Slaviša Jokanović nam otvorio dušu, o Mihi i Maksimiru: Delovalo je da smo im došli "na klanje", ali...

On je jedan od onih igrača za koje treneri kažu da bi ih i sa jednom nogom držali na terenu. On je jedan od onih ljudi za koje prijatelji kažu da bi sa njim i u rat ako treba. On je jedini fudbaler na svetu koji je Murinju i Gvardioli za 90 minuta smestio tri komada u mrežu. On je Slaviša Jokanović, specijalni gost našeg kolumniste Nebojše Petrovića u novoj epizodi kultne emisije 'Mojih TOP 11'.

"Mnogi me povezuju sa Vojvodinom, a zaboravljaju moje početke na Detelinari. Debitovao sam u sezoni kada su dva ljuta novosadska rivala vodila veliku borbu u Drugoj ligi za ulazak u viši rang. Voša nas je dobila u obe utakmice i zasluženo osvojila prvo mesto. Rastao sam i stasavao uz trenere kao što su Rakić, Kosanović, Mane Radinović, Bekvalac, Vukašinović, Lajoš Kokai... Po prelasku u Vojvodinu, neko mi je skrenuo pažnju da nije preporučljivo da na treninge dolazim u žutim tajgericama. Tek sam tada postao svestan rivaliteta dva kluba."

U novoj sredini je morao da se bori za svoje mesto pod suncem.

"Ljupko me je dobro poznavao, dok je bio trener Spartaka raspitivao se da li bih želeo da mu se pridružim u Subotici. Za druge sam u tom momentu bio nepoznanica. Sedeo sam jednog jutra u kafiću pored stadiona i slušao razgovor nekih starijih ljudi koji ceo život prate Vojvodinu. Komentarisali su da sam zelen za veliku scenu, nisu znali ni kako izgledam, a kamoli da pijem kafu za susednim stolom. Da budem iskren, nisam ni ja nešto preterano verovao u sebe."

Prelomni trenutak dogodio se u petom kolu prvenstva posle poraza Vojvodine u Osijeku.

"Nisam ni bio u kombinaciji za sastav, pratio sam utakmicu iz Novog Sada, Osijek je slavio sa 3:1 i Ljupko mi je već u ponedeljak na treningu rekao da se spremam jer me planira da počnem protiv Budućnosti. Vrlo sam jednostavno odradio zadatak, sve što je bilo blizu mene, ja sam pokupio i dao ovima gore što znaju bolje sa loptom. Tako je bilo i protiv Rada, što mi je definitivno osiguralo mesto u prvih 11."

Ubrzo je došao i prvenac u dresu lala: "Ostao je u senci poraza od Crvene zvezde na Marakani 3:1, ali sam posle toga tresao mreže Dinama i Partizana i rekao sebi: 'na redu je Hajduk'. Jedan od najvažnijih golova u šampionskoj sezoni dao sam protiv Osijeka u vrlo tvrdoj i komlikovanoj utakmici. Punišić i Šuker su pogađali iz penala, dugo je bilo 1:1 i onda je Šestić prošao, centrirao, ja sam se poklonio i bodovi su ostali u Novom Sadu."

Bodovi vredni titule. "Pred ključnu utakmicu protiv Zvezde na domaćem terenu vukao sam neku povredu, zagrevao se pored terena i nisam ušao u igru. Slavili smo sa 3:1 i tek tada počeli javno da govorimo o tituli. Hajduk i Dinamo su bili u vrhu, Zvezda nam se u jednom trenutku opasno primakla. Izgubili smo deset utakmica i opet bili prvi, što dovoljno govori o kvalitetu jugoslovenske lige. Odemo u Sarajevo, Skoplje, Tuzlu, Osijek, Mostar... Damo gol, pa se vešamo na prečku da ne izjednače."

Prelazak u Partizan se dogodio u trenutku kada je Crvena zvezda pravila najjači tim u svojoj istoriji.

"Partizan je pre svega želeo Sinišu Mihajlovića, dugo se motao oko njega i na kraju ga nije privoleo. Mislim da je Bjeković rekao: 'kad ne može Siniša, dajte Slavišu'. Vojvodini su hitno trebali novci i svi su bili zadovoljni. Zeka nije imao pojma ko sam ja. On se više bavio finansijama, a sportski deo prepustio Nenadu. Verujem da sam i za trenera Milutinovića predstavljao enigmu, ali je bio dovoljno mudar i namazan, da mi je odmah pružio šansu. U fazonu, ako su ga toliko platili, verovatno nešto zna. Miloš je bio divan čovek."

