UBICA NIJE UVEK PSIHOPATA PO DIJAGNOZI: Čak i ako se NE UKLAPA u takav profil, ima želju da ODUZME ŽIVOTE - evo zašto!

Jučerašnja pucnjava u beogradskoj OŠ "Vladislav Ribnikar" odnela je živote osmoro dece i radnika obezbeđenja. Dogodila se nezapamćena tragedija u istoriji Srbije, zbog čega se mnogi pitaju jedno - zašto neko ima poriv da ubije druge? Strast, ljubomora, stanja afekta, pomračenje svesti, mentalne bolesti i poremećaji poput šizofrenije ili paranoje, spadaju u domen psihologije, koju pravosudni sistem zove u pomoć sa ciljem što relevantnije procene uslova i okolnosti koji su doveli do čina ubistva.

Radi se o veoma složenom pitanju na koje se psihologija trudi da odgovori, ali ne uspeva uvek i u potpunosti. Naime, razlikuju se mogući motivi, okolnosti, društveni ambijent, kulturološki i drugi okviri, rituali, ali i zakonska regulativa, i konačno, psihološka podloga podneblja i pojedinca koji je počinilac.

Psihologija je svoj doprinos dala matricom koja pomaže da se napravi psihološki profil ubice. On u velikom broju slučajeva može da bude od pomoći u procesu razumevanja i objašnjenja razloga njihovih postupaka. Međutim, oni se dosta i razlikuju, tako da je velika verovatnoća da će se pojaviti neko ko se ne uklapa u očekivani kalup profila.

Ubistvo: šta je slovo zakona, a u kom delu učestvuje psihologija?

Od zemlje do zemlje, razlikuje se i kategorizacija ubistva. U zavisnosti od podneblja, Krivični zakonik, recimo, tretira ubistvom svako oduzimanje nečijeg života bez ikakvih povezanih okolnosti.

S druge strane, čin ubistva, da bi tako bilo i kvalifikovano zakonski, mora da ispuni pojedine druge specifične standarde. Činjenica da je neko ubio drugu osobu samo je deo mozaika. I upravo tu se uključuje i psihološki momenat: način na koji je ubistvo izvršeno, kao i psihološko stanje onoga ko je počinio ubistvo, neodvojivi su deo procesuiranja ovih osoba u istrazi.

Okolnosti koje ovakav čin kvalifikuju kao ubistvo i bliže određuju tip:

• predumišljaj: počinilac unapred planira i stvara situaciju u kojoj izražava superiornost nad žrtvom; to je onemogućava da se odbrani (na primer, ubistvo s leđa, ili okolnosti u kojima ne postoji šansa da se targetirana osoba spasi, sačuva svoj život)
  naručeno ili plaćeno ubistvo, ubistvo sa ciljem pribavljanja koristi (pljačka)
• ekstremna okrutnost: nanošenje više bola nego što je potrebno da se oduzme nečiji život; na primer, ubadanje ili upucavanje nekoga više puta, izazivanje osećaja i situacije da više pati u izvesnom činu i da umire polako
• ubistvo sa prikrivanjem tragova i namerom da ne bude otkriveno
• ubistvo kao posledica nesrećnog slučaja
• ubistvo u samoodbrani

Postoje još neke okolnosti koje doprinose kvalifikaciji ubistva. U pojedinim slučajevima, sam čin ubistva usledi kao kulminacija nakon drugih vidova nasilja koji su bili uvod, ponekad trajali godinama: sistematsko psihičko nasilje, seksualno nasilje i izrabljivanje, druga patologija poput otmica, zatvaranja, mučenja. Ova stanja uglavnom su vezana za predumišljaj.

Mentalna stanja i bolesti kao okidači

Strast, ljubomora, stanja afekta, pomračenje svesti, mentalne bolesti i poremećaji poput šizofrenije ili paranoje, takođe spadaju u domen psihologije, koju pravosudni sistem zove u pomoć sa ciljem što relevantnije procene uslova koji su do ubistva doveli. Samim tim, oni predstavljaju važan parametar za određivanje kaznenih mera. Ovo se odnosi i na otežavajuće, i na olakšavajuće okolnosti.

I laiku je jasno da ne može isto biti kategorisano ubistvo iz predumišljaja zbog strasti, ubistvo u samoodbrani, plaćeno ubistvo ili masovno ubistvo kao teroristički akt.

Da li neko mora da bude psihopata da bi bio ubica?

Sama pomisao da neko bilo kome može da oduzme život, zastrašujuća je. Zbog toga često imamo tendenciju da mislimo da sve ubice imaju mentalne probleme ili ozbiljne poremećaje, poput psihopatije.

Međutim, statistike kažu da je procenat psihopata ubica prilično nizak. Veća je verovatnoća da će psihopata biti prepoznat u ostalim životnim situacijama: porodično, partnersko ili poslovno okruženje, rodbina, ili čak i javni život (javna scena). Ipak, kada se dogodi da psihopata nekoga ubije, on to čini sa velikom okrutnošću, pa je naša iskrivljena percepcija donekle i logična. Ubice, dakle, ne moraju uvek biti i psihopate po dijagnozi.

Šta je sa empatijom, primer veoma aktuelan

Ponekad, na primer, u situacijama ubistava koja su posledica dugogodišnjeg zlostavljanja žrtve, psiholozi ne mogu da pronađu ni jednu jedinu stavku koja opisuje uobičajenu psihopatsku stranu ličnosti. Takođe, ne mora da znači da osobe koje počine ovakvo ubistvo nemaju empatiju za druge ljude, decu, druga živa bića. Pitanje empatije je veoma osetljivo i diskutabilno. Naime, upravo tu dolazi u fokus neophodna saradnja pravosudnih organa, onih koji vrše uviđaj na terenu i obezbeđuju regularnost svakog segmenta procesa, i konačno, psihologa i sudskih veštaka.

Primer je, nažalost, više nego aktuelan, jer kada neko ubistvo izvrši u samoodbrani, štiteći svoj ili živote drugih ljudi, da li je njegova empatija zapravo mogla da bude okidač i impuls za taj nasilni čin?

Profil počinioca ubistva u odnosu na pol

Generalno, statistike kažu da muškarci ubijaju neuporedivo češće od žena. To naravno ne znači da žene ne postaju počinioci ubistva, i da ne koriste brutalne načine. Zanimljivo je i da se metode kojima se ubistva izvršavaju bitno različite. Budući da veći deo vremena u odnosu na muškarce žene provode u kuhinji, one češće izvršavaju ubistva noževima ili otrovima u hrani. Muškarci, s druge strane, koriste agresivnije i nasilnije metode, jer su vičniji u rukovanju oružjem.

Muškarci, takođe, često čine ubistva iz strasti, želje za potpunom kontrolom, potčinjavanjem i fatalizmom ("ako nisi moja, nećeš biti ničija"). Što se tiče motivacije, žene ređe imaju tendenciju da počine ubistvo sa ciljem neke koristi (ne nužno materijalne), ali i one čine ubistva iz strasti.

(MONDO/eklinika.telegraf.rs)