "upao" na treće mesto. Diskvalifikacija sledi kad dva puta "probiješ" brzinu. Diskvalifikuju te i kad "nagaziš liniju koja te deli od suparnika, ili kad napraviš "red light", odnosno prerani start. Jedan od dvojice koji su u polufinalu diskvalifikovani bio je i moj domaćin. Goran je, ipak, iz Banjaluke odneo pehar - bio je treći u drugoj trci, koja je vožena kad je već uveliko pao mrak.
Vraćali smo se za Beograd noću, u konvoju. Goran je sve vreme u krilu držao pehar. I pokazivao ga putarima/policajcima/carinicima. I ubrzavao. Osam automobila u našoj koloni naizmenično je ubrzavalo. Automobile više nisu štedeli, sezona je završena. U jednom trenutku - neću vam reći u kojoj državi - kompjuter na "kvatru" je pokazivao 291 kilometar na sat!
(tekst i foto: Maja Bekčić, MONDO)
Kliknite i proverite ko je šampion Sezone 2007.
Dejan kaže da mu je treće mesto najbolji plasman ikad, ali priznaje da je pehar osvojio "igrom slučaja, pošto su obojica polufinalista probili klasu", pa je automatski "upao" na treće mesto. Diskvalifikacija sledi kad dva puta "probiješ" brzinu. Diskvalifikuju te i kad "nagaziš liniju koja te deli od suparnika, ili kad napraviš "red light", odnosno prerani start. Jedan od dvojice koji su u polufinalu diskvalifikovani bio je i moj domaćin. Goran je, ipak, iz Banjaluke odneo pehar - bio je treći u drugoj trci, koja je vožena kad je već uveliko pao mrak.
Vraćali smo se za Beograd noću, u konvoju. Goran je sve vreme u krilu držao pehar. I pokazivao ga putarima/policajcima/carinicima. I ubrzavao. Osam automobila u našoj koloni naizmenično je ubrzavalo. Automobile više nisu štedeli, sezona je završena. U jednom trenutku - neću vam reći u kojoj državi - kompjuter na "kvatru" je pokazivao 291 kilometar na sat!
(tekst i foto: Maja Bekčić, MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.