DA NIJE BILO 5. OKTOBRA, UZELI BISMO TITULU! Duško Matković za MONDO: Taj stadion sam napravio BEZ DINARA!

"Da je neke pravde taj stadion bi se zvao po Dušku Matkoviću", kaže za MONDO Goran Bogdanović, a Saša Kocić se nadovezuje: "Mi smo Zvezdu i Partizan u Smederevu pobeđivali nekoliko puta! Padali su Obilić, OFK Beograd, Vojvodina, nema tima koga nismo dobili. Da je nastavilo da se radi kao i ranije, u jednom trenutku bismo bili ozbiljni kandidati i za titulu. Kada je Duško Matković otišao iz kluba, Amerikanci su jedno vreme ulagali novac, ali je to polako jenjavalo."

TREBAO JE NEKO LUD DA TO URADI!

Pre nego što je Smederevo moglo da se nada bilo kakvo fudbalskom napretku i uspehu, morao je u grad da dođe neko voljan da uloži u taj sport. Ili neko dovoljno lud da preuzme Železaru. "Kad je Zelenovićeva vlada, u kojoj sam bio ministar, podnela kolektivnu ostavku, imao sam nekoliko ponuda da radim ozbiljne poslove ili da ostanem u Vladi. Ja to nisam hteo, isključivo sam hteo da vodim Železaru. To sam tražio, oni su se saglasili, jer u suštini je bilo malo takvih, rekao bih - ludih, da to rade. Oni pola godine tamo nisu radili i trebalo nam je vremena da dignemo proizvodnju. Nakon mesec dana pokrenuo sam proizvodnju i do maja smo dostigli neke rekorde. Posle su došle sankcije, a moj najveći uspeh u životu je bio u sankcijama održati proizvodnju i prehraniti 15.000 zaposlenih i njihovih porodica. Svašta sam radio, ali ubedljivo je to najveća stvar koju sam uradio. Da opstane Železara u sankcijama, gde je u Rezoluciji Ujedinjenih Nacija o sankcijama imenovana Železara, gde piše da treba zaustaviti rad Železare, jer od nje zavisi namenska industrija, vojska, policija, fabrike, ceo metalski kompleks. I stvarno su nas i bombardovali kasnije, dva puta gađali. Mi smo uspeli to, ali bez inženjera iz Smedereva, koje ja zovem mađioničari, ne bi bilo ništa. ", priča Duško Matković.

U situaciji u kojoj je Železara prvo bila blokirana, u njoj je stala proizvodnja, a zatim se borila za goli život u sankcijama uvedenim od međunarodne zajednice. Odakle se uopšte rodila ideja da se novac "baca" na fudbal?

"Pokrenuo sam pitanje fudbala čim sam došao. Zvao sam saradnike koji su bili iz Smedereva i pitao sam ih koji se sport ovde najviše voli, šta bi oni hteli da razvijemo kroz neki klub. Jer to je sastavni deo tako velikih kolektiva i takvog grada, mora da ima jako sportsko uporište", kaže Matković za MONDO. "Dobro je nekada malo skrenuti pažnju na sport, u okviru umetnosti rukovođenja treba imati i tu dimenziju. Oni su mi rekli da se najviše voli fudbal. OK, ima li neki fudbalski klub ovde? Ima, tada se zvao Smederevo i igrao je u nekoj ligi iz koje se nije ispadalo. Znači dno, krenuli smo od dna!"

STADION NI IZ ČEGA - KOŠTAO JE 0 MARAKA!