Njegova prva sezona u Partizanu, bila je i poslednje poglavlje zajedničke lige bivše SFRJ: "Zvezda je dominirala u svim segmentima, a mene je poterao maler da u prvom derbiju promašim penal. Golmana sam poslao na totalno drugu stranu, ali je lopta pogodila stativu. Sa Zvezdom je uvek bilo bure. U martu sam otišao u vojsku i puštali su me samo na evropske utakmice. Inter je i dalje otvorena rana, gnječili smo ih ovde u Beogradu, poveli 1:0, ali je Mateus ugasio i poslednju nadu. Ostaje žal jer smo tamo pružili veliki otpor. San Siro, 80.000 ljudi, zvoni sa svih strana. Mi napadamo i stvaramo šanse, oni daju golove. Olupali su nas 3:0 i sve je bilo gotovo."

Za utehu ostaje epizoda sa Klinsmanom i nemilosrdni lakat koji je vremenom postao zaštitni znak vižljastog Novosađanina.

"Udario je okom u moj lakat, šta mu ja mogu" - smeje se Slaviša i dodaje - "Dolazili smo iz nekog drugog vremena. Trebalo je preživeti neka gostovanja gde je sevalo sa svih strana. Svako je imao neki svoj odbrambeni mehanizam. Uvek sam verovao da je faul deo fudbalske igre, danas je to potpuno iščezlo. Gledamo košarku, pa kažu napravio je pametan faul. Dok sam igrao u Španiji, bilo je dvostrukih aršina. Bakero pravi pametan faul, a mi drugi tučemo jadne ljude i lomimo fudbalske virtuoze. Što se tiče batina, više sam ih dobio, nego dao. I sve u žaru borbe. Nije sporno, želeo sam da nekoga nešto zaboli, ali nikada nisam išao namerno da povredim protivnika."

U Partizanu je imao čast da sarađuje sa jednim od najvećih trenera svih vremena.

"Osim mi je ostao u divnom sećanju. Išao je ispred svog vremena, natprosečno inteligentan, simpatičan i harizmatičan. Mene je naročito cenio iz nekog razloga, nazivao me raznim imenima: meduza, deva... Kaže: 'brže devo, pokreni se...'. Nismo nas dvojica imali neke duge dijaloge, očigledno je bio zadovoljan onim što sam pružao na terenu. Imao je izuzetno zahtevne treninge, ali kad te namesti, mnogo ti olakša posao. Insistirao je da se češće pojavljujem u protivničkih 16 metara i to sam radio sve do pred kraj karijere, dok nisam došao u situaciju da mi treba voz da bih se vratio nazad."

Period u Partizanu obeležio je i čuveni prekid na Poljudu.

"Kuvalo se i pre utakmice, mirisalo je na loše. Bio sam mlad, u tom trenutku nisam ni slutio da to ima neke političke primese i šta će sve da se izrodi iz tih budalaština. Turbulentna vremena, došli smo da igramo fudbal, kao što su i oni par dana kasnije došli u Beograd da igraju protiv Zemuna. Fudbaleri se nisu mnogo pitali. Možda ih je i rezultat isprovocirao, bili su relativno mirni do 60. minuta. Onda smo ih rašrafili na komade, negde su prezupčili, sišli sa tribina i rasterali sve sa terena. Kada je krenuo buljuk, počeo sam da bežim, što je i normalno. Nisam u ratnom filmu, nego se sklanjam pred masom, ali sam dobro prešaltao terenom i pobegao u svlačionicu."

Splitski scenario je najavio pasja vremena u kojima je Jugoslavija izgorela do pepela, a jedna od najtalentovanijih generacija u istoriji jugoslovenskog fudbala proterana sa Evropskog prvenstva u Švedskoj: "Veliki šok i jedno od najvećih razočaranja u karijeri. Bio sam na nekim pripremama pred Mundijal 1990, ali nije bilo realno da putujem u Italiju, ovo je trebalo da bude moje prvo veliko takmičenje. Šta god da se tamo desilo, mnogo bi nam pomoglo u nastavku karijere. Juga, Peđa, Miha, Brna, ja... najbolje godine su nam prošle u izolaciji i sankcijama. A imali smo neverovatan tim, Luka je nadolazio, dao gol u Austriji i onda ta povreda. Imao je potencijal Vokrija i Milka Đurovskog, mogao je da bude jedan od najboljih napadača na svetu."

Povratak na veliku scenu obeležen je kanonadom protiv Mađara u baražu za Svetsko prvenstvo 1998.

"Osetilo se da smo željni fudbala i velikih utakmica u dresu državnog tima. Peđa je dao cirkus golova, tamo je već na poluvremenu bilo pet razlike za nas. U Francuskoj smo imali potencijala za više od osmine finala. Protiv Nemaca dva gola prednosti, sve pod kontrolom i onda prekid filma. Ima tu i moje krivice jer sam otpao kod kornera i dozvolio Birofu da izjednači rezultat. Koler me je uhvatio u blok, da sam bio oprezniji, verovatno bih se oslobodio klinča."

Podela bodova je značila i težeg protivnika u drugoj fazi.

"Išli bismo na Meksiko, pa verovatno na Hrvate. Ovako smo naleteli na Holandiju. Fizički mnogo zahtevna utakmica, oni stalno za korak brži i spretniji u duelu. Ja sam se motao oko Davidsa i De Bura, stalno sam imao problem da ih stignem. Komljenović je dao gol za 1:1, Peđa promašio penal i ništa se nije dešavalo do tog 88. minuta kada je Davids šutnuo i pogodio. A u fudbalu, ako ne šutiraš, ne možeš ni da pobediš."

Kvalifikacije za EURO 2000 svele su se na maksimirski obračun bivše braće u igri 'može biti samo jedan'.

"Imali smo pre toga dva meča u tri dana sa Makedonijom. U Beogradu 3:1 za nas, odlazimo u Skoplje, dobijamo 4:2. Vraćamo se za Beograd, na aerodromu nam prilazi jedan njihov igrač, pozdravlja se sa Baticom, mene preskače. Pitam Batu: 'šta je s ovim idiotom?'. Kaže: 'kako šta je, vidiš da je isečen kao kroz mašinu za meso da je prošao'. Slomio sam mu nos i arkadu u Beogradu, a uopšte ga nisam prepoznao."

Pomisao na maksimirski muk u trenutku kada je Aranda odsvirao kraj i danas uskomeša leptiriće u stomaku.

"Slušamo priče o tišini u kojoj se muva ne čuje, ali ovo je bilo nešto nestvarno. Oni u šoku, čak i ne zvižde, mi u nekom čudnom raspoloženju... Mislim da sam bio jedan od retkih koji je imao informaciju da su Makedonci izjednačili protiv Irske u 90. minutu. Hrvati su naglavačke ispali iz trke i to im je jedino prvenstvo koje su propustili od osamostaljenja. A spremali su spektakl, slavili pre utakmice. Sećam se Kiće Slabinca na terenu, kasnije sam saznao da je pevala i Severina, ja je nisam video. Delovalo je da smo im došli na klanje. Međutim..."

Na završnom turniru u Belgiji i Holandiji, neutralna publika je obožavala mečeve naše reprezentacije.

"Kada je Slovenija povela sa 3:0, pomislio sam na Deju koji se pred EP povukao iz reprezentacije. Kud se i ja ne oprostih na vreme. Uspeli smo nekako da se izvučemo iz blata, izjednačimo rezultat, ali je bilo jasno da tako ne može dalje. Svi pominju moju šansu u poslednjem minutu, ali snimci pokazuju da sam imao igrača na leđima i nisam mogao da završim kvalitetnije. Mobilisali smo se za naredne dve utakmice i uspeli da odemo u drugi krug."

Za okršaj u Brižu Španci i danas pišu da je jedna od najluđih utakmica u njihovoj istoriji: "Većina naših igrača je igrala u španskim klubovima i zagrizli smo na sve moguće i nemoguće načine da ih pobedimo i pošaljemo kući. Lako smo dolazili do golova, ali ih lako i primali. Čudan penal u 90. minutu, koji nije postojao, posle još jedan gol i kraj. Da ne ulazimo sada u teorije zavere, ali interes je bio da i Španija ode dalje."

Sve bi bilo drugačije da Jugoslavija u 60. minutu nije ostala bez svoje 'meduze' na sredini terena: "Potkačio sam Munitisa, on je onako mali i brz napravio tri salta pri padu i sudija je naseo. Nije bilo za drugi žuti, ali mi je akumulirao sve startove iz prethodnog dela meča. Bata Bulatović mi je na poluvremenu skrenuo pažnju da imam karton i da povedem računa, rekao sam mu da ne brine i da je sve pod kontrolom. Nažalost, nisam uspeo do kraja da iskontrolišem situaciju."

Šteta, jer je 'furija' bila na pragu eliminacije.

"Igrao je Fran koji mi je bio kapiten u La Korunji. Odličan igrač, ali malo plašljiv, kada se krene za 'Brčko, Petrinju i Bugojno', nije na svome. U tunelu sam mu prišao i rekao da ne talasa jer će kratko ostati na terenu. Tako je i bilo. Ušao sam mu oštrije u 20. minutu i morao je van igre. Šta se dešava? Ulazi Ečeberija koji nas je rašrafio do kraja utakmice. Posle su mi saigrači rekli: 'baš si našao kome da uvališ lakat.'"

Bez Jokana na sredini terena, Plavi su bili osuđeni na debakl protiv Holandije.

"Jako težak poraz. Totalno drugi osećaj u odnosu na Mundijal u Francuskoj. Tamo je vladala atmosfera da možemo i da idemo na prolaz. A ovde smo se u jednom momentu raspali na komade i digli ruke u znak predaje. Da li je falio ovaj ili onaj igrač, da li smo imali beka ili nismo, potpuno svejedno. Bilo je samo da se završi i da bežimo kući."

TOP 11: Maras - Mirković, Petrić, Gorijaran, Mihajlović - Vajs, Savićević (Stojković), Đalminja, Mijatović - Makaj (Turu Flores), Vorkapić. Trener: Radomir Antić.

Čedo MARAS (Novi Sad)

"Nigde nije bilo lako u toj Drugoj ligi, trebalo je preživeti gostovanja u Brčkom, Petrinji, Bugojnu... Ulazio sam kao klinac, borio se, onako mršav. Kada je bilo stani-pani, Čedo je trčao sa gola i rešavao problem. Bio je ogroman čovek, dva metra visine, sa bradom i jako grubim glasom. Kada drekne, sve raščisti oko mene. Moje je bilo samo da izdržim tih nekoliko sekundi dok Čed ne dojuri od gola do 'mesta događaja'. Kasnije mi se pridružio i u Voši i o njegovim golmanskim kvalitetima dovoljno govori broj osvojenih bodova u penal-seriji u šampionskoj sezoni (6 od 7)."

Zoran MIRKOVIĆ (reprezentacija SRJ)

"Ne sećam se da li sam bilo koju utakmicu izgubio sa reprezentacijom kada je Bata bio u timu. Ima neka statistika, da 50 mečeva u nizu nije znao za poraz. Izuzetno pravičan, pošten, tvrdoglav, ispravan do maksimuma. Kao igrač, borba do poslednjeg daha. Ako treba da ugrize za uvo, neće oklevati ni sekundu. Nikada se nije predavao. U kontaktu smo i uvek se osećam prijatno u njegovom društvu. Napravio je veliku karijeru sa Partizanom, Atalantom, Juventusom i Fenerom."

Antonio GORIJARAN Laza (Ovijedo)

"Sećam ga se po pozitivi... Prihvatio me je u trenutku kada sam od Španije znao samo za Valensiju, Ibicu, Real Madrid i koridu. Pomogao mi oko jezika, izlazio sa mnom na pivo, savetovao me... doduše, pola toga nisam razumeo. Sedam godina je stariji od mene i želeo je što pre da me ugura u tu grupi starijih igrača. Centarhalf starog kova, da skoči, udari na palac i gurne napred ovima što znaju. Stavljam ga u tim pre svega zbog ljubavi i pažnje koju mi je iskazao po dolasku u Ovijedo."

Gordan PETRIĆ (Partizan)

"Jednostavno, moram za njega da nađem mesta u timu. Družimo se i danas, Gordan je prijatelj za ceo život. Ja sam mu venčani kum i s ponosom ističem da sam kum jednoj takvoj familiji. Bilo je tu mesta i za jednog Najbeta koga smatram najboljim centralnim bekom sa kojim sam igrao u karijeri... možda i za Tanjgu iz Vojvodine. Ali ne želim da pravim kompromise. Gordan je osvojenim trofejima u Partizanu, Rendžersu i omladinskoj reprezentaciji zaslužio da bude u mom idealnom timu. A uklopiće se savršeno sa Gorijaranom, taman dva buzdovana pozadi da udare glavom i gurnu ovim majstorima iz vezong reda koji će sve to da oplemene."

Siniša MIHAJLOVIĆ (Vojvodina)

"Staviću ga na beka, kad je mogao Vujke, mogu i ja. Ceo život smo bili zajedno, najpre u Vojvodini, posle u reprezentaciji. Pokazivao mi je kako šutira slobodnjake. Imao je foru da gađa u ventil. Bup, ode u raklje. Uzmem ja, bup, ode u semafor. Vujke ga je mnogo voleo. U Zagrebu kad je Bata dobio crveni karton, ostala je praznina na desnom boku. Nekako smo izdržali do poluvremena i onda kažem Mihi: 'daj reci mu da vadi nekoga, vodimo 2:1, dosta nam je i bod, ne možemo bez beka'. I on nešto klimne glavom, kao sve u redu. Kreće drugo, nema izmene. Opet se nešto kivimo na tu desnu stranu, Stanić nam da gol i 2:2. Tek posle je ušao Bolić, pa smo napravili kakav-takav balans. Ne bih rekao da Vujke nije poslušao Mihu, pre će biti da se Mihi ovo nije svidelo i da mu ništa nije ni rekao."

Denis VAJS (Čelzi)

"Treba mi neki igrač da se mota ispred odbrane. Kapiten Čelzija, jak karakter. Izuzetno tehnički potkovan, da se ubaci iz drugog plana i postigne gol. Imao je kretensku naviku, kad krene utakmica, obavezno nekoga udari u prvih pet minuta i onda nastavi da igra. Čisto da obeleži svoju teritoriju. Naredne sezone je prešao u Lester, igraju protiv nas, on prvo na mene. Rekoh: 'dobro Denise, znamo se'. Lampard je bio na početku karijere, Džon Teri te godine proglašen za najboljeg igrača... Zenden, Panući, Stanić... dobra ekipa, ali ja sam bio već u zrelim godinama i sve mi je nekako delovalo prebrzo. Nikada umorniji nisam izlazio sa terena. Pamtim finale FA kupa u Kardifu, mi u Armaniju, Arsenal u Bosu. Tu smo ih 'izgazili', ali na terenu 2:0 za Arsenal."

Dejo i Piksi (reprezentacija SFRJ)

"Njih dvojica (Dragan Stojković Piksi i Dejan Savićević, prim. aut.) neka podele minutažu i neka nose kapitensku traku po poluvreme. Dva igrača vanserijeske klase. Kod njih je i zvuk drugačiji kada udare loptu. Kontrola, vizija, pobednički karakter. Piksija sam upozano u Rovinju i Medulinu na pripremama pred SP u Italiji. U naponu snage, daš mu loptu i to ide samo napred. Kod Osima kad krene trka, pada se u nesvest. A Piksi je uz Spasića i Stanojkovića bio jedini sa kojim nisi mogao da se trkaš. Spreman kao zver. Dejo je imao druge kvalitete. Kažu neće da trči, a on igrao u nekim 'levim' klubovima i osvajao neke 'leve' trofeje. Genijalac. Sećam se gola protiv Švedske u jednoj od mojih prvih utakmica za A reprezentaciju. Spektakularno."

ĐALMINjA (Deportivo)

"Kapa dole svima, ali je Đalma bio nešto posebno. Šta je sve video, kakve odluke donosio, fascinantno. Neobičan i kao osoba, nikome ništa ne bi prećutao. Imali smo on i ja mali konflikt, posle kojeg je doneo mudru odluku da budemo prijatelji. Igrali smo protiv Reala na Bernabeuu, oni nas stiskaju, mi se povijamo, mučimo... nabili se svi u naših 16... i onda kontra, gol, 1:0 za nas. Radujemo se i vraćamo na centar, a vidiš nam u očima 'šta sad da radimo'. Na kraju je Raul izjednačio u 90. minutu. Ali u par navrata, odigram loš pas, Đalma maše rukama. Ne dodam mu loptu, on opet maše. U poluvremenu ga sačekam u tunelu i kažem: 'slušaj, smiri te ruke da ti ih ne otkinem'. Posle toga je bilo: 'hoćemo na klopu, ajmo na piće'. Inače, Đalma nije ona klasična priča iz favele. Potiče iz bogate brazilske porodice, otac mu je bio fudbaler, pokazivao nam je fotke sa Peleom..."

Predrag MIJATOVIĆ (Partizan)

"Obeležio je jednu epohu u našem fudbalu, ali i mojoj karijeri. Imao sam ga kao saigrača u Partizanu i reprezentaciji, kao protivnika dok je igrao za Budućnost, Real i Valensiju. Niko nije znao da primi loptu kao Peđa. Taj prvi dodir koji je ujedno bio i dribling. Okrene se, udari špicem i završi. Znao sam ga kao veznog igrača, dolazim u Španiju, prvo kolo Ovijedo-Valensija... Dao nam je dva komada... lagano... posle toga rešetao gde je stigao. Kažem: 'vidi ga ovaj postao špic'. U Madridu je legenda. Vratio je evropsku titulu na Bernabeu posle 32 godine posta. Tri puta me je dovodio do očaja zbog promašaja sa bele tačke. Protiv Zvezde u finalu kupa, Hihona u kupu UEFA i Holandije na Mundijalu. I sve mu opraštam, jer me je 333 puta spasao i oduševio."

Ljubomir VORKAPIĆ (Vojvodina)

"Brz, probojan, dobar u jedan na jedan... svi mi oko njega mislimo da je mogao i morao više. Brzo smo našli žicu i postali nerazdvojni prijatelji. Staviću ga desno, da ne smeta. Mada mi je sa te pozicije namestio najdraži gol u karijeri, protiv Crvene zvezde za 2:2 u revašu kupa. Fudbal je čudna igra, kada je Zvezda imala najjači tim u Evropi, mi smo ih srušili i osvojili trofej. A godinu dana kasnije, kada su oni rasprodali ekipu, a mi osvojili titulu sa 20 bodova razlike, dobili su nas u finalu kupa. Morali smo da skidamo vola sa ražnja i da mu dajemo veštačko disanje."

Turu FLORES (Mursija)

"Igrali smo zajedno i u Deportivu. Osvajač kupa Libertadores i titule svetskog klupskog prvaka sa Velez Sarsfildom. Bio je neobične građe, velike zadnjice, kratkog tela, kad je udari, to samo zuji. Mnogo interesantan igrač, meni veoma draga osoba. Mursija je bila poslednja epizoda u mojoj karijeri, odigrao sam sedam utakmica i nisam doživeo nijedan poraz. Otišao sam na poziv Huanme Lilja koji je sada pomoćnik Pepu Gvardioli u Mančester sitiju. Sticajem okolnosti, oprostio sam se u meču protiv bivšeg kluba Tenerifa."

Roj MAKAJ (Tenerife)

"Dvoumio sam se između Picija i Makaja. Sa Rojem sam igrao i u Deportivu, jedan je od najzaslužnijih za titulu koju smo osvojili 2000. Mašina za davanje golova. Mršavko, ali je udarao i desnom i levom, kao maljem. Kada mu pogledaš konstituciju, rekao bi da će vetar da ga odnese. Ali kad je šutne, lopta je išla nenormalnom brzinom. Upali smo u jednom periodu u krizu, ne možemo gol da damo. A on je izvodio sve prekide, direktno, sa strane, svejedno. Ja mu kažem: 'Makaj, odatle samo u gol, a mi ćemo da foliramo, pa ako uđe, uđe... vidiš da ne možemo da se spojimo sa loptom'. Čuli smo se baš pre neki dan, trebalo mi je nešto od njega. A nismo pre toga 10 godina bili u kontaktu."

Trener: Radomir ANTIĆ (Ovijedo)

"Imao sam sreće da radim sa trojicom trenera koji su bili evropski prvaci: Ljupkom Petrovićem, Arturom Žoržom i Jupom Hejnkesom. Radio sam sa našim kvalitetnim trenerima Tumbom, Milošem, Osimom... sa Ranijerijem kome sam bio prvi transfer u Čelziju... Liljom koji je pomoćnik Gvardiole... Iruretom... Ipak, trener mog tima će biti Radomir Antić. Doveo me je u Španiju, otvorio mi vrata svoje kuće, vrlo sam blizak i danas sa njegovom familijom. Od njega sam naučio najvažnije lekcije o fudbalu i životu. Bio je čovek sporta, ako ne pričamo o fudbalu, prebacimo se na košarku. Ne znam da li je ikada pogledao neki film ili seriju. Sa njim u društvu, zaboravi na filmsku indistriju i bilo šta drugo osim fudbala."

POBEDIO JE FUDBAL, PARDON NOGOMET

Slaviša Jokanović pripada generaciji koja je morala da napravi pauzu u karijeri da bi odužila dug otadžbini.

"Imao sam 22 godine i nisam više mogao da ozbegavam poziv u vojsku. Zvali su me šest puta, dolazili čak i na treninge Partizana. Na kraju sam prelomio i otišao. I to zajedno sa Gordanom. Igrali smo pre toga na Maksimiru, bez golova u regularnom toku, šutiraju se penali, kažem Gordanu: 'daj da šutnemo, šta god da bude, zaboraviće se za godinu dana'. Ja sam dao, on je promašio i bod je ostao u Zagrebu. Posle tog meča je bila čuvena izjava Željka Petrovića: 'pobedio je fudbal, pardon nogomet'. Vojsku sam služio u Lukavici kod Sarajeva, ali su me brzo prekomandovali u Beograd u sportsku četu pod palicom Karasija i Živadinovića."

MISLIO SAM DA ME JE MIHA PUSTIO KAO ZMAJA

Godinu dana pauze posle Čelzija, a onda poziv koji ga je ostavio bez teksta.

"Zove me Miha iz Rima i pita me šta radim. Kažem 'ništa, mlatim nešto po Madridu, razvozim decu u školu'. I kao: 'da li bi došao u Lacio?' Kakav Lacio, čuješ šta ti kažem, razvozim decu u školu. On uporan, pričao je sa Mančinijem, ovaj ga pitao gde sam, što ne igram i zašto ne dođem kod njih. Kažem ok. Nije više pitanje love, što ne bih živeo malo u Rimu. Miha mi preko kondicionog trenera pošalje program treninga, ja se izubijao deset dana, spremio se kao zver. Zovem ga, on kaže 'vidi, izgubili smo od Rome, opšta frka, navijači vise na ogradama, ništa od dogovora.' Meni je tek kasnije palo na pamet da nije bila fora da me gurne u intezivni trening, da mi pukne čuka. Ali nije sigurno, jer ne bi odoleo u nekom društvu da se ne pohvali da me je pustio kao zmaja."

ŽUTI KORADO VORKAPINA BUDALAŠTINA

Period u Partizanu obeležila je i anegdota sa tri identična žuta automobila čiji su vlasnici bili Jokanović, Vorkapić i Vujačić.
"Vorkapina ideja, tako neka neka budalaština samo njemu može da padne na pamet. To su neki automobili koje su izlagali na sajmovima i dobili smo ih po jako povoljnoj ceni. Plan je bio da ih prodamo i zaradimo po 20.000 maraka. Nismo imali izbor boje, tri žuta, pa ko hoće, hoće. Vremenom je krenula navala automobila čudnog porekla i našima je opala vrednost. Kada smo shvatili da nema ništa od biznisa, zadržali smo ih za svoje potrebe i to mi je poslednji auto u kome sam se osećao zaista srećno. Dobacio sam čak do Španije i tamo ga prodao. Nije istina da sam za 25 minuta stizao od Beograda do Novog Sada, to je verovatno bio Vorkapa koji je sve svoje nestašluke prebacivao na Budu i mene. Zaustavlja me čovek na naplatnom punktu i kaže: 'postavili smo rampe, molim vas nemojte da letite sa Koradom'. Ja se kunem da nisam, ali aj' dokaži kad su sva tri žuta."

BONUS VIDEO: