MONDO IKONE #21: Nikolaj Starostin - SPARTAK!

Imamo da vam ispričamo još samo jednu priču. Ova je o Spartaku, robu koji je vodio ustanak. Ne onom kog ste gledali u filmovima i serijama, već fudbalskom klubu iz Moskve, osnovanom od strane Nikolaja Starostina.

Čovek koji je najzaslužniji za postojanje tima koji je decenijama jedan od simbola ruskog fudbala je imao veoma težak život, sa godinama zatvora i političkih sukoba iza njegovih leđa. Imao je i sjajnu karijeru, u nekoliko različitih uloga.

Za trenutak ćemo zastati sa karijerom najstarijeg od braće i priču okrenuti u potpuno drugom smeru. Naravno, vratićemo se ovde kasnije. A sada - negativac.

U svakoj priči o heroju, mora da ima i druga strana. Ovde je to Lavrentij Beria, osuđivani silovatelj i šef Staljinove policije. Kao i Staljin, Beria je poreklom iz Gruzije, a ''zajedno'' su došli u Moskvu, gde su obojica u ruke dobili ogromnu vlast.

Lavrentij je prvo bio čovek od poverenja, dugo godina, jedan od najvernijih saradnika Staljina. Veoma rano je počeo da dobija značajne uloge u partiji, da bi 1938. godine postao prvi čovek NKVD (tajne ili manje tajne policije). Ranije se ta organizacija zvala ČEKA, kasnije KGB, ali je važno da znate na šta se misli.

Imao je značajnu ulogu u ''Velikoj čistki'', Staljinovoj operaciji koja je snažno pogodila Sovjetski Savez na svim nivoima. Obračunavao se sa političkim protivnicima, bio baš ono što je takvom lideru trebalo, a zbog toga je sticao određene povlastice.

Još pre nego što je Beria dobio važnu ulogu u političkom i svakog drugom životu, u Moskvi je postojao fudbalski klub Dinamo. Igrao se fudbal u Rusiji organizovano još u prvoj deceniji 20. veka, prekidali su ga rat i revolucija, ali se vraćao. I Dinamo je bio simbol uspeha, jer je imao ''jaka leđa''.

Oduvek se znalo, CSKA je vojni klub, Dinamo je klub policije, a ostali timovi će funkcionisati kao isturena odeljena velikih fabrika. Tako je Lokomotiva tim iza kog stoji železnica, Torpedo je klub koji predstavlja automobilsku industriju i tako dalje... Ovaj poredak je ugrozio Starostin!

Zvanično, moskovski Spartak je formiran kao sportsko društvo 1922. godine. Neki fudbalski klubovi iz kojih je nastala ideja o njemu su postojali još u 19. veku, ali je ovaj projekat bio mnogo ozbiljniji. Osnovao ga je Ivan Artemjev uz pomoć Nikolaja Starostina, koji je bio zadužen za fudbalsku sekciju, najbitniji deo društva.

Zamišljeno je da se tim ne priklanja nikakvim strujama u političkom životu, da ostane samostalan i da se finansira samo od prodaje karata i donacija svojih članova. To je već u prvim godinama dalo rezultat, publika je prepoznala ovu ideju kao dobru i počela masovno da dolazi na utakmice.

Jedno od važnih prijateljstava koje je u životu stekao junak naše priče je ono sa Aleksanderom Kosarevim, jednim od najbitnijih ljudi u omladini Komunističke partije. Klub se nije priklonio nikakvoj struji, ali je Kosarev procenio da bi omladinci partije mogli da imaju koristi ukoliko se on zauzme za novoosnovani tim.

Tako je ovaj čovek postao zaštita za jednog od najboljih fudbalera koje je Sovjetski Savez imao u tom trenutku. Iako se mnogima u državi nije svidela ideja o osnivanju ovakvog fudbalskog kluba, stvari su se smirile jer je, barem prividno, partija podržala Spartak.

Neprijateljstvo Lavrentija Berie, Gruzina koji je u Moskvu stigao po moć i Nikolaja Starostina, koji je fudbal igrao zbog ljubavi, počelo je mnogo ranije. Barem po pričama Starostina, on je sa svojim timom još pre osnivanja Spartaka gostovao u Gruziji, gde je igrao protiv Berie. Dao je gol, a temperamentni domaćin nije uspevao da ga zaustavi na terenu.

Kada su se godinama kasnije sreli, obojica su se sećala tog susreta.

U međuvremenu, radnički klub iz Moskve je dobijao drugačiji oblik. Sva četiri brata su imala važnu ulogu na terenu, ekipa je uspela da izgradi stadion na kom će igrati, a polako su postajali i jedan od najboljih timova u državi.

Sledeći važan događaj u životu svih aktera ove priče desio se 1936. godine. U cilju promocije fudbala, pošto je odlučeno da se ponovo igra fudbalsko prvenstvo, igrači Spartaka su istrčali na Crveni trg u Moskvi i na njemu, podeljeni u dva tima, prikazali fudbalsku igru. Smatra se da je ovo prvi meč koji je Josif Visarionovič Staljin, kog fudbal uopšte nije privlačio, gledao.