Godinama Srbija nije dobila novi stadion u to vreme, a onda je za deset godina sa livade pored Dunava pri ulasku u Smederevo nikao po mnogima i najlepši stadion u zemlji u to doba. "Tamo gde je sada stadion napravili smo neke improvizovane tribinice i jednu kućicu, da bi imali neku svlačionicu da igrači imaju gde da se okupaju, presvuku. Kasnije kada je pravljen projekat stadiona, bila je ideja da ona ostane umesto južne tribine, kao što je bilo recimo na stadionu Vojvodine. Rekao sam da nema govora da se to desi i čisto pomenuo da li to može da se pomeri, da ne blokira radove. Kažu meni neverovatni inženjeri iz Sartida, tu je stvarno bilo genijalaca - Može! I uzmu, pomere! Dođem za nekoliko dana, a tamo kućica deset metara dalje", ushićeno priča Matković, pa se priseća kako se Sartid odjednom stvorio u Prvoj ligi:

"Krenuli smo iz ranga u rang i pratio sam taj projekat. To je mnogo važno za zaposlene, da imaju razonodu, da odu vikendom, da se o tome priča. To je dobra stvar i za Smederevo i za fabriku. Nadgledao sam i uključivao se dosta kako bi to uspelo i mi smo svake godine išli rang gore."

Stadion je podignut pored Stare železare gde se i počelo sa topljenjem gvožđa u Smederevu pre 100 godina, ali lokacija nije izabrana zbog toga. "Nema tu neke simbolike, nego sam pitao gde bi najbolje bilo napraviti stadion. Ljudi iz fabrike su mi rekli da bi tu bilo dobro da se napravi i za to smo se opredelili. Tu je bilo ogromnih radova, tu je bilo klizišta, pomerali smo tu kuću, ali mnogo je bilo u Železari stručnih ljudi, inženjera, mađioničara. Čudo je kakva je to ekipa bila, sve su mogli!", ističe tadašnji prvi čovek Železare.

Sada svaki novi i moderan stadion, pa makar seoski, vredi milione evra, a vidimo da Hrvati upravo puštaju stadion vredan 80.000.000 evra u pogon. U Smederevu je stadion napravljen bez dinara, za nula maraka, radom Železare i kompenzacijama.

"Mi smo polako radili, nisam za to da se stadion odjedanput izgradi da ne bi radnici i zaposleni rekli:' Ima za stadion, a nema za plate!' To je uvek ta klackalica. A to je za Železaru bio simboličan izdatak. Mi jednog dinara nismo dali da smo platili i radili smo u kompenzacijama. U kompenzacijama smo nabavljali betonsko gvožđe i sve šta nam je trebalo i to je bilo nekih 1.100.000 maraka tadašnjih. I to robe, nismo dali nijedno plaćanje sa računa! Zavrte se krugovi kompenzacija, pošto smo mi davali naše proizvode gde može, ali nije uvek moglo. Pa onda damo nekom trećem nešto, on da cementari šta joj treba, a oni nama dostave cement. To je bio posao unutar Železare, nije bilo potrebe da to radi neko sa strane, mi smo imali 15.000 zaposlenih. Rad je bio naš, u okviru plate, samo je preusmereo na drugi zadatak", objašnjava Matković.

Ipak, na kraju je stadion ostao zauvek nedovršen. Trebalo je da bude pokriven, da se napravi pres kula i da se završe VIP lože. Nažalost, kada je Matković u septembru 2001. godine otišao iz Smedereva, stadion više nikoga nije zanimao. "Falilo nam je samo vremena. Mi smo to dimenzionirali da ne radimo mnogo brzo i radili smo po evropskim standardima. Napravili smo 16.200 mesta da bismo mogli da igramo u Evropi.Imali smo i lože, ali bismo digli to na još veći nivo. Ostalo nam je još da pokrijemo stadion. Planiran je bio i krov i trebalo je da se radi kompenzacija sa Železarom Skoplje za taj lim za pokrivač i za konstrukcione čelike za neke detalje. Onda su došle promene, iako sam ja posle 5. oktobra bio još godinu dana u Železari nije nam tada bio prioritet stadion, nego da sačuvamo Železaru u okviru onog turbulentnog vremena."

PLAN JE BIO DA UZMEMO TITULU ZVEZDI I PARTIZANU!

Iako je i sam u mladosti bio amaterski fudbaler, nije sve navedeno Duško Matković činio iz hira i ljubavi prema fudbalu. Mada, bilo je i toga. "Imao sam obe dimenzije - sportsku i poslovnu. Prvo, volim fudbal, malo sam ga i igrao. Nadgledao sam projekat, nekada se uključivao direktno, ali vrlo je to bilo retko. Naravno, prevashodan je bio poslovni cilj. Klub je preimenovan u Sartid, to je bila i reklama za firmu. Oni su se zvali Smederevo i onda smo i Železari vratili prvobitno ime – Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo – SARTID. Vratio sam to ime koje je 1913. godine železari dao Đorđe Vajfert i onda smo i klubu dali to ime, jer je taj klub jednostavno deo fabrike. Ne nešto posebno, deo fabrike, kao radna jedinica", objašnjava fudbalski i poslovni vizionar.

U godinama od 2002. do 2006. u Smederevo su u okviru evropskih takmičenja dolazili Škoti, Englezi, Velšani, Nemci, Česi, Belorusi... Da li je to bi plan, da se Sartid kao firma reklamira igranjem u Evropi? "Tako je, to je deo strategije, ali taj evropski deo projekta je tek predstojao. Od pokrivanja stadiona, pa bi onda usledila i ozbiljna evropska dimenzija. Mi bi sigurno nekad bili i prvaci Srbije, šampioni!", ne usteže se Matković! I zaista veruje u to.

"Pa šta da verujem, osvojili smo kup onim sjajnim golom Pantelića, bili smo tu, pobeđivali i Partizan i Crvenu zvezdu. Bili smo po snazi ekipe ravnopravni sa Zvezdom i Partizanom. Meni su target bili Zvezda i Partizan, to je bio plan za period od narednih pet-šest godina. Sigurno bi se igrao dobar evropski fudbal i stigli bismo na vrh srpskog fudbala sa Zvezdom i Partizanom. Imali smo sredstava i znanja da to ostvarimo, već tada odličan igrački kadar..."

BUDŽET? TO JE ZA NAS BILA SITNICA!

Prema nekih informacijama kasnije je US Stil izdvajao 300.000 dolara godišnje za fudbalski klub, a pre toga ni grad ni drugi sponzori nisu ulagali u klub. Ekipa koja je bila treća po izdvojenim sredstvima u Jugoslaviji se finansirala iz jednog izvora.

"100 odsto je Sartid finansirao klub, niko nama nije bio potreban. Ma kakvi! Mi smo poslednjih nekoliko godina kao Železara u sankcijama poslovali pozitivno. U nas su ulagali strani partneri, mi smo bili firma od poverenja i radili smo odlično, što je Srbiji bilo teško da prihvati pogotovo tada u onim političkim previranjima. Mene su identifikovali sa SPS-om a ne sa uspehom u Železari, a ja sam pre svega ceo život bio profesionalac u poslu i u privredi. Mi smo imali iz čega da finansiramo. To su bili troškovi poslovanja tog dela Sartida. Mi smo stotine miliona dolara izvozili, koliko znam u vreme sankcija smo napravili preko 5.000.000.000 dolara spoljnotrgovinsku razmenu. Što je neverovatan podatak!"

Ipak, bilo je to vreme čestih trzavica, sa mnogo problema u poslovanju i Sartid je na sve načine morao da se dovija kako da probije spoljni zid sankcija i podeli plate za 15.000 radnika. Zar nije bilo povika da se novac u takvom momentu ne daje na fudbal?

"Zato smo radili sporo projekat i napravili atmosferu takvu da me radnici uz redovne plate 1. i 10. u mesecu u 10 sati i kontinuiran posao pitaju - 'Kad ćemo da završimo stadion?'. Pa smo onda to malo ubrzali. Pritom su i radnici imali besplatne karte. Ali I onda se svi čude kako 15.000 ljudi na stadionu, a normalno je na te dobre utakmice da dođe 7-8.000 ljudi",govori Matković.

Sa tako jakom firmom iza sebe, mogao je trener Milenko Kiković u zimu 2000. godine da dođe i zatraži od svog finansijera skoro pola miliona maraka za pojačanja. "Vojvodina je tada bila u vrhu srpskog fudbala, ravnopravno je igrala sa Zvezdom i Partizanom. Onda su oni isterali iz kluba jednog važnog čoveka koji je bio tvorac tog tima i ekipe. Klub preuzeli ljudi iz politike koji se u to nisu razumeli i ja sam to iskoristio i za tadašnjih 420.000 maraka doveo Mrdaka, Vaskovića i Mudrinića. Što su bile sve tri linije – zadnja štoperska, zadnji vezni i prednji vezni. Posle je iz Vojvodine doveden i golman Žilić. Imali smo posle i dva sjajna pojačanja u špicu koja su nas odvela u vrh to su bili Milorad Zečević i Nenad Mirosavljević. To su bila velika pojačanja, pa se iz Španije vratio i umetnik sa loptom Goran Bogdanović...", priseća se zlatnih dana Sartida Matković.

ONI SU OD TOGA PRAVILI MASKARADU, A JA SAM ISPREGOVARAO 430.000.000!

Po odlasku Matkovića i vrhuške Železare iz Smedereva, kompletan Sartid sa svim svojim dodatnim fabrikama, posedima u Luci Smederevo, krečanama, valjaonicama i klubom prodat je za 23.000.000 dolara. "Meni je žao što je velika Sartidova fudbalska priča tada počela da pada, jer mi smo bili pred fazom da možemo da zarađujemo na prodaji igrača. Mi smo već stvorili igrački kadar koji možemo da prodajemo. Nama je Ajaks tražio Draksija Radosavljevića, milioni su bili u pitaju", otkriva Matković.

Tih dana, Gorana Drulića Zvezda je prodala za samo dva miliona evra manje nego država kompletan Sartid, a malo je falilo da se celo ulaganje u fudbal ne samo isplati, već i da krene da stvara dividende. "To je bio cilj! Svaki projekat mora da izađe da bude na samofinansiranju i da profitno posluje. Mi smo ulagali da bi napravili nešto što će samostalno da posluje kao pravi klub. Sve smo to pravili, ali sa tim nekim novim pravilima...", dodaje naš sagovornik govoreći o vremenu posle 5. oktobra.

A ipak, mogao je da ostane: "Moram da budem iskren, ja sam se znao sa Đinđićem iz politike i on je meni tražio da ostanem u Železari i da brinem i o klubu. Za mene je to naravno bilo neprihvatljivo, ali zbog brige o Železari, da mi se taj desetogodišnji rad ne raspadne, nisam dozvolio mešanje u fabriku, ostao sam još godinu dana i ja sam doveo US Stil. Ja sam dogovorio cenu od nekih 430.000.000 dolara i nakon što sam otišao onda su oni... Kako bi to nazvao? Užasnim potezima prodali Železaru za 23.000.000! Više sa provizijom... Ali moja cena US Stilu je bila 430.000.000 dolara, jer mi je tu cenu ponudila Fest Alpina, austrijska firma pre toga. To je nudio legendarni doktor Strathamer, predsednik najbolje železare u Evropi Fest Alpine. Ali ja sam više bio opredeljen za Amerikance jer u onakvim vremenima je to bilo stabilnije. Oni su posle napravili maskaradu od tih pregovora", priseća se Matković jedne od najspornijih privatizacija u istoriji naše tranzicije.

KUP? TO JE MOJ USPEH!

28. marta 2003. godine US Stil je zvanično preuzeo Sartid, a tom kupovinom dobija i fudbalski klub koji 29. maja osvaja Kup Srbije i Crne Gore! Pehar ide u ruke Amerikancima, a idejni tvorac i finansijer celog projekta je daleko od slavlja. Kako se osećao? "Osećam se kao da je to moja pobeda! Ja stvorio taj fudbalski klub i ja doveo US Stil. Bilo mi je mnogo drago tada i US Stil je u početku bio jako korektan prema fudbalu, davali su neki pristojan budžet. Samo što se oni nisu dugo zadržali i nisu brinuli, nisu se bavili klubom, samo su dali budžet", priča za MONDO Matković.

Godinu dana kasnije. 2004. godine svečano se slavilo 80 godina kluba. Tu su bili svi zaslužni igrači, treneri, funkcioneri... Svi osim jednog. "Ja sam to i zaboravio, ja o tome i ne vodim računa. Mnogo mi je drago šta sam uradio za tih deset godina, da sam u sankcijama sačuvao Železaru i digao je na viši nivo i doveo najboljeg partnera mogućeg. Ja sam presrećan zbog toga, a mislim da to Smederevci cene. Posle ti formalni potezi, ja na to nisam obraćao pažnju. Nije to bilo na nivou neke korektnosti, ali ja im ne zameram."

BILI SMO RAME UZ RAME SA VEČITIMA - ZNAJU TO DŽAJA I ZEKA!

Ipak, iako iskusan rukovodilac i neko ko je godinama radio u industriji, o fudbalu ipak nije znao previše. Ali znao je koga da pita. "Ja sam uvek koristio one koji dobro znaju profesiju. Meni su dva glavna savetnika za taj projekat bili Miljan Miljanić i doktor Aca Obradović. Miljan je otkako sam napravio tu zgradu i te priručne tribine na početku dolazio kod mene, savetovao nas kako da radimo, Miljan Miljanić je bio prijatelj fudbalskog kluba Sartid", kaže Matković, pa dodaje: "Nije bila ideja da se takmičim sa Partizanom i Zvezdom, to je postala realnost! Mi smo jedno vreme igrali sa Zvezdom i Partizanom ravnopravno i nismo imali nameru da prodajemo igrače dok ne formiramo jak tim, pa onda da ulaze mlađi ili da kupimo šta nam treba, a prodamo nekog. To vreme je trebalo da dođe."

Na kraju se došlo do jednog finala kupa, jednog trofeja u kupu, a koliko je falilo da se Zvezdi i Partizanu uzme titula? "Vrlo malo! Sezona, dve, tri najduže! Tu smo mi bili, to je bilo to! Apsolutno smo mogli da osvojimo titulu do 2003. ili 2004. Znaju to i Zeka i Džajić da smo mi po jačini tima, ne kluba, stigli Zvezdu i Partizan, a imali smo iza Železaru koja je bila mnogo jaka.Naši zaposleni su od toga dobijali ogromno samopouzdanje i ja sam na tome mnogo radio. Da budemo pozitivni, da budemo ponosni što smo Sartid. Ta cela atmosfera je uticala na moral u firmu, to se prenelo na fudbal i bilo je realno očekivati da možemo da budemo šampioni. Kao što smo uzeli kup, a mi smo igrali Evropu pet godina, znali smo da budemo i drugi i treći... Mnogo ozbiljan projekat je bio i imao je realno pokriće. Napravili smo nešto od čega je trebalo tek da uberemo rezultate u smislu titule i u smislu fudbalera i prodaje", objašnjava svoju fudbalsku viziju Matković.

Naravno, bilo je tu i mnogo čarki i nadmudrivanja sa drugim klubovima, a iako lični prijatelj sa Žarkom Zečevićem, jednom ga je sa svitom Partizana poslao na tribine. "Sećam se kao juče da je bilo – derbi sa Partizanom. Bilo je 13.500 gledalaca i Bjekoviću i mom drugaru Zeki nisam dao da dođu gore u ložu! Morali su da sede dole sa publikom jer ja nisam dao. Mi smo ravnopravni, a oni su se na prethodnoj utakmici ponašali arogantno, da nas potcene. To je mene povredilo i zato im nisam dao u ložu nego su išli dole da sede sa gledaocima. Tada smo gubili 1:0 i pobedili 2:1, Zeka je dao dva gola! To je jedna od najboljih utakmica ikada koje sam gledao, a ne samo Sartidovih. Mi smo bili sazreli i plodovi tog rada su trajali još nekoliko godina. Sada kada bih vratio, vrhunac naše snage je bio ponos na taj stadion koji je bio pun protiv Partizana na tom meču. Kakve smo igrače imali, navijače koji su bili većinom zaposleni Železare, to samopouzdanje, ta radost, "Despote" koji su pravili sjajan ambijent. Sve bih to spakovao u tu utakmicu protiv Partizana kad smo dobili i kad sam Bjeku i Zeku poslao dole da sede!"

STADION DUŠKO MATKOVIĆ?

Dvadeset godina kasnije, Matković kaže da praktično od tog doba nije ni posetio Smederevo. A poslednji odlazak na stadion ga je rastužio. "Retko idem, ne znam da li sam bio jednom ili dva puta u Smederevu od tada. Išao sam nedavno sa unukom do Kovina i trebalo je da svratim u Smederevo. Ušao sam unutra, neko me je sačekao i malo sam bio tužan. Ono je oronuo stadion, ono je zapušteno, vidi se da niko tu ne ulaže 20 godina. Deluje malo sivo, tmurno. To je moralo da se završi, da se napravi, da se održava, to je najvažnije. Ali i dalje deluje lepo! Njemu u suštini treba malo šminkanja da povrati stari sjaj. Volim ja i Smederevo i taj klub, to je meni ostalo u srcu za ceo život, ali nisam hteo da budim te neke kontroverze. Ja sam moje odradio pošteno, najpoštenije, najiskrenije, sačuvao to u sankcijama, doveo pravog partnera i sreća i dan danas ima pravi partner koji to gura, vodi sjajno, dobra priča!"

Vraćamo se na početak priče i činjenicu da dok sam razgovarao sa igračkim legendama Sartida svi su uglas rekli da bi stadion trebalo da ponese njegovo ime. "Eto! Hvala im! Ima neko ko zna i ceni i to je lepo, jako sam zadovoljan i srećan to da tako nešto čujem. Naravno, nema potrebe za tim, samo neka malo ulože, da se malo održava. Neka malo pričaju Kinezima, to je minimalno izdvajanje koji oni ne bi ni primetili, čudi me da se ne bave time. Jedino ja da probam da nađem nekog partnera da uloži, da postane vlasnik i da vrati to na prave staze. To je šteta, to je fudbalski kraj, ljudi vole da dođu, da vide, razumeju fudbal. Mnogo je to lepa priča bila!"

Na kraju pitanje, čime se ovih dana daleko od očiju javnosti bavi Duško Matković? "Radim svoj posao konsultanta i dalje. Strane partnere dovedem, povežem sa domaćim biznismenima, kompanijama ili sa državnim firmama. Tako da svoje iskustvo prenosim i radim punom parom, kao i u Železari. Nisam se umorio i ne planiram da stajem. Dok se krećem radiću, moram tako, to je jače od mene. Jedino još da nađem nekog partnera da uloži u Sartid, da ponovo dignemo klub!", završava svoju impresivnu priču za MONDO Duško Matković. 

Od stranaca treba učiti i ono najbolje što mogu da nam ponude - prihvatiti. Ali, ne treba zaboraviti ni da mi u Srbiji znamo nešto i sa svojom pameću. Kao što smo znali da održimo Železaru u vreme najgorih sankcija. Kao što smo u Smederevu znali da dignemo klub sa dna i dignemo ga rame uz rame sa Zvezdom i Partizanom. Zato, šta god da se desi i kakve god promene da dođu, ne treba zaboraviti ljude poput Duška Matkovića. Dvadeset godina kasnije, valjda nam je jasno - ipak je taj čovek nešto znao.