PARTIZAN JE MORAO DA POSTANE PRVAK EVROPE: 55 godina od preokreta Reala, šopinga pred finale i početka velikog pada!

Prošlo je već punih 55 godina otkako je Partizan zastao na korak od sna. Otkako ih je 90 minuta delilo do besmrtnosti zvane - evropski tron.

Za Partizan, "Hejsel" će iz sportskih razloga ostati crn da crnji biti ne može. A bio je to neverovatan pohod i prilika da jugoslovenski fudbal stigne na vrh Evrope 25 godina ranije nego što će to ostvariti...

Partizan je sezonu 1965/66 u Kupu šampiona počeo protiv šampiona Francuske. Nant je u Beogradu bio savladan 2:0, dok je u gostima bilo 2:2. Potom je na red došao nemački Verder (3:0 u Beogradu i 0:1 u Bremenu), a u četvrtfinalu čehoslovačka Sparta.

Tada je još Partizan pokazao o kakvom se timu radi, jer je poraz 1:4 u Pragu bio nadomešćen u Beogradu - pobedom 5:0! A onda, Mančester junajted.

Mustafa Hasanagić i Radoslav "Zaza" Bečejac dočekali su Mančester pobedom 2:0 na stadionu "JNA", da bi u revanšu poraz 1:0 na "Old Trafordu" bio sasvim dovoljan da još jedan velikan padne.

Partizan je stigao do finala vođen trenerom Abdulahom Gegićem, Novopazarcem koji će posle ostaviti velikog traga na turski fudbal, postavši mentor njihovim najvećim trenerima Fatihu Terimu, Mustafi Denizliju, Šenolu Gunešu...

Tim koji je prethodnih godina prolazio kroz ruke velikana kao što su Florijan Matekalo, Stjepan Bobek i Marko Valok bio je spreman da se suprotstavi petostrukom prvaku Evrope.

Milutin Šoškić - Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Branko Rašović, Ljubomir Mihajlović - Vladica Kovačević, Radoslav Bečejac - Mane Bajić, Mustafa Hasanagić, Milan Galić - Josip Pirmajer. Jedanaest Jugoslovena spram Fransiska Paka Henta i njegovih drugova.

Ipak, pred samo finale stvari su bile daleko od idealnih. Timu je nedostajalo discipline, a sama ekipa bila je nezaštićena. Menadžeri i svakojaki ljudi željni da se okoriste, mešali su se s timom uoči finala, obećavajući kule i gradovima onima koji su posle meča mogli da napuste Jugoslaviju.

Taj nedostatak discipline u Gegićevom timu možda je i najbolje oslikao legendarni Milutin Šoškić.

"Abdulah Gegić autoritet? Ma jok! Sećam se da sam ga na poluvremenu pitao kako ćemo da igramo, a on mi je odgovorio: 'Radite šta hoćete!'. On je bio dobar čovek, gospodin, ali falilo mu je 'štofa sa ulice'. Bio je profesor, ali sa nama je trebalo raditi kao sa vojskom. Mi to nismo bili. Krivica nas igrača je bila što se nismo okupili u jednoj sobi i dogovorili se da odigramo hrabro, muški, ponosno u finalu", prisećao se Šoškić godinama kasnije.

Već tada su počele mahinacije oko tima i remećenje mira pred najvažniju utakmicu njihovih života. Da ne govorimo o tome da su igrači dan pre utakmice dobili slobodno da idu u šoping sa svojim "lepšim polovinama". U utorak u šoping, u sredu na finale protiv Reala... Kao da su već tada počele se seju klice za najsušniji period u istoriji kluba. Tada, pred finale Kupa šampiona.

U finalu je sve počelo kako treba. Prvo poluvreme nije videlo nijedan gol, ali Partizan je stvarao šanse kakve je teže bilo promašiti nego smestiti u mrežu. Deset minuta posle nastavka Velibor Vasović dovodi crno-bele u vođstvo. Sudbina je htela da baš "Vaske" pređe put od junaka do tragičara.

Samo 15 minuta kasnije, Amansio je pobegao Vasoviću koji nije uspeo da sa Špancem izađe na kraj, a ovaj uspeva da savlada Šoškića. Samo šest minuta kasnije, preokret je bio potpun, jer je Fernando Serena postavio rezultat na konačnih 2:1.

"Šteta što smo prokockali vođstvo protiv Reala u Briselu. Bilo je mnogo čudnih okolnosti. Pola našeg tima je rasprodato i pre finalne utakmice. To što kažu da je Vasović morao da ruši Amansija, sada nema nikakav značaj. Ko zna šta bi bilo da ga je srušio. Ko nam garantuje da bi u tom slučaju rezultat bio drugačiji", pričao je Radoslav "Zaza" Bečejac za MONDO.

Slavni novinar Radivoje Marković je u izveštaju iz Brisela sve rekao naslovom - "Poslednja noć jedne generacije" - i ispostavilo se to stvarno tačnim.

Partizan više nikada nije bio ni blizu da ponovi takav uspeh, da, kao holivudski mangupi kada nešto zabrljaju kod žena, dobije drugu šansu. Ta šansa nikada nije došla. Umesto da Partizan postane prvak Evrope i samo desetak godina od osnivanja KEŠ postane jedan od retkih klubova koji ga je osvojio (do tada su to uspeli samo Real, Benfika, Milan i Inter), crno-beli su počeli da klize u velike probleme.

Na narednu titulu prvaka Jugoslavije su čekali punu deceniju, sve do 1976. godine, a posle onog Vasovićevog gola u finalu, naredni pogodak u Kupu šampiona stigao je tek u jesen 1978. I tada je Partizan, kao i dve godine ranije, ispao iz KEŠ već u prvom kolu...

Prošlo je već 55 godina od tog prokletog meča, koji je Partizan učinio i ponosnim i besnim.

Jer je propuštena prilika da najveći meč u istoriji kluba bude završen onako kako su Partizanovci od osnivanja kluba bili navikavani - pobednički.

"Šteta što smo prokockali vođstvo protiv Reala u Briselu. Bilo je mnogo čudnih okolnosti. Pola našeg tima je rasprodato i pre finalne utakmice. To što kažu da je Vasović morao da ruši Amansija, sada nema nikakav značaj. Ko zna šta bi bilo da ga je srušio. Ko nam garantuje da bi u tom slučaju rezultat bio drugačiji", setno završava 78-godišnji Radoslav "Zaza" Bečejac, koji inače danas živi u Sloveniji.