Redakcija Manchester Evening News-a dobila je retku priliku da poseti odeljenje "77" u Dečjoj bolnici u Mančesteru. Helena Vesti, novinarka specijalizovana za Nacionalnu zdravstvenu službu (NHS), socijalnu zaštitu i prava pacijenata izveštavala je o mestu gde žive najteže bolesna deca u zemlji. Ovde se svakodnevno vodi tiha borba za život, a nada i ljubav postaju lekovi bez recepta.
"Patrik Arnold ima klimav zub. Kao i svako drugo dete od pet godina, zabavlja se pomerajući ga prstima, s osmehom koji govori: 'Vila Zubić stiže uskoro'. Ipak, kod Patrika to nije samo zubić manje. To je i pet evra više u džepu. Njegove krupne oči otkrivaju svet jednog dečaka. Ali kad pogled ode samo malo udesno, ulevo, nagore - vidite kablove, cevi, aparate. Patrik je teško bolestan.
Nalazi se na odeljenju '77' Dečje bolnice u Mančesteru, na Oxford Road-u, gde se leče neka od najteže bolesne dece u zemlji. Bolnica obavlja sve transplantacije bubrega za decu u severozapadnoj Engleskoj i jedna je od samo dve ustanove u Velikoj Britaniji koje rekonstruišu bešike rođene van tela.
Pacijenti dolaze iz Irske, Škotske, pa čak i iz Portugala. I mnogi od njih završavaju upravo na odeljenju '77'. Ovo živo odeljenje ima 32 kreveta i tretira decu od tek rođenih beba do 17-godišnjaka, sa stanjima poput meningitisa, otkazivanja creva, operacija slepog creva... Neka deca tu borave nedeljama, mesecima, pa i godinama", napisala je Helena.
U godini kada britanski NHS puni 77 godina, novinarka MEN-a je videla da ova bolnica ne spašava samo decu, već i čitave porodice koje nemaju kuda.
"Za porodicu Patrika Arnolda, '77' je postala njihov pravi dom. Njegova mama, Džejd Braun, nije ni znala da je trudna. Osetila je jak bol, onesvestila se u kuhinji i polomila zub. A kada je došla sebi, Patrik je već bio na putu, tri meseca prerano, neposredno pred prvi 'lokdaun' 2020.
Patrik ima otkazivanje bubrega. Na dijalizi je tri puta nedeljno, po pet sati. Ni to često nije dovoljno. Ima česte napade, brojne operacije i često završi na intenzivnoj nezi.
'Proveli smo skoro dve godine ovde. Tokom pandemije je bilo jako malo pacijenata, pa smo imali jednog lekara na jednog pacijenta', priča Džejd. 'Svi ovde znaju Patrika. Ovo je naš dom. Dešavalo se da krenemo kući i da on dobije napad već posle 15 minuta vožnje. Ne možemo da ga pomerimo jer se ne zaustavlja. Zna da traje i 37 minuta, čak i sa lekovima'.
Dovoljno je da Džejd pozove osoblje sa '77' i oni ih odmah vraćaju nazad, obezbeđuju sve što im treba. Međutim, imati ovakav dom nosi skrivene troškove. Hrana, gorivo, parking, dok jedan roditelj mora da prestane da radi. Džejd već pet godina nije stigla da popravi zub koji je polomila kada je saznala za trudnoću. Najduže što je Patrik bio neprekidno na odeljenju, bilo je četiri meseca.
'Gotovo da nema finansijske pomoći za pacijente na dijalizi. Postoji neka pomoć jednom godišnje i to je to', kaže Džejd.
Ipak, odeljenje '77' pokušava da olakša deci i njihovim roditeljima koliko god može. Jedan roditelj može da ostane preko noći na krevetu pored deteta. Porodice koje duže borave, mogu da dobiju sobu u obližnjoj kući. Deci se obezbeđuje igra, edukacija, pažnja, jer to je deo lečenja. Za roditelje, '77' je zajednica.
'Ovde mogu da dođem u pidžami, kada sam slomljena. Mogu da popijem čaj sa sestrama, da prošetam sa nekim iz osoblja. Kad neko vidi nove roditelje, odmah znamo kako im je. I pomažemo im', kaže Džejd.
Upravnica odeljenja, Liza Hodžson, dodaje: 'Može biti jako usamljenički za roditelje. Neki nas sve znaju po imenu. Nakon 20 h gasimo svetla, ali to nije vreme za spavanje roditelja. Tada sede s nama, razgovaraju'.
Fatima Mirtorabi, prevodilac i majka 11-godišnje Rose, zna to dobro. Njenoj ćerki je ovo treći duži boravak zbog problema sa varenjem. Prestala je da radi kako bi bila uz nju, dok se istovremeno trudi da trinaestogodišnjeg sina nauči samostalnosti.
'Rosa jako želi da ide u školu, pa je vozim i vraćam. Ipak, ne možemo duže nigde da putujemo, ni da se odvojimo', kaže Fatima.
Ali sve to donosi i svetle trenutke. Odeljenje je puno boja, crteža, osmeha. Deca imaju sobu za igru, biblioteku, prostor za kreativno izražavanje. Ako ne mogu da ustanu, igračke i terapeuti dolaze do kreveta. Nema medicinskih procedura u sobi za igru, to je siguran prostor za sreću.
Tu su i učitelji, koji pomažu da deca nastave školovanje. Tinejdžeri polažu ispite iz bolničkih prostorija, dobijaju nagrade, diplome, ohrabrenja. Rosa je postala deo omladinskog kluba bolnice i već sanja da jednog dana bude doktorka.
'Mislim da bih bila dobra u tome, znam sve te medicinske stvari. Znam kako je to', kaže tiho.
Ironija "77"? Svi ovde vole decu, ali žele da odu
Cilj je jasan - pripremiti decu za život van bolnice.
'Ova deca su nekada mesecima ležala bez pomeranja. I onda ih vidite kako ustaju, igraju se, izlaze iz bolnice. To je neprocenjivo', kaže Liza Hodžson.
Patrik možda deluje malo i mršavo, ali njegova energija je ogromna.
'Možda sutra ode na intenzivnu negu, ali već za par dana juri po hodnicima. Svađa se sa braćom i sestrama, nervira komšije i psa. Maše osoblju svako jutro. On je dete, kao i svako drugo. Ne razmišljam o tome da ga izgubim. Neću tako da mislim. Dozvoljavam mu da se isprlja, da se prehladi, da bude dete', kaže njegova mama.
A Rosa, sa plišanim medama pored kreveta, zaključuje:
'Teško je kad mi nije dobro, ali ne mislim 'Joj, opet kanila'... Mislim 'Jednog dana, ta kanila biće izvađena. Jednog dana, biću dobro'", napisala je Helena.
BONUS VIDEO:
