Ne mogu da kažem da sam zbog ovih utakmica zavoleo fudbal, jer sam mnogo ranije shvatio da se na fudbalskim terenima prečesto događaju čuda da bih to propuštao.
Kao i većini nas koji volimo i pratimo sport, gledanje fudbala je odmalena bio važan deo svakodnevnog života koji se prosto podrazumevao. Kome nedelja nije počinjala slikom sa sunčanog Old Traforda ili Hajberija, nastavljala ručkom uz Seriju A, a završavala nekim italijanskim derbijem od 20.30?
Kome nije oduvek stvar opšte informisanosti da u svakom trenutku zna ko i kako igra za Real, Barselonu, Bajern i kako ti timovi stoje?
Dok odrastamo, sazrevamo i starimo uz tu igru, fudbal nas nekad nagradi utakmicama koje pred našim očima stvaraju magiju. Kada se u pravo vreme zateknemo pred TV-om, ti mečevi nas hipnotišu i svakim sledećim golom ili potezom urezuju se u naše pamćenje, da iz njega nikad ne izađu.
Detalje i rezultat nekad zaboravimo, ali emociju sigurno nikad.
Zato se uvek rado setim ovih šest utakmica, koja nisu bila finala, niti su mi bile najdraže pobede, niti najteži porazi. Ovo su mečevi koje ću uvek nekome preporučiti kao baš dobar fudbal.
4:4 NA OLIMPIKU, ŠEVČENKO JE MOGAO SVE
"Pa, vi ste svi ovde lacijali", rekao mi je Dejan Stanković kada sam mu prilikom njegovog gostovanja u Podcastu Sve u 16 pokazao Panini karticu Lacija, koju čuvam još devedesetih.
U godinama posle njegovog i Mihinog odlaska iz Rima shvatio sam kako zapravo stoje stvari u Italiji i da je druga polovina devedesetih ipak bila izuzetak, a da su najveći italijanski klubovi bili i ostali Juventus, Inter i Milan.
Stanković je otišao kao šampion na Meacu, napravio iskorak, postao šampion Evrope, ali nisam siguran da je sa današnje distance potpuno u stanju da pojmi koliko je taj period moćnog Lacija imao uticaj na nas koji smo tih godina oblikovali svoje fudbalske ukuse. I koliko je nebeskoplavi dres bio simbol moći.
Kada je ta snaga Rimljana bila na vrhuncu i kada je ranjeni Lacio 1999. krenuo po titulu koja mu je prethodne sezone izmakla u poslednjem kolu, ispred sebe je video napadača iz Ukrajine, čije je vreme dolazilo svetlosnom brzinom. Bio je to Andrej Ševčenko.
Ukrajinac je došao iz Dinamo Kijeva za 25 miliona dolara i sa 23 godine pokazao da je odmah spreman da zapne. U svojoj prvoj godini bio je najbolji strelac tada daleko najjače lige, a prvu impresivnu partiju odigrao je već u petom kolu, u velikom derbiju - baš protiv Lacija.
Bila je to nezaborabna oktobarska noć na Olimpiku, gde je Ševa pogađao i pogađao. Nije pobedio, jer je naspram sebe imao još jači tim - šampionski Mihin i Dekijev Lacio, ali je pokazao da na San Siru ne moraju da brinu i da će titula kad-tad opet doći. I došla je.
LACIO - MILAN 4:4
Najpre je u prvom planu derbija bio Siniša Mihajlović, jer je dao nesrećan autogol za 1:1, a iskupio se kada je iz kornera centrirao tako da je Abijati poslao loptu u svoju mrežu, za 2:1. Marselo Salas je potom trzajem glavom postavio 3:1, a onda je Ukrajinac u 25 minuta dao tri gola.
Najpre je u istom koraku obišao Markeđanija i zakucao loptu pod prečku (2:3), posle toga je iskoristio penal (3:3), a onda mu je Favali dao metar prostora koji nije smeo. Odmah je shvatio grešku, ali bilo je kasno - 3:4.
