PIKSI BI OSVOJIO 4 ZLATNE LOPTE DA NIJE SRBIN! Vulić za MONDO: Hajduk mi skinuo traku jer sam se prekrstio!

Zoran Vulić pripada romantičnoj epohi jugoslovenskog fudbala. Vremenima kada se nije gledalo ko si i odakle si, već kakav si i koliko vrediš. Više kao čovek, nego kao igrač. "Ponikao sam u skromnoj porodici, ni patike nisam imao kada sam počeo da jurim za ’balunom’ u školskom dvorištu. Branio sam za svoje odeljenje, ali mi je ’branka’ delovala preveliko i prebacio sam se na beka. Zapazio me je čuveni Frane Matošić i odveo na trening Hajduka. Za razliku od današnje dece, mi smo imali sreću da nas treniraju vrhunska fudbalska imena", priča legendarni fudbaler za MONDO u sklopu emisije "Mojih Top11" našeg kolumniste Neše Petrovića 

Uprkos tome, Partizan je uvek bio tvrd orah za momke u ’bilim’ dresovima. "Iskreno, teže mi je bilo protiv Partizana, a draže protiv Crvene zvezde. Voleo sam da igram na Marakani. Izađeš na teren, čuješ onaj huk sa tribina, sve ono što prati jednu veliku fudbalsku predstavu. Delije su za mene bile najbolja navijačka grupa u bivšoj Jugoslaviji. Možda i na Balkanu. Naravno, iz moju Torcidu."

Na tribinama pakleno, na terenu muški i beskompromisno. "Jednom me je onaj Jelikić dobro istukao. Došao sam iz vojske, bio sam željan igre i nije me mogao zaustaviti. Zato se služio drugim sredstvima, čak me je u jednom duelu udario šakom u nos. Nema veze, borba je bila takva. Bez zamerke i sa moje i sa njegove strane."

Zvezda mu se isprečila na putu ka oba trofeja Maršala Tita koja je osvojio u dresu Hajduka.

"Igrali smo dve finalne utakmice 1984. godine. U prvoj na našem stadionu, dosuđen je penal za Hajduk u 87. minutu. Ni Baka ni Zlatko nisu htelu da šutiraju. Preuzeo sam odgovornost i lako matirao Tomicu Ivkovića. Dobili smo ih 2:1, u Beogradu se završilo 0:0, što nam je bilo dovoljno za veliko slavlje usred Marakane."

Tri godine kasnije, nova drama u okršaju dva ljuta rivala, ali stepenicu pre finala.

"Izgubili smo 2:1 kod kuće i pobedili 1:0 u revanšu koji se igrao u nemogućim uslovima. Blato do članaka. Penali su rešavali pitanje pobednika, posle 5:5 red je došao na mene. Lopta je ušla u mrežu, okrenuo sam se i prekrstio. Sudija mi je dao žuti karton koji me je isključio iz konkurencije za finale, ali su me u klubu još drastičnije kaznili. Oduzeli su mi traku i morao sam ubrzo posle toga da odem iz Hajduka."

Nesvakidašnja sankcija nije ga omela da bude uz svoje drugove na stadionu JNA protiv Rijeke. "Stajao sam iza gola kad su se pucali penali i provocirao golmana Ravnića. Mauro je moj prijatelj i koristim ovu priliku da ga puno pozdravim. U žaru borbe je sve dozvoljeno. Tih 90 ili 120 minuta imaš pravo na sve, posle pružiš ruku i idemo dalje kao da se ništa nije dogodilo."

Smetnje na vezama sa Hajdukom pokušali su da iskoriste Dinamo i Crvena zvezda: "Posle skidanja trake, Dinamo je bio moja najbliža opcija, ali me Hajduk nije pustio. Interesovala se i Crvena zvezda. Ne krijem, razgovarao sam sa Džajićem i Cvetkovićem u hotelu Jugoslavija. Džaja me je puno cenio kao igrača."

Želje su jedno, emocije nešto sasvim drugo. "Morate da me razumete, da sam u tom trenutku otišao u Zagreb ili Beograd, otac bi mi doživeo nervni slom. Bio je Hajdukovac od glave do pete. Ne mogu vam opisati atmosferu u kući u zavisnosti od rezultata utakmice. Sve mu uzmi, samo mu Hajduka ne diraj. Usadio je u mene tu ljubav prema klubu i nisam smeo da ga izdam. Pamtim i danas suze koje sam prolio za vreme prijateljske utakmice protiv Benfike. Svečano otvaranje reflektora na Poljudu, spektakl na terenu, ali je moj Ante procenio da je bezbednije da ostanem van stadiona. To je jedina utakmica slavne generacije Hajduka koju nisam pratio uživo s tribina."

Nije mogao da izabere atraktivnijeg protivnika za vatreno krštenje u dresu Jugoslavije. "Izgubili smo od Brazila 4:2, Ziko nam je zabio tri komada. Sećam se trave koja je bila neuobičajeno visoka, bukvalno se kopačke nisu videle. Nama sporo, ali za njih idealno. Dobro smo se držali, Baka je odigrao odličnu utakmicu. Brazilci su svima nama bili pojam fudbalske lepote. Svaka čast Argentini i Nemačkoj, ali Brazil je Brazil. Kad igraš protiv njih, kao da igraš protiv Tima sveta. Meni je ta utakmica u Resifeu draža od Svetskog prvenstva u Italiji."

U dva kvalifikaciona ciklusa (EURO 88 i SP 90), svega dva nastupa. Skromno za igrača njegovih kvaliteta. "Iskreno i pošteno, bilo je na toj poziciji boljih od mene. Odigrao sam protiv Severne Irske u Belfastu u pobedi od 2:0 i protiv Kipra kada smo overili plasman na Mundijal 1990. Sedeo sam dvadesetak puta na klupi, nisam ušao. Za mene je bila ogromna čast da budem u društvu tih momaka kao potencijalni kandidat za startnu postavu najboljeg državnog tima."

Potpuno obrnuta situacija na Svetskom prvenstvu u Italiji. "Izborio sam se za mesto na premijeri protiv Nemačke, ali smo Baljić, Dejo i ja platili ceh zbog loše partije i poraza od 4:1. Sve se slomilo na nama. Osim nas je opravdano odmorio protiv Kolumbije, ali sam već protiv Emirata ušao sa klupe umesto Zlatka Vujovića. Veliko iskustvo i jedna strašna generacija koja je uz minimalnu dozu sreće mogla i do finala Svetskog prvenstva." - zastao je na trenutak, pa nastavio:

"Da budem otvoren do kraja, možda sam i ja malo zaj...ao. Nisam pucao penal, a dan pre toga na treningu, od 10 šuteva, 10 sam poslao u mrežu. Nisam smeo da dozvolim Brnoviću da krene ka lopti, morao sam da preuzmem odgovornost. Doduše, žuljevi su mi posle utakmice bili kao lubenica, možda je i to razlog što se nisam javio za penal. Došlo je do konfuzije u četvrtoj seriji i sve je palo u vodu."

Bukvalno sve. Čak i Piksijeve čarolije u Veroni protiv Španije.

"Piksi je Maradona. Često me pitaju ko je bolji, Pape ili Piksi. To je nemoguće izmeriti, obojica su bili igrači vanserijske klase. Španija je za mene bila ogroman motiv jer sam igrao tada za Majorku i bilo mi je ćef da im dokažem ko je ko u fudbalu. Argentina sa Kaniđom, Buručagom, Ruđerijem, takođe izazov na nivou Svetskog prvenstva. Govorilo se da im je golman slaba tačka, a Gojkočea ih je i odveo do srebrne medalje."

Jugoslavija je sa deset igrača nadigrala aktuelnog svetskog šampiona. "Ma to je strašno. Safet spoljnom, genijalan pas, Jozić glavom sa pet metara, sam kao duh. Ili onaj Piksijev prijem, centaršut na drugu stativu i Sušićeva šansa. Dejin zicer... Pa još jedna Jozina šansa kad sam ga gađao iz auta, ’balun’ je za milimetar prošao pored stative. Detalji koje pokušavam da zaboravim, ali ne vredi. Godine prolaze, žal je velika, a ponos još veća. Igrao si sa majstorima, dao maksimum, niko ti ništa ne sme zameriti. Dalje je otišla srećnija, nikako bolja ekipa."

’Balun’ ili lopta. ’Branka’ ili gol. Svejedno je kad priča ima dušu.

TOP 11: Pralija - Miljuš, Desaji, Nadal, Karembe - Buručaga, Gudelj, Stojković, Šurjak - Zl. Vujović, Kranjčar. Treneri: Ante Mladinić i Ivica Osim.

Mladen PRALIJA (Hajduk)

"Ovde srce igra važnu ulogu. Da se ne uvrede Pudar i Simović, Pralija je moj veliki prijatelj i apsolutno zaslužuje mesto u TOP11. Skoblar je u finalu protiv Rijeke procenio da je Varvodić specijalista za odbranu penala. Izvukao je Praliju u poslednjem minutu iz igre i nije pogrešio. Mada sam siguran da bi i Mladen bio na visini zadatka."

Branko MILJUŠ (Hajduk)

"Jarni ili Miljuš. Koga god da stavim na levog beka, neću pogreštii. Obojica su bili prototip modernog bočnog igrača. Kao na motoru. Da zatvore pozadi, a istovremeno dragoceni resurs u fazi napada. Jarni je bio za nijansu ofanzivniji, ali je Miljuš polivalentniji. Mogao je da igra i levo i desno. Ma mogao si ga staviti gde hoćeš".

Migel Anhel NADAL (Majorka)

"Prvak sveta sa Španijom, profesionalac od glave do pete. Podsećao me je na Draga Čelića. Momak nije imao slobodan dan. Mišići na svakom delu tela kao strune. Inače je rođak Rafe Nadala. Pitao me je par puta imaju li moja deca želju da se slikaju sa Rafom. On bi mi to drage volje organizaovao, ali moja deca su otišla na drugu stranu, ne interesuje ih sport. Za Majorku me veže i bivši brak sa Španjolkom. Imam sina Antonija na koga sam veoma ponosan.".

Marsel DESAJI (Nant)

"Sličan tip Nadalu. Nije slučajno što su obojica dogurala do titule svetskog prvaka. Nama je u Nantu trening počinjao u 10, morali smo doći pola sata ranije, a Marsel je već u 9 bio spreman kao zapeta puška. Imali smo neku žicu od koje se lopta odbijala na voleje, on je samo to radio i zagrevao se za trening. U Nantu sam dao mnogo golova iz slobodnih udaraca. Penale sam prepustio mlađima, pre svega Pedrosu."

Kristijan KAREMBE (Nant)

"Još jedan iz plejade asova koji su ponikli u čuvenoj Nantovoj školi fudbala. Moje dete. Išao je non-stop za mnom, pratio šta radim. Polivalentan igrač koji na prvi pogled nije delovao ništa spektakularno, ali beskrajno koristan za kolektiv. Skoro sam pročitao podatak da je među trojicom najtrofejnijih fudbalera svih vremena. Nastavili smo da se družimo i posle Francuske, našao sam mu menadžera, ovog Milana Ćalasana. Sada je u Olimpijakosu, fura i dalje onu ludu frizuru."

Horhe BURUČAGA (Nant)

"Žao mi je što ne mogu staviti još neka imena, ali vezao si me ovim pravilima emisije... Makelele... mali Bokšić... Duca Pešić... Možda bih tu mogao i nekog klinca iz ove generacije sa kojom sam osvojio dve titule po povratku iz inostranstva u Hajduk. Recimo, malog Rapajića. Hej, pa čekaj! Zaboravili smo najboljeg. Horhe Buručaga. Sigurno najbolji, tu nema dileme. Moj brat Buru. Najviše mi je pomogao kad sam stigao u Nant, vodio me kod sebe kući, savetovao, učio me francuski. Duša od čoveka. Radio je do skoro kao tim-menadžer u reprezentaciji Argentine, sad se vratio u svoj Independijente. Dužno poštovanje svim igračima na ovoj tvojoj tabli, ali kapitenska traka ide na ruku Horhea Buručage."

Dragan STOJKOVIĆ (SFRJ)

"Takvi se teško rađaju. Ali nema više ni trenera koji znaju izbrusiti takve dijamante. Piksi je bio igrač daleko izvan svog vremena. Jedina mana mu je što nije imao argentinski, italijanski ili španski pasoš. U tom slučaju, dobio bi četiri Zlatne lopte kao najbolji fudbaler na svetu. Maradona je za mene fudbalski vanzemaljac, ali je Piksi u tom periodu bio uz rame Maradoni. Obožavao sam da igram pored igrača kao što su Piksi, Dejo, Boban, Pape... Oni te teraju da budeš bolji nego što jesi."

Ivan GUDELJ (Hajduk)

"Ivan je takođe tip igrača za koga u prvi mah ne bi rekao da poseduje neki specijalan talenat. Onda sedneš pored televizora, pustiš isečke sa utakmica i vidiš da je zver od fudbalera. Apsolutno nijedna akcija ne može da se zamisli bez njegovog učešća. Vanvremenski fudbaler. Mnogo mi je žao što na vrhuncu slave nije dobio priliku da se oproba i u nekom velikom evropskog klubu. Bolest ga je zaustavila kada se spremao da dodirne zvezde."

Ivica ŠURJAK (Hajduk)

"Živeo je 100 metara vazdušnom linijom od mene. Bio mi je idol. Ako Šuro i Žungul iz nekog razlog anisu u timu, ja ne idem na stadion da gledam Hajdukovu utakmicu. Šurjak mi je na neki način upropastio karijeru. Kada se vratio iz vojske, Mladinić je mene pomerio sa krila na beka. Ma Šuro je bio igračina. Kapiten, lider, vođa ekipe. Viđamo se i danas, igramo ’balote’... Kate (Ivan Katalinić, op-aut), on i ja. Skupila se družina dobrih, pozitivnih, starih igrača Hajduka i uživamo u penzionerskim danima."

Zlatko VUJOVIĆ (Hajduk)

"Moj doskorašnji neprijatelj. Evo, sad smo se pomirili posle 20 godina. A osam godina smo delili istu sobu u Hajduku. Išli smo u istu školu, igrali za isto odeljenje, ja sam branio, on zabijao golove. Vukao me je kroz karijeru, podsticao svojim ponašanjem, odnosom prema fudbalu. Sa Zoranom je na jednoj utakmici zamenio dresove. Samo neko ko ih je dobro poznavao mogao je da uoči razliku. Zoki je malo jači, Zlatko mršaviji i brži. Bio je gazela. I kad mu loše udariš ’balun’, dobro si ga udario. Samo je važno da pogodiš teren, Zlatko ide do kraja. Zašto smo bili u svađi? Eh, zašto? Zbog sitnica."

Zlatko KRANJČAR (reprezentacija Hrvatske)

"Idealan partner sa Zlatkom Vujovićem u špicu mog idealnog tima. Bio mi je kapiten u toj prvoj utakmici Hrvatske protiv SAD-a 1990. godine. Legenda Dinama i jugoslovenskog fudbala. Vođa generacije koja je 1982. postala šampion Jugoslavije. Ona čuvena figurica Plavi koja predstavlja maskotu kluba, rađena je po njegovom liku. Podatak koji dovoljno govori koliki je trag Cico Kranjčar ostavio na Maksimiru."

Trener: Ante MLADINIĆ (Hajduk)

"I tu ću ići srcem. Mogu li dvojicu? Stavio bih mog Osima odmah, ne bih razmišljao ni sekundu. Ali neka bude tandem, Mladinić i Osim. Karakterno totalno različiti, a obojica trenerski genijalci. Švabo tih i ćutljiv, a Biće sušta suprotnost. On bi te pozvao za sto, naručio kafu, vino sa breskvom i ceo dan bi pričao o utakmici. Gde si pogrešio, šta je bilo dobro, šta si morao bolje. I sve to krzo anegdote i metafore. Uživancija je bila sa njim diskutovati o fudbalu."

NIŠLIJAMA NAJLEPŠI, ZAGREPČANIMA NAJDRAŽI GOL

Iako po vokaciji odbrambeni fudbaler, Vulić je tokom karijere postigao mnogo lepih golova: "Ako bih birao najlepši, to je definitivno gol protiv Radničkog iz Niša u osmini finala Kupu UEFA 1983. godine. Prošao sam nekoliko igrača, odigrao dupli pas sa Zlatkom Vujovićem i levom nogom iz voleja pogodio kontra rašlje Milenkovićevog gola. Još jedan podatak koji govori o kvalitetu jugoslovenske lige, dva naša kluba borila su se za plasman među osam najboljih u evropskom takmičenju. Drag mi je i gol protiv Zagreba koji je Hajduku doneo titulu 1994. godine. Za Jugoslaviju sam dao samo jedan gol i to u svojoj poslednjoj utakmici protiv Farskih ostrva. Lopta je jedva prešla crtu. Ali važno da je prešla."

PROTIV BARSE SAMO ’GRBICE’ POMAŽU

U Beogradu mu je Marakana bila draža od JNA, a u Španiji ga je stadion Barse ostavljao bez daha: "Kamp Nou je sličan Marakani jer je većih dimenzija i nije lako odbrambenim igračima kada ’duva’ sa svih strana. Imao sam čast da slavnoj generaciji Barse sa Kumanom, Salinasom, Laudrupom i Johanom Krojfom na klupi, zatresem mrežu na Majorci. Matirao sam Zurizaretu sa bele tačke i slavili smo 1:0. U Realu su bili Mičel, Butragenjo, Hugo Sančez, ali moram priznati da mi je teže bilo protiv Barse. Kad bi Krojfova ekipa dolazila na Majorku, sedam dana nismo sređivali teren. Ako im ne ostaviš grbice na travi, daće ti pet komada. Osramotiće te pred tvojom publikom."

MILA MAJKO KAKAV IGRAČ

Divna vremena, antologijske utakmice, imena vedeta jugoslovenskog fudbala, dodatno su osvežili sećanja našeg sagovornika Zorana Vulića. "Zaboravljamo momke koji nisu bili ništa lošiji od ovih igrača. Jednog Marka Mlinarića koji nije mogao doći do izražaja, a bio je vrhunski fudbaler. U koje god selo da odete, uvek ima neka ’osmica’ ili ’desetka’ koja ostavlja bez daha. Sad ste me malo potakli, setio sam se jednog igrača iz Budućnosti. Guza Vujović. Ljudi moji, nas deset da ga napadne, niko mu ’balun’ oteti ne može. Takav igrač nije mogao doći ni blizu reprezentacije. A bio je za mene, majko mila, evo sav sam se naježio. Mi smo se u to vreme morali prilagođavati terenima na kojima ovi klinci danas ne bi ni izlazili da igraju fudbal."

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

(MONDO - Neša Petrović)