Na tepihu koji je raširen sastali su se prvotimci Spartaka protiv rezervista istog kluba, a u svečanoj loži su bili Staljin, Beria, Kosarev i svi ostali viđeniji ljudi tog doba. Dogovor je bio da se postigne mnogo golova, kako se vlastima igra ne bi učinila dosadnom. Neki izvori kažu da je Staljin bio zadovoljan predstavom, pa da se zato umesto pola sata igralo desetak minuta duže.

Beria je ovo shvatio kao lični poraz. Starostin je ne samo imao klub, već je tim klubom uspevao i da uradi velike stvari. Borba je postala lična i budući šef policije je počeo da razvija planove za Dinamovu dominaciju.

Pre nego što je 1938. godine njegova policija uhapsila, a zatim i likvidirala Kosareva, tada označenog najgorim mogućim epitetom - ''neprijatelj naroda'' - Gruzin je godinu dana ranije pokušao da promeni ishod u kupu. Iako je ''po službenoj dužnosti'' bio navijač Dinama iz Moskve, gajio je emocije i prema ''svom'' Dinamu iz Tbilisija.

Svaki Dinamo u tadašnjem Sovjetskom Savezu je bio policijski klub, pa je privrženost čelnih ljudi policije bila usmerena na nekoliko strana. Kako je Spartak u finalu kupa 1937. savladao tim iz Sankt Peterburga, Beria je preko svojih veza naložio odigravanje revanša polufinalnog susreta.

Spartak je ponovo morao na teren, da brani osvojeni kup, protiv Dinama iz Tbilisija. Uspeli su da pobede, a Starostin je tako, godinu dana pre ubistva njegovog prijatelja, shvatio da situacija postaje sve opasnija. Koliko će opasno biti, verovatno nije mogao ni da zamisli.

Do početka Drugog svetskog rata u Rusiji je odigrano šest prvenstava. Dva su održana 1936. godine (proleće i jesen), a u narednim godinama po jedno. Spartak je osvojio tri titule, isto koliko i Dinamo iz Moskve, uz jedno drugo i dva treća mesta. Ali, fudbal je stao, pa je tako i ovo rivalstvo prekinuto. Ispostaviće se, na kratko.

U martu 1942. godine, Nikolaja Starostina je probudila svetlost u njegovoj sobi, kao i pištolj koji mu je naslonjen na čelo. Beria je došao po svoje. Uhapšen je, iako razloga za to nije postojalo, a optužbe su smišljane u hodu.

Pored Nikolaja su uhapšena i dva njegova brata, jer je treći u tom trenutku bio u vojsci. Kasnije će i njega zadesiti ista sudbina, kao i još nekoliko fudbalera Spartaka. Prebačeni su u Lubjanku - zloglasni zatvor, ispitivani, proveli su u zatvorima skoro dve godine, pre nego što je doneta odluka.

Prvobitna ideja je bila da budu optuženi za planiranje atentata na Staljina, ali je procenjeno da to neće proći. Ipak su bili među najpopularnijim sportistima tog doba. Umesto toga, Nikolaju je na teret stavljeno da radi protiv naroda i da pokušava u sovjetski sport da uvede kapitalističke modele.

Priznao je. Iako to nije bio čest slučaj tada, Starostin je potvrdio da želi novotarije u fudbalu. Za sve to su bile krive neke od turneja koje je Spartak imao širom Evrope, na kojima je Nikolaj zaključio da timu treba više takmičarskih mečeva, kao i da amaterski fudbal nema svetlu budućnost.

Osuđen je na deset godina, što je za tadašnje uslove bila veoma blaga kazne. Počelo je njegovo putovanje po Sibiru, premeštanje iz gulaga u gulaga, a rođenu braću, takođe osuđenike, nije video 12 godina. Starostin je bio u nekoliko logora, prvo na severu u Uhti, zatim na istoku, blizu kineske granice, u gulazima Habarovsk i Komsomolsk.

Jedina stvar koja mu je pomogla da preživi te teške godine bio je fudbal. Imao je ugled, čuvari su ga znali i poštovali, a lokalnim ekipama je bio potreban fudbalski trener. Starostin se takvim poslovima bavio sve dok ga u Moskvu nije pozvao Staljin.

Dok je Starostin godine provodio u gulagu, Beria, beskrupulozni šef sovjetske policije, sticao je neverovatnu moć. Njegov plan o logorima za neposlušne je oduševljavao Staljina, njegovo učešće u jednom od najvećih zločina Sovjetskog Saveza (Katinjski masakr) ga je kasnije stavilo na stub srama, ali dok je Staljin bio živ, imao je uticaj. Sam Josif Visarionovič ga je zvao ''naš Himler''.

O celoj priči oko braće Starostin potpuno je nebitan tadašnji predsednik Sovjetskog Saveza. Njega fudbal nije zanimao, nije mu bio bitan Spartak i nije obožavao Dinamo iz Moskve. Pitanje je i da li je znao da su braća po logorima čitavu deceniju. Ali, fudbal je zanimao njegovog sina.

Vasil Josifovič Staljin bio je sin sovjetskog lidera, pilot i aktivni učesnik Drugog svetskog rata. Dok je Starostin bio u gulagu, on ga je želeo u Moskvi. Bio mu je potreban fudbalski trener, jaka figura koja će biti zadužena za fudbalski tim avijacije. Tako se Nikolaj, barem na kratko, vratio u glavni grad.

Ipak, intervenisao je Beria. Uticaj mu je bio ogroman, a iako je Vasil uradio sve da zaštiti svog novog prijatelja, nije u tome uspeo. Nikolaj se ubrzo preselio u Kazahstan, kako bi izbegao likvidaciju, gde je sa uspehom trenirao današnji Kairat.

Stvari su za njega postale drugačije tek nakon smrti Josifa Visarionoviča Staljina. Lavrentij Beria je uskoro dobio još veću moć, tako što je ušao u konkurenciju za Staljinovog naslednika, ali je nju veoma brzo izgubio. Pojavili su se Maljenkov i Hruščov, ljudi koji će narednih godina promeniti unutrašnju politiku.

Odluka da se politički zatvorenici, među njima i četiri brata Starostin, puste na slobodu, značila je i povratak u normalan život. Nikolaj Starostin je postao slobodan čovek.

Beria je ubijen tokom 1953. godine, nakon hapšenja i ispitivanja. Pored zločina koje je činio u ime režima, otkrilo se i da je svoj položaj koristio za silovanja. Žrtvama je nudio da nekog od članova porodice pusti iz logora ili da mu obezbedi bolje uslove za život u Sibiru, u zamenu za seks. Po Moskvi se tih dana čulo da mu je to hobi i da kad se ne bavi policijskim poslom traži žrtve kao seksualni predator.

Njegova vila bila je mračno mesto iz kog se neke od žrtava silovanja nikada nisu vratili. Postoji teorija i da se tokom rata lečio od sifilisa, bez znanja Staljina i Politbiroa, a sve kao posledica ovakvog načina života.

Gde bi drugo mogao da ode slobodan čovek već u klub koji je stvorio? Nikolaj Starostin, najvažnija figura predratnog fudbalskog kluba Spartak, vratio se i zauzeo tu poziciju i u ovom ''svežijem'' delu istorije. Već 1955. godine bio je prvi čovek kluba.

Spartak se mučio u godinama nakon Drugog svetskog rata, sve do 1952. godine. Od tada kreće njihov uspon, a Nikolaj je svojim odlukama učinio da radnički tim iz Moskve postane najuspešniji ruski tim.

Tokom svog direktorskog staža Nikolaj Starostin se profilisao kao čelnik koji veruje svojim saradnicima, koji prepušta odgovornost podređenima, ali zahteva i rezultate od njihovog rada.

Njegova fudbalska vizija, koju je pokušao da uvede još u Staljinovo vreme, sada je bila izvodljivija. Spartak je postao moderan klub, u rangu svojih evropskih rivala i postepeno je sticao i međunarodnu prepoznatljivost.

Klub se tokom istorije snažno oslanjao na svoju omladinsku školu, kao i na mlade trenere, koji su dobijali prve poslove nakon igračke karijere. Iako su mu mnogi navijači zamerali dovođenje Konstantina Beskova, legendarnog fudbaler Dinama iz Moskve, taj čovek je postao jedan od najuspešnijih trenera u klupskoj istoriji.

Pored njega, sjajan posao je urađen imenovanjima Nikolaja Guljajeva, Nikite Simonjana (najboljeg strelca u klupskoj istoriji) i Olega Romantseva, bivših igrača Spartaka koji su odmah shvatali veličinu kluba u kom rade. U svakog od njih je, iako nisu imali trenerskog iskustva, verovao Starostin.

Nikolaj Starostin je preminuo 17. febraura 1996. godine, devet dana pre svog 94. rođendana. U istoriji ruskog fudbala ostaće upisan kao jedan od najvećih sportskih radnika, a u istorijskim knjigama kao jedna od najpoznatijih ličnosti svog vremena koja je deo života provela u gulagu.

Od raspada Sovjetskog Saveza do danas, Spartak je najuspešniji ruski tim. Osvojili su devet od prvih deset samostalnih šampionata, da bi poslednju titulu upisali u sezoni 2016/17. Svi ovi rezultati upisani su ''pred očima'' braće Starostin jer se njihova statua nalazi na samom stadionu, ispred tribine sa vatrenim pristalicama Spartaka.

Fudbalsko rivalstvo Dinama i Spartaka naziva se ''Najstariji derbi Moskve'' i još uvek izaziva tenziju kao i prvih dana. Do sada su odigrana 204 susreta ovih timova. Spartak ima 73 pobede, Dinamo je na 61 trijumfu, dok je 70 bilo nerešeno. Ekipa Spartaka ima fudbalska rivalstva i protiv CSKA i Lokomotive, dok mečevi protiv Torpeda nisu previše vatreni.