Ni tu nije bio kraj ovog šou programa, jer je Salas još jednom pogodio, na asistenciju Verona i postavio neverovatnih 4:4, u utakmici koja mi prva pada na pamet kada vidim Ševčenka, bez obzira na Zlatnu loptu i Ligu šampiona. Mogao je zaista sve.
Lacio: Markeđani - Favali, Mihajlović, Nesta, Negro (Pankaro), Almejda, Simeone (S. Inzagi), Veron, Konseisao, Bokšić (Manćini), Salas.
Milan: Abijati - Ajala, Kostakurta, Maldini, Seržinjo (N'Goti), Albertini, Ambrosini, Đunti (Leonardo), Guli, Ševčenko (Gatuzo), Vea.
NAJMOĆNIJI MANČESTER JUNAJTED?
Teško je iz današnje perspektive zamisliti da će Mančester junajted uskoro biti približno dominantan i atraktivan kao početkom ovog veka. Predaleko u svakom smislu deluje vreme u kojem je ekipa Aleksa Fergusona za manje od pola sata razbijala protivnike i igrala u tempu koji ne dopušta da skrenete pogled sa ekrana.
Danas biste morali da telefon ostavite u drugoj sobi da biste na miru videli na koje sve načine je ser Aleksova mašina za mlevenje mesa krajem februara 2001. samlela Arsenal i postavila nove kriterijume za dominaciju u derbiju.
Posle dva minuta bilo je 1:0, posle 20 minuta bilo je 3:1, a na poluvremenu je bilo 5:1.
Nama koji smo odrastali uz uspon Junajtedove dinastije bilo je sve to donekle i logično.
JUNAJTED - ARSENAL 6:1
"Fergi" se smejao kao dete dok je njegov tim odmicao "tobdžijama" čak 16 bodova na 10 kola pre kraja i dominantno gazio ka svojoj sedmoj tituli u devet godina. Na mnogo načina, ovaj meč i nezamislivo deklasiranje Anrija, Vijere, Berkampa, Piresa, tog snažnog napada i katastrofalne odbrane, ostali su dokaz kako su na prelazu dva veka stajale stvari u Premijer ligi.
Skols iz sredine i Bekam sa desne strane namestili su Dvajtu Jorku het-trik u prvih 20 minuta, on je posle toga asistirao kapitenu Roju Kinu gol za 4:1, a Niki Bat i Solskjer zaokružili su poluvreme akcijom i golom za 5:1.
Fergusonov Junajted bio je moćan u nekoliko epoha i zato ćemo još dugo "u pola noći" znati da recitujemo imena njegovih sastava, po linijama. Ova utakmica bila je doktorska disertacija možda najbolje generacije.
Junajted: Bartez - Nevil, Stam, Braun, Silvestr, Kin (Čadvik), Bat, Bekam, Skols, Solskjer, Jork (Šeringem).
Arsenal: Simen - Lužnji, Stepanovs, Silvino, Kol (Ljunberg), Grimandi, Vijer, Parlour (Vivas), Pires, Viltor, Anri.
SUPER DEPOR - NEMOGUĆE NE POSTOJI
Verujem da bi ova utakmica bila na listi svakoga ko je te aprilske večeri 2004. bar pogledao njen rezultat na teletekstu.
Veliki Milan, tadašnji prvak Evrope, stigao je u Korunju na revanš četvrtfinala Lige šampiona protiv Deportiva sa prednošću 4:1, koju su na San Siru postavili Kaka, Ševčenko i Pirlo. Mislili su "roso-neri" da su završili posao, a onda su doživeli brodolom.
Nisu naučili Anćelotijevi igrači do kraja lekciju iz četvrtfinala, u kojem je "Super Depor" eliminisao Juventus. Pomislili su "lako ćemo", a Španci su zbrisali i njih i zaostatak i prošli u polufinale, gde je njihov lepršav fudbal naišao na Murinjov granitni Porto, što je ipak neka druga priča.
DEPORTIVO - MILAN 4:0 (UKUPNIM REZULTATOM 5:4)
Bila je to 12. sezona od kada je Kup šampiona postao Liga šampiona i do tada se nijednom nije dogodilo da neki tim ispusti tri gola prednosti u eliminacijama.
Pandijani je dao gol u prvom napadu (1:0), nikad dovoljno isticani Valeron kaznio je to što je Dida "zaplivao" (2:0), a Nesta je loše reagovao pre nego što je Luke istrčao pred gol i pogodio kao da Brazilca nema (3:0).
Milan do te večeri nije primio gol u Ligi šampiona van svog stadiona, a opraštajući, četvrti, doživeo je u drugom poluvremenu. Tada je rezervista i kapiten domaćih Fran pogodio za neverovatnih 4:0 i za preokret kakav će se ponoviti tek kada je Barselona 2017. "okrenula" PSŽ posle pariskih 4:0.
"Zaista je teško objasniti ovaj poraz", rekao je posle utakmice Karlo Anćeloti.
"Rijazor" je isijavao takvu energiju da ste mogli da je upijete preko TV-a. Bila je to sigurno najlepša fudbalska priča te sezone i stvorio je tim koji smo svi voleli.
Deportivo: Molina - Manuel Pablo, Romero, Najbet, Andrade, Mauro Silva, Serhio (Dušer), Viktor, Luke (Fran), Valeron (Đalminja), Pandijani.
Milan: Dida - Kafu, Pankaro (Rui Košta), Nesta, Maldini, Pirlo (Seržinjo), Sedorf, Gatuzo, Kaka, Tomason (Inzagi), Ševčenko.
ARŠAVIN NA ENFILDU - TAD I NIKAD VIŠE
Verujem da je ovo jedina utakmica čiji sam snimak skinuo sa interneta da bih je čuvao i nekoliko puta pogledao. Kako godine prolaze, deluje sve neverovatnije šta je te večeri radio Andrej Aršavin, koji je za manje od decenije prešao put od ruskog "Mesija", koji je sa četiri gola uzdrmao temelje Enfilda, do posrnule zvezde koja na konju izlazi pijana iz striptiz kluba.
Momak iz Sankt Peterburga gađao je te noći iz daljine, iz kaznenog prostora, iz kolena, iz trka... I sve je bilo snažno i sve je ušlo u gol.
LIVERPUL - ARŠAVIN 4:4
Bio je to april 2009, bio je to Aršavinov drugi mesec u Arsenalu, a bio je to i baš jak, za mene najjači Benitezov Liverpul, iako još nedovoljno snažan da osvoji titulu. Doduše, ovim bodom se jeste vratio na prvo mesto u trci sa Mančester junajtedom, ali je na kraju ipak izgubio.
Fernando Tores bio je na vrhuncu. Davao je golove, obarao i pretrčavao rivale. Sam je nosio "Redse" u odsustvu Stivena Džerarda, dok za goste nije igrao Robin van Persi. I bez takvih asova, bio je to derbi koji je konstantno širio zenice svakome ko ga je pratio.
Posebno kada je Aršavin bio blizu lopte.
Rus je te večeri dao četiri gola i ispostavilo se da je do kraja boravka u klubu (i karijere) ostao u senci te magije, koju nažalost ni izbliza nije ponovio.
Liverpul: Rejna - Arveloa, Karager, Ager, Aurelio, Alonso, Maskerano, Benajun, Kujt (El Žar), Rijera (Babel), Tores.
Arsenal: Fabijanski - Sanja, Ture, Silvestr, Gibs, Aršavin, Song, Fabregas, Denilson (Volkot), Nasri, Bentner (Dijabi).
KAD JE CEO SVET UPOZNAO LEVU
Tražeći pravi naslov da u izveštaju opišem šta je Robert Levandovski te večeri uradio Realu, nisam mogao da smislim ništa tačnije od reči himne Lige šampiona: "Die Meister, die Besten!".
Moćni, tada 25-godišnji Poljak uradio je tog aprila 2013. nešto što niko nije - dao je četiri gola Realu na jednoj utakmici.
DORTMUND - REAL 4:1
Uzaludni su posle toga bili pokušaji Madriđana da ga dovedu jureći ga po hodnicima "Bernabeua", uzaludan je i pokušaj da se setim napadačke sekvence koja me je u poslednjih desetak godina tako ostavila bez teksta.
Jeste Levandovski blistao i pod Gvardiolom, za Bajern protiv Verdera dao pet golova za devet minuta, ali i kada bude ostavio fudbal, njegov "potpis" ipak će biti taj meč protiv Reala.
Uživajte u najboljoj demonstraciji moći Klopovog Dortmunda, koji je doveo "Levu" iz Leha dve i po godine pre ove utakmice, za samo 4,5 miliona evra.
Dortmund: Vajdenfeler - Pišček (Groskrojc), Subotić, Humels, Šmelcer, Bender, Gindogan (Šiber), Blaščikovski (Kel), Gece, Rojs, Levandovski.
Real: Dijego Lopez - Ramos, Varan, Pepe, Koentrao, Kedira, Ćavi Alonso (Kaka), Ozil, Modrić (Di Marija), Ronaldo, Iguain (Benzema).
DOVOLJNO JE REĆI - MESI
Najiskrenije što mogu priznaću da nisam ljubitelj Barselone, njene snage, njenog fudbala, tiki-taka stila. Nisam to bio ni u vreme najmoćnije, Pepove "Blaugrane", niti sam sebe uhvatio da u bilo kom meču navijam za Mesija. Bilo kada.
Najlakše bi mi bilo da za ovaj ishod iz nekog razloga krivim sudiju jer je isključio Ramosa ili što nije svirao penal zbog starta Umtitija na Ronaldu. Ili da kažem da je nadoknada trebalo da bude kraća, pa da Mesi ne postigne gol za pobedu i da ne podigne dres, da mu Madrid dobro vidi i prezime i broj.
Sve to, nažalost, ne mogu da napišem. Moram da budem iskren i da priznam da je to bio El Klasiko u kojem sam najviše uživao i koji je uspeo toliko da me dirne da sam od nervoze dugo gledao u tačku kad je odsviran kraj.
Kakav je to fudbal bio. Kako je Mesi plesao.
173. EL KLASIKO: REAL - BARSELONA 2:3
Ko nikad nije gledao fudbal može da odgleda samo tu utakmicu. Tih 90 i "kusur" minuta biće dovoljno da ga postavi pred TV bar kad sledeći put budu igrali ovi timovi, mada je jasno da će još dosta vremena proći dok ne vidi sličnu predstavu. Ako je ikad uopšte vidi.
Sve što je trebalo da se poklopi - poklopilo se. Zidanov Real Madrid hteo je da pokaže Barsi da je vreme da osvoji prvu titulu od 2012 - i osvojio je, sa tri boda razlike. Enrikeova Barselona došla je na Bernabeu da pokaže da će se boriti do kraja i da joj je stalo da ceo svet vidi da ona ima najboljeg fudbalera - i imala ga je.
Kolega komentator Sport kluba Vladimir Živković obojio je derbi pravom bojom, tačno doziranom da se potpuno unesemo u preokrete, golove, akcije, promašaje, isključenja... U sve što je bilo na terenu. A, tamo je bilo kao na filmu.
Ukratko, Mesi je u poslednjoj sekundi utakmice sezone postigao svoj 500. gol za Barselonu, tako joj doneo pobedu na terenu najvećeg rivala, u derbiju u kojem mu je Marselo na početku napunio usta krvlju i tako dodatno razljutio lava iz Rozarija.
Kada jednom budemo prepričavali klincima kako je to izgledalo, da li će nam verovati na reč da se sve ovo dogodilo? Ni ne moraju.
Real Madrid: Navas - Karvahal, Naćo, Ramos, Marselo, Modrić, Kazemiro (Kovačić), Kros, Kristijano, Benzema (Rodrigez), Bejl (Asensio).
Barselona: Ter Štegen - Roberto, Pike, Umtiti, Alba, Buskets, Rakitić, Inijesta, Mesi, Suarez, Alkaser (Andre Gomes).
