NA PANČEVCU NISU IMALI KUD, BEBA NIJE MOGLA DA ČEKA! Ispovest doktora koji je 1999. porađao pod bombama

Prošlo je 25 godina od početka vazdušnih udara NATO na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). Tog 24. marta 1999. godine, sirene za bombardovanje su se prvi put oglasile. Za 78 dana, teško su oštećeni infrastruktura, privredni i vojni objekti, medijske kuće i zdravstvene ustanove koje su radile punom parom.

"Znajući nas Srbe, izgledalo je fenomenalno organizovano. Dakle, svako je znao svoj deo posla. Bilo nas je mnogo, imali smo duple ekipe. Jedna ekipa je pokrivala grad, drugi deo ekipe je pokrivao pacijente koji su bili u bolnici. Mi, specijalizanti, naročito smo bili orni za posao jer se tada, na nasreću, najbolje učini medicina. Glupo je to reći, ali tako je zaista. Kad se setim toga, imam osećaj da se nekome drugome dešavalo, kao da sam ja izmešten iz te realnosti, a gledam sa strane sebe u toj postavi", ističe prim. dr Ćurković.

Dodaje da su se ekipe koje idu na teren i one koje ostaju u bolnici pozdravljale tako da se možda nikada više neće videti. "Jesmo, zavisi kako ko. Moje starije kolege su bile vrlo korektne. Nisu dozvoljavali da idemo mi, tada najmlađi, a nisu dozvoljavali ni da idu devojke, odnosno žene. Štitili smo se koliko smo mogli, sanitetom su uglavnom išli dobrovoljci", kaže doktor.

Trenutak kad je pala prva bomba

"Nećete verovati, sećam se svake sekunde. To je malo opterećujuće. Sećam se prve bombe koja je pala i koju smo čuli. Ja sam bio na četvrtom spratu kod nas na klinici. Videli smo sa naše terase prve eksplozije. Onda smo videli neke pojave na nebu, za koje su nam govorili da su sateliti. Onda je odjednaput sve utihnulo, pa smo dva dana prebirali utiske šta se dešavalo. Kad su ljudi po Beogradu počeli da ginu, onda je već počela druga priča. Prava i realna", otkriva prim. dr Ćurković.

Reči trudnica koje se se ne zaboravljaju

Urgentni centar je u vreme bombardovanja primao povređene, dok je Vojnomedicinska akademija (VMA) zbrinjavala pacijente vojnog karaktera. GAK "Narodni front" bio je dežuran za ginekološke probleme i porođaje. Prema rečima prim. dr Aleksandra Ćurkovića, trudnice su bile uplašene, povređene, a njihove reči pamti i danas, 25 godina kasnije.

"Velika većina je prebačena kod nas jer smo mi tada ispraznili sve kapacitete zbog toga što smo ostavljali samo žene koje su morale da leže kod nas. Povrede trudnica su bile od najbanalnijih padova, do udaraca, do kontuzija, težih povreda. Dešavalo se da neke od tih povreda nismo ni videli jer su prevazilazile naše mogućnosti. Ginekološki i akušerski deo je bio zbrinut, slali smo ih na lečenje u hirurške ustanove, Urgentni i VMA, ali VMA uglavnom manje, zato što je bio orijentisan na prijem pacijenata vojnog karaktera. Bežanijska kosa i Zemunska bolnica su primile dosta pacijenata", objašnjava doktor koji se seća strahova koje se trudnice delile sa njim.

"Uh, trudnice su svašta govorile - od toga da neće izaći žive, da su ostavile drugu decu kod babe i dede, da se naša vozila nisu probila do njih, da su otišla na drugu adresu. Iz ove perspektive se divim ljudima koji su sve to organizovali, da su ostali hladni i da je ta organizacija izdržala ispit vremena. Nismo popustili, odradili smo sav taj deo posla. Ja sam posle otišao i na Kosovo, ali ljudi koji su to radili i izneli, uradili su vrhunski posao", priseća se prim. dr Ćurković, dodajući da je ekipa zaposlenih svoje krevete za spavanje davala pacijentkinjama.

Porođaj kod Pančevačkog mosta i povećan broj pobačaja

"Jedan kolega je obavio porođaj kod Narodnog univerziteta 'Braća Stamenković'. Kada su se vraćali sa Pančevačkog mosta, tu su se zatekli i dalje nije moglo. Nije moglo da se izdrži i tu se žena porodila. Toga se dobro sećam, to je bila moja poslednja noć dežurstva pred odlazak na Kosovo", otkriva doktor.

U to vreme beleži se veliki broj pobačaja, priseća se prim. dr Ćurković. "Mi smo se trudili da uradimo neku statistiku, a onda su umešali više sile, da li imamo dokaze da se to desilo zbog toga. Bilo je više pobačaja, ali bilo je i više željenih pobačaja", otkriva doktor i objašnjava kako je ovakva trauma uticala na trudnice.

"Kod Engleza postoji izraz shut down. Znači, organizam, da bi sebe zaštitio, potpuno se zatvori. To je sindrom koji odbacuje sve od sebe što smatra stranim telom. U početku trudnoće, plod je strano telo. Preveliki stres dovodi do poremećaja u krvarenju. To se dešava raznoraznim biohemijskim mehanizmima, da se odbaci plod ili da ugine plod, pa se odbaci kao uginuli plod. Toga je bilo dosta", kaže doktor.

"Zaštitili smo se ljušturom da bismo obavili posao"

"Nije se mnogo mislilo o tome koliko je teško. Sećam se vrlo dobro, mnogo smo manje komentarisali slučajeve koje smo imali u porodilištu i operacionim salama, nego što smo viđali dešavanja na televiziji. Jednostavno smo se zaštitili nekom ljušturom i radili svoj posao najbolje što umemo, smatrajući i da drugi tako rade svoj posao", kaže doktor.

Prim. dr Aleksandar Ćurković izgubio je dosta kolega tokom bombardovanja, ali nikada nije želeo da odustane. "Nikada nisam hteo da odustanem od ovog posla, ali veliki je stres doživljen… Ne bih odustao i da je trajalo 10 godina i da je trajalo 10 dana. Za taj posao sam se odlučio čiste svesti i savesti, ali svašta se dešavalo. Ljudi su svašta videli. Kad sam prebačen sa borbenom jedinicom na Kosovo, kad sam mobilisan, tamo su tek dešavanja bila drastična. Ono što smo ovde doživljali, to je bilo trećina onoga što se kod nas dešavalo", kaže doktor i dodaje:

"Izgubio sam bliskog kolegu sa godine. Njegov brat je poginuo posle dva meseca. Moj kolega iz GAK 'Narodni front' je izgubio rođenog brata. Bilo je gubitaka, ali ne i onoliko koliko smo mislili da će biti. Ipak smo mi ratnički narod. Vrlo brzo su ljudi naučili da se čuvaju i da se ne izlažu bespotrebno, mada nam je takav poziv. Niko vas ne pita da li je opasno ili nije, ako treba da se ukaže pomoć, prvo mi, pa svi ostali", završava za MONDO prim. dr Aleksandar Ćurković.

BONUS VIDEO: NATO bombardovanje: Gde ste bili 24. marta 1999. godine?

(MONDO)