"Doktor rekao da sam mrtav čovek": Posetili smo Petra, reprezentativca Srbije kome su dali 1% šanse da preživi

U deliću sekunde sve može da se promeni - od sigurnosti i snage do neizvesnosti i borbe za sopstveni život. Ipak, postoje ljudi koji ne pristaju na sudbinu i koji pomeraju granice onoga što je moguće. Jedan od njih je Petar Novaković (28) bivši reprezentativac Srbije u hokeju na ledu i igrač hokejaškog kluba Crvena zvezda. Kada su lekari rekli da ima tek jedan odsto šanse da preživi, a i ako preživi - gotovo sigurno će ostati u vegetativnom stanju, činilo se da je epilog zapečaćen.

"Imam potrebu da ispričam sve i pričam svima, ali pričam deo kog se ja sećam. Pošto sam bio u komi dva meseca i na sedativima dobar deo nakon toga, ja se sećam od 1. septembra, iako se nesreća dogodila u junu. Tek tada sam postao svestan, a još uvek saznajem neke stvari", govori Petar za MONDO na početku razgovora.

Za datum koji je promenio sve, Petar je siguran da je postojao scenario. Niz sitnica, koje su se dešavale tog dana, nameštale su se tako, da danas veruje da sudbina postoji. Jedna od tih sitnica, koje ponekad mogu da budu spas, jeste da je za motor kojim je upravljao, ugovorio prodaju. Plan je bio da ga kupcu preda u petak, ali dva dana ranije, u sredu, usledila je borba za život.

"Život je bio sportski i brz, a ta brzina mi je došla glave. S kim god da sednem, ja pričam po dva, tri, nekad i četiri sata, a to je samo delić svega što se dešavalo. Svi mi govore: 'Svaka čast', a ja ne vidim to tako da sam specijalan, pa sam jedini preživeo. Jednostavno mislim da, kad se nađeš u takvoj situaciji, ne možeš da biraš. Nema nazad, tu si gde si i nosiš se sa time.

Tog 21. juna trebalo je da odem na splav da odnesem majstorima neki mehanizam za ogradu koju smo sređivali i da se vratim nazad u teretanu. Izgubio sam ključ od garaže zgrade u kojoj živim. Taj mehanizam za garažu mi je bio u kolima, a kola u garaži. Jedino je motor bio ispred. Sve je bilo zapisano, mislim da je scenario postojao za to. Pošto to nisam mogao da nosim na motoru, trebalo je da idem sa mamom kolima. Međutim, kako je planirano da ona ostane na splavu duže, a ja da se vratim u teretanu, odlučio sam da idem motorom. Krenuli smo u isto vreme, ali ja sam na splav stigao za godinu dana", priča Petar za MONDO i to sa osmehom, o čemu ćemo više u nastavku.

"Meni se gubi trag u 10:30. Mama je išla pored Ade starim Obrenovačkim putem i stigla. Ja sam pao pre nego što je stigla. U hokejašku grupu, gde je nas desetoro, rođeni brat je poslao poruku i pitao da li neko zna gde sam. Drug je video snimak nesreće na društvenim mrežama i poslao mom bratu: 'Ne bih da baksuziram, ali mislim da je ovo njegov motor'. Bila je gužva u oba smera. Mama je u nekom trenutku ostavila majstore i krenula kući da vidi šta se dešava. Sada vam ovo pričam iz njenog ugla. Kada se vraćala, pored nje su prošla ambulantna kola pod rotacijom, u kojima sam bio ja. Kad je brat stigao u Urgentni, provlačili su me na kolicima pored njega. Znao je da sam ja jer mi je glava bila otkrivena, a sa glavom mi nije bilo ništa", otkriva Petar.

Seća se kako se nesreća dogodila. U desnoj traci stajao je pokvareni automobil. Vozilo iza njega, umesto da je blagovremeno dalo migavac, zaobišlo ga je u poslednjoj sekundi, tek kada je stiglo do pokvarenog automobila. Prešlo je u levu traku, ali prekasno. Petar je bio u njoj.

"Činjenica je da sam brzo vozio. On je kriv što se naglo ubacio, a ja zato što sam vozio preko ograničenja. Udario sam u njega sa strane i pokušao sam da se provučem između bankine i njega. Udario sam o njega, pa u bankinu i preleteo sam na kontra stranu i izudarao se o asflat 200 na sat", kaže nam Petar.

Lekari nisu smeli da operišu - svaka operacija bila je potencijalna smrt

Božjim čudom, kako lekari kažu, preživeo je reanimaciju, dve kome, dve sepse, trombozu, a operacije ne može ni da nabroji. Petar je jedini pacijent koji je u šok sobi proveo šest meseci. Desna ruka i noga i dalje nisu u funkciji, a stručnjaci smatraju da je jedino što mu je pomoglo da preživi - to što je "jak kao bik".

"Činjenica je da sam poslednjih deset godina trenirao dva puta dnevno, kao da sam se spremao za to. Preko hokeja dolazimo do načelnika hirurgije u Kliničkom centru. Imao sam krvarenje u glavi, abdomenu, trebalo je da mi izvade jetru i slezinu, polomio sam sva rebra, probušio sam pluća. Sve što je moglo da se desi, desilo se. Majka, otac i brat otišli su kod njega. S druge strane, drugar je zvao da se raspita o mom stanju i lekari su rekli da nema šanse da preživim. Nije smeo da javi mojima, čekao je. Govorili su da sam loše, a majka je odlučila da odu kod jedne doktorke. Rekla im je da sednu i da je šansa da preživim jedan odsto. Ako kojim slučajem, neverovatnim, preživim, biću biljka 99 odsto. Tih prvih dva meseca nisam ja bio glavni lik.

Bio sam na adrenalinu, gasio sam se, oživljavali su me, od siline udarca sam nagnječio deo kičme. U kičmenom kanalu se napravila cista koja je rasla i pritiskala celo kičmeno stablo. To kad pritiska, tu je termostat za organizam. Imam normalnu temperaturu, a pošto to pritiska i deluje kao greška u kompjuteru, meni se dogreva telo jer organizam misli da imam temperaturu. Problem kod toga je što ne postoji lek za to. Polivali su me, kupali u krevetu i nalivali vodom da bi se temperatura fizički spustila. To je vremenom prošlo. U međuvremenu sam imao dve sepse. I to sam preživeo.

Rezultati su mi se pogoršavali na sat vremena. Kad ste u šoku, imate 24 sata nadzor. Videli su da se pluća pune gnojem i krvlju. U tom trenutku, hirurzi nisu hteli da me operišu zato što je bilo previše rizično. Bio sam ceo unakažen. Čekali su ponedeljak da se sve malo stabilizuje da bi mogli da me operišu. Doktorka, koja mi je više puta spasla život, savetovala je moje roditelje da potpišu na svoju odgovornost da me vade, da neću dočekati ponedeljak. Jedan doktor, koji je bio na godišnjem odmoru u Crnoj Gori, došao je avionom u subotu ujutru. U ponedeljak me je operisao i ja sam preživeo. Izvukli su litar i po gnoja iz pluća", otkriva Petar.

Buđenje iz kome: "Super, samo mi sad dajte morfijum"

Za prvih dva meseca nakon nesreće, Petar ima osećaj da ih je prespavao. Probudio se 20. avgusta, tri dana pre svog rođendana.

"Bio sam na respiratoru i nisam mogao da pričam, mogao sam samo da otvaram usta. Sestra je videla da sam se probudio svestan, pošto sam se ja budio par puta ranije, ali nisam bio svestan toga. Pitala me je da li znam da sam imao saobraćajnu nesreću i da li znam da sam vozio motor. Rekao sam da znam, a ona mi je rekla: 'Imao si tri operacije na plućima, stabilizovali smo situaciju, dobro si. Još malo ćeš biti ovde, pa ideš kući'. Pitao sam kad je bila nesreća, čitala mi je sa usana, a ona je rekla: 'Pre dva meseca'. I odatle meni kreće novi život", objašnjava Petar za MONDO.

"Nisu znali kako da me skinu sa respiratora. Kad ste na sedativima, rad srca vam se usporava, kao i neki vitalni organi. Da bi vas skinuli sa respiratora, ne smete da budete ni na čemu od supstanci. Pluća moraju da rade normalno. Tapkali smo u mestu mesec dana, a ja sam sve vreme bio budan. Meni je slika u tom trenutku bila takva da sam ja spavao i da sam se probudio. Meni je bilo mnogo lepo kad su mi davali morfijum. Kad sam se budio, budio sam se samo u glavi. Desna noga je cela bila u fiksatorima, od kuka do zgloba. Ruke u gipsevima. Ako se malo pomerim, kreću bolovi. Iz ugla psihe niste svesni šta se desilo. Osećate bol. Probudio sam se, a moji su došli za rođendan. Doneli tortu, a ja sam bio navučen na lekove. Samo sam govorio: 'Super, dajte mi sad morfijum'", priča Petar.

"Oborio sam rekord u šok sobi"

Petar Novaković je bio jedini pacijent koji je proveo punih šest meseci u šok sobi. Njegovo stanje bilo je toliko ozbiljno, da lekari nisu mogli da ga premeste na odeljenje, ali ono što ga izdvaja od svih drugih, jeste činjenica da je iz šok sobe direktno pušten na kućno lečenje. Za tih šest meseci, često je bio svedok trenutaka u kojima su pacijenti gubili bitke.

"Pre pada sam uvek spavao na stomaku. Meni da je neko rekao da moram da spavam na leđima, to bi bila nemoguća misija. Da me je neko stavio šest meseci da budem na moru, ne bi mi bilo dobro, a kamoli u šok sobi, kocki jednoj, šest meseci, gde nema dana, nema sata. Ta doktorka, koja mi je spasla život, rekla je svima: 'Ovo je Petar, znate šta se desilo, navučen je ozbiljno na lekove. Ko god da mu da bilo šta, dobija otkaz, to mu ja garantujem'. Bukvalno je izgledalo kao skidanje sa heroina. Zato danas verujem da svako može da se skine sa heroina", kaže Petar i dodaje:

"U jednom trenutku sam bio na hrirugiji dve nedelje. Imao sam prozor i video kad je dan, a kad je noć. To je bila takva sreća! Samo sam želeo da sedim na klupici i da gledam dan. Kako si bolje, onda kreće đavo da se igra sa tobom, onda pomisliš: 'E kad bih mogao da vozim kola'. Ljudi kažu da nam malo treba za sreću, ali isto toliko malo treba za nesreću. Toga budeš svestan kad si baš u nevolji. Čim to prođe, onda misliš šta bi sve mogao. Ne vidim sve ovo kao pakao. Sam sam pao, sam se ubio", objašnjava Petar.

"Pitali su se da li ludim jer sam uvek nasmejan"

O svemu što se desilo, Petar priča sa osmehom. Bez gorčine, bez žaljenja, kao da nije prošao kroz borbu koja bi slomila mnoge. Drugi su pokušavali da shvate kako je moguće da neko ostane mentalno nepokolebljiv posle svega, sve dok i psiholog nije utvrdio da je njegova snaga duha jača od svakog medicinskog izveštaja.

"Dolazio je psiholog jer su svi mislili da sam ja u problemu. U šok sobi svako jutro dolazila je vizita u sedam ujutru. Uđe petnaest lekara. Najgluplje pitanje na svetu koje tada možete da postavite je: 'Kako si?'. I oni tako svako jutro. U jednom trenutku sam rekao: 'Doktore, ja da sam dobro, ja ne bih bio ovde'. Posle toga samo prođu, kažu: 'Ovo je Petar, znate već sve' i nastave dalje. Ja sam se smejao, mislili su da sam skrenuo. I tad mi je psiholog rekao: 'Znaš šta je mene brinulo? To što si uvek nasmejan jer, u najmanju ruku, ova situacija nije za smejanje. Ja sam razmišljao da li smehom prikrivaš sve loše u sebi ili i dalje nisi svestan, pa će te kasnije stići'", priča Petar za MONDO, a na pitanje šta misli da mu je pomoglo, odgovara:

"Meni je mnogo sport pomogao. Išli smo na pripreme gde je hrana bila poput bolničke. Sve te sitne stvari, da li ti je hladno, nije hladno, roditelji nisu tu... Trener je tu, ali ne može trener sa tridesetoro dece da postigne da se svakom posveti. Sve te stvari su mi pomogle, ali nikad nisam razmišljao šta ću da radim bez ruke. Ako ruka dođe, doći će, ako ne dođe, neće. Mislim da će doći. Ljudi imaju mnogo veće probleme od mojih. Kad ti se desi ovako nešto, nebitno je kad se probudiš posle dva meseca, ko je kriv. Ko god da je kriv, tu si gde jesi, ništa neće vratiti vreme. Ljudi se ponašaju kao da imaju tri života. Bog ti da koliko možeš da podneseš. Svi me pitaju da li idem u crkvu. Ne idem. Nosio sam brojanicu pre, nosim je i sad. Kad god je apel za humanitarne poruke, učestvujem. Niko nema koristi od toga što stavite stori. Pošaljite poruku. To sam radio pre, radim i sada. Za male stvari kojima pomažete drugima, ne mora niko da zna".

"U Rusiji su mislili da dolazim iz rata"

Svaka operacija koju je Petar imao, bila je upitna. Zbog infekcija mnogi lekari nisu želeli da se upuste u rizik. Igrom slučaja, bivši reprezentativac Srbije u hokeju na ledu došao je do stručnjaka iz Rusije.

"Od kolena do skočnog zgloba - sve se inficiralo. Pre nego što sam otišao u Rusiju, urađeno je privremeno rešenje. Infekcija je postojala. Bilo koju bakteriju kad imate, trebalo bi da se pokaže u krvnoj slici. Ja sam se srodio sa tom bakterijom jer sam je imao predugo. Jedan od hirurga je rekao da je ulazak za infekciju bio svuda. Ovde smo bili kod deset do petnaest ortopeda, niko nije hteo da se upušta u posao sa infekcijom. U Sava centru je bio kongres svetskih ortopeda, gde je došao i čovek iz Rusije.

Majka jednog od hokejaša je sudski tumač za ruski jezik. Zvali su je da prevodi dok on predaje. Ispričala mu je za moju situaciju, a on mnogo voli hokej pošto je u Rusiji nacionalni sport. Došao je kod mene i video sve. On je ortoped, a uska specijalnost su mu infekcije. Dogovorili smo se sve. Reagovao sam dobro samo na jedan lek koji je doneo iz Japana. I posle četvrte operacije, imam nogu kakvu bi trebalo da imam. Hteli su da mi amputiraju nogu, ali eto, spasao je doktor", priča Petar.

"Mnogo njih je ležalo sa mnom u bolnici sa ratišta. Čak je i Putin dolazio. Gledao sam na vestima Putina kako dolazi u kliniku gde sam ja, a onda i kroz prozor. Na telu sam imao rupe od drenova, izgledalo je kao da me je neko metkom upucao. Šetao sam hodnikom, a mama je otišla u sobu po telefon. Tada su je pitali da li sam bio u ratu", otkriva Petar.

Sa 95 kg na 55 kg, ponovo učio da hoda

"Ja sam pao sa 95 kg, izašao sam sa 55. Ako vozite i provlačite se agresivno, nemojte da se čudite ako padnete. Ne kažem da sam vozio pametno, ali nije skroz mojom greškom. Imao sam reanimaciju, operaciju butne kosti, treću operaciju potkolenice, četvrtu levog lakta, petu desnog, pa tri operacije pluća i još tri operacije noge u Rusiji. Čeka me još nekoliko.

Da je moglo bolje da se uradi, moglo je, ali lako je biti general posle bitke. Doktore cenim, ali oni se nisu susreli sa ovim slučajem. Prvi dan na rehabilitaciji, glavni fizioterapeut mi je rekao: 'Ja radim ovde koliko ti imaš godina. Za 27 godina, nisam video ovako složenu situaciju. Ne znam odakle da krenemo'. Komentari lekara su takvi da nemam veze sa medicinom, da sam neverovatno jak. Misle da je to bilo presudno", ističe Petar.

"Bolove ni ne registrujem više, a slavim svakog dana - ne 21. juna"

Brzina je oduvek bila deo njega - na klizaljkama, u životu, u svemu što radi. Sada mora da se prilagođava drugačijem ritmu, ali čak i to prihvata sa osmehom.

"Samo sam sporiji. Hteo sam da budem brz, jer sam po prirodi brz, ali shvatite da ne može. Sapletem se, padnem, zovem nekoga da me podigne. Poruka koju sam shvatio, teško sam shvatio. Sve sam stizao, sve je moglo da se završi, sve sam imao. Sve sam ranije mogao sam, sad zavisim od drugih. Mada, i sad mogu dosta sam, zavisi samo kako gledate na sve. Jedino što mi nedostaje jesu treninzi. Doktor me je sad pitao kad mi počinje sezona. Rekao sam: 'U septembru', a on kaže da stižem, da ću moći da klizam i da ćemo srediti nogu", kaže Petar i za kraj šalje poruku svim ljubiteljima motora:

"Ja sam u prijateljskim odnosima sa bolovima. Imam bolove otkako sam se probudio, ni ne registrujem ih više. Motor za grad nije. Nepotrebno je da ga vozite po gradu. Meni je slavlje svaki dan. Ni rođendan ne slavim. Ako mogu, slavio bih ga svaki dan i ne bih ga slavio nikad", zaključuje Petar Novaković za MONDO.

"Filmska priča", mislite verovatno. Ko zna, možda ćete je jednog dana zaista i gledati na Netfliksu. O tome ćemo nekom drugom prilikom.

BONUS VIDEO: