Refik Šabanadžović Jugoslavija - Argentina penali

Refik Šabanadžović je u karijeri igrao za Dečić, Budućnost, Željezničar, Crvenu zvezdu, AEK, Olimpijakos i Kanzas siti, osvojio je velikih 10 trofeja - sa Zvezdom dve titule državnog prvaka, Kup i Kup šampiona, sa AEK-om tri pehara lige i jedan Kupa, a sa Olimpijakosom dva puta nacionalno prvenstvo.

Bio je poštovan u svakom delu zemlje koja se prostirala od Vardara do Triglava, ali...

... crveni karton u 31. minutu u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1990. mu je obeležio karijeru. Čuvao je Dijega Maradonu, a Jugoslavija je nakon penala poražena od Argentine (0:0 regularno, 3:2 penalima).

"Neću da govorim, ali vjerujte mi da je i na velikim takmičenjima bilo nekog protežiranja. Mi stojimo u živom zidu, sudija mi daje žuti karton, zašto baš meni od nas sedam, osam? Znao je da čuvam Maradonu, najboljeg igrača na svetu, a plus smo bili u odličnoj formi. Meni je to danas smišno, čak i taj faul se danas ne bi svirao. Toliko mi je i danas žao zbog kartona, da smo bili 11 na 11 sigurno bismo dobili. Svima je bilo u interesu da prođe Maradona i Argentina, a ne Jugoslavija koja je politički bila na klimavim nogama", tvrdi Šabanadžović u intervjuu za podgoričke "Dnevne novine".

Jugoslavija sa legendarnim selektorom Ivicom Osimom otvorila turnir porazom od Nemačke (4:1), a onda slede pobede nad Kolumbijom (1:0), Ujedinjenim Arapskim Emiratima (4:1), šou i dopijeta Piksija protiv Španije (2:1) i taj poraz nakon penala od Argentine.

Pape Sušić: Šteta za one penale protiv Argentine

"I pored tog mog crvenog kartona imamo šansu na penale. Tomislav Ivković odbrani Maradoni, pre toga mu odbrani u Sportingu i kladili su se pred utakmicu ako bude penala da će mu odbraniti. Imali smo prednost. Baš šteta. Vrhunski igrači, vrhunski trener, ta generacija je trebalo da bude prvak planete. Da smo bili šampioni sveta, ne bi bilo rata", ocenio je Šabanadžović, koji je makar taj 31 minut čuvao jednog od najboljih na planeti svih vremena.

ŠTA JE MARADONA POKLONIO TOMISLAVU IVKOVIĆU

"Maradona je u to vreme bio pojam. Ja dolazim kao mlad igrač, najmlađi u startnoj postavi i pune mi glavu o Maradoni. Hteo ne hteio, razmišljao sam o njemu. Kad smo izašli na zagrejavanje, svi Argentinci rade na jednoj strani, a Maradona sam na drugoj - žonglirao je. Publika skače, samo se čuje 'Maradona, Maradona' - igrao je tada baš u Italiji, dostigao vrhunac u Napoliju, bio je bog. Mada, protiv nas se nije naigrao”, rekao je Sarajlija iz Podgorice, koji je za Jugoslaviju odigrao osam utakmica.

Prve fudbalske korake Šabanadžović je naučio u Dečiću...

"Sa 14 godina sam igrao za prvu ekipu Dečića republičku ligu - to je bila jača od nekih današnjih liga. Dobio sam poziv od Budućnosti i prešao tamo. Igrao sam za pionirsku reprezentaciju Crne Gore zajedno sa Savićevićem, Bandovićem... Zvali su nas zlatna trojka Crne Gore, jer sve što se moglo osvojiti, osvojili smo. Bili dva puta prvaci Jugoslavije, u Slavonskoj Požegi bili prvi, u Nikšiću prvi - dobijali smo Srbiju, BiH, Hrvatsku”.

Praktično kao maloletnik dolazi u sarajevski Željezničar 1985. godine…

"Hteo sam da ostanem, ali Budućnost je imala sjajnu generaciju - Vujović, Vorotović, Bakrač su igrali na mojim pozicijama. Bio sam nestrpljiv, želio sam da dobijem šansu i znao sam ako ostanem da ću čekati. Stiže poziv od Željezničara - Ivica Osim trener i igrači poput Baždarevića, Paljića i ostalih. Rekao sam: 'Hajde, izazov je - probaj'. Od prve utakmice kada sam dobio šansu, nisam više izašao iz ekipe. Publika me zavolela, pričalo se: 'Došao Crnogorac, dobar igrač'. Na kraju, tu sam igrao polufinale Kupa UEFA, bili smo blizu finala protiv Reala. Izbacio nas je Videoton golom u 93. minutu i to mi je najteži poraz u karijeri. Ceo grad, cela Jugoslavija je u to vreme živela za Željezničar. Bila je to sjajna generacija. Što nisam uspeo tu, kasnije jesam sa Zvezdom".

A odlične partije na Grbavici je zapazila Crvena zvezda - Refik sa napunjene 22 godine 1987. godine dolazi u Beograd.

Zvezda je stvarala ekipu. Dovodila je po dva, tri igrača sa prostora bivše Jugoslavije. U to vreme kad sam došao, došli su iBinić, Jurić, Prosinečki, kasnije Savićević, Pančev, Mihajlović. Oni su to studiozno radili, dovodili talentovane igrače koji su igrali u svojim prethodnim ekipama i kasnije je došlo do tog rezultata. Teže je bilo igrati u Zvezdi, nego danas za neku od reprezentacija iz bivše Jugoslavije. Tu je bilo 22 igrača, drim - tim”.

Vrhunac karijere praktično svih iz te generacije Zvezde desio se 29. maja 1991. kada je osvojen Kup šampiona (Liga šampiona) protiv Marseja u Bariju.

Nije finale bilo lepo za oko. Znalo se da imamo vrhunske igrače koji mogu jednim potezom da reše meč i da bude atraktivan fudbal. Kad ono mi sa takvim igračima - defanziva 90 minuta! Ali, znali smo da oni imaju Papena, Bodua, Abedi Pelea kojeg sam ja čuvao. Poslije penala to se pretvorilo u ludnicu. Danas gledam Ligu šampiona i govorim sebi: 'Čoveče, ja sam ovo osvojio'. Stvarno nešto neverovatno - nezaboravno!”, govori danas 52-godišnji Šabanadžović, koji je rođen u Titogradu 2. avgusta 1965, ali je odabrao da živi u svom Sarejavu mirnom životom.

Refik Šabanadžović Jugoslavija - Argentina penali
MN Press 

Tada je u Zvezdi igrao majstor iz svakog dela Jugoslavije (bilo je Srba, Makedonaca, Crnogoraca, Hrvata, Bosanaca, samo je Slovenac falio), a uveliko se pričalo o ratu.

"Šta ćeš kad si sportista, ne misliš o tome. Dođemo na trening, mladi momci, zezanje, ne pomišljaš da može da dođe do nečega. Kasnije smo svi normalno razgovarali o tome i sačuvali dobre odnose".

A u toj šampionskoj generaciji od Crnogoraca pored Refika tu su još Slobodan Marović, Duško Radinović, Željko Kaluđerović i naravno Dejan Savićević.

Dejan Savićević je najveći i najbolji u Jugoslaviji. Sami rezultati u Milanu gde je uspeo da opstane toliko godina govore koliko je bio dobar", jasan je Šabanadžović, koji je sa zadovoljstvom trčao zbog takozvanog "Genija".

Za takve igrače vredi da se trči, jer on jednim potezom može da izbaci celu odbranu... Mi smo pozadi završavali sve njegovo, jer ako ga puno vraćaš, onda smo ga gubiš u napadu - tako da je bolje bilo držati ga gore, jer smo uvek imali u glavi da nešto može da uradi. Tako su se prilagođavale sve ekipe na Deja. Drago mi je što danas dobro gura na čelu Fudbalskog saveza Crne Gore”.