Đokaj otvorio dušu za MONDO: Moja generacija je duplo bolja, aždaja! Gde su Zvezdi sad Žiga i Panta?

"Đokaj... Đokaj... Đokaj... Đoooookaaaaj! Ijao, kakav gol Ardijana Đokaja!".

Ili imaš - ili nemaš onu stvar

"Nažalost, taj gol nije na kraju doživeo svoju pravu težinu. Da smo pobedili, Crvena zvezda bi posle jedne decenije preživela Evropu i bilo bi fantastično i za mene i za klub. Vi znate da sam ja došao iz male sredine, i ne mislim da mi je ta utakmica obeležila karijeru. Gol jeste...".

O čemu je razmišljao Đokaj kada je izlazio pred golmana Strazbura? Iskreno priznaje da nema tu velike filozofije, iako bi neki - pa i mi novinari - pravili i od toga holivudski scenario.

"Slušajte... Vi kada igrate takvu utakmicu - nemate vremena da razmišljate. Nije to nešto što se uči i da si pitao mog trenera Valtera Zengu - rekao bi ti da šutneš po toj lopti - ili imaš ili nemaš tu stvar. Došlo je na kraju tako, video sam golmana, pomislio sam ili ga lobujem ili ga ne lobujem. Ako ne daš gol, je*** ti sve po spisku. Nemaš ti kao fudbaler tu vremena da razmišljaš, ceo život rizikuješ i nekad to bude dobro, nekada ne!", objasnio je Đokaj i rekao da je teško bilo igrati u najvećem klubu na Balkanu, posebno za igrača poput njega koji nije bio standardan i koji je baš u ovakvim utakmicama morao da "kupuje" minute netipičnim potezima.

Taj prokleti Strazbur... Ali bili smo aždaja!

Nažalost, meč protiv Strazbura ostao je navijačima Zvezde u lošem sećanju. Tada potpuno nepoznati Kevin Gameiro ušao je sa klupe i sa dva gola - drugim u 94. minutu - doneo je bod Strazburu i tako je Zvezdu ostavio bez proleća u Evropi koje će čekati sve do 2018. godine.

"Slušaj... Ja sam najsrećniji čovek kada čujem da ljudi i dalje pričaju o toj utakmici", iskreno će Đokaj: "To je bio najemotivniji trenutak za navijače Zvezde u ove dve decenije, svi i dalje pričaju o toj emociji da smo prošli Strazbur, pa kako nismo prošli... To je nešto što je i dan-danasa ostalo ljudima u sećanju. Stvarno smo igrali dobro, imali smo prolaz u rukama, ali nije nam se dalo. Nije ta generacija doživela svoj maksimum, a mogla je. To je bilo 25 strašnih igrača na jednom mestu".

Šta bi bilo drugačije da se nije pojavio taj "prokleti" Gameiro?

"Šta bi bilo? Nema šta da razmišjaš o tome. Gameiro je radio tada za Strazbur isto ono što sam i ja radio za Zvezdu. Odradio je svoju ulogu na najbolji mogući način. Mi jesmo bili šokirani posle tog rezultata, ali zaista i preponosni na to kako smo odigrali i predstavili Zvezdu. Smatram da niko nije predstavljao Zvezdu bolje u tom trenutku", objašnjava Đokaj i u dahu prepričava utiske o ekipi koju je Zvezda imala u tom trenutku.

"Samo je jedan stranac bio u timu - i to samo Haminu Draman - svi smo mi bili naši, sa ovih prostora. Ja sam bio uslovno rečeno stranac iz Crne Gore, napravili smo strašnu ekipu, bio je to fenomenalan izbor igrača. Pogledajte samo tim: Žiga, Panta, Boško, Basta, ma svi klinci iz Zvezde... Ljudi, to nije normalno kakva je to ekipa bila. Aždaja! Mnogo me boli kada se porede ova današnja Zvezda i moja Zvezda. Apsolutno poštujem sve, ali to su dva sveta u smislu uslova. Zamisli da smo mi imali te finansije, da sam ja imao platu 500 hiljada evra. Fenomenalno je šta je Zvezda uspela i doživela u poslednjih nekoliko godina, ali nemojte da ne zaboravimo kroz kakav je pakao ondašnja Zvezda i činila navijače ponosnima", dodaje Đokaj.

Zenga bio dobar sa svim igračima, to se ceni

Ardijan Đokaj je u Crvenu zvezdu došao u januaru 2005. godine, kao igrač koji je već prošao "sito i rešeto" u karijeri. Znao je dobro domaće prvenstvo, ispekao je zanat i u inostranstvu, a Zvezda ga je pratila još od kada se pojavio krajem devedesetih na sceni.

"Dragan Džajić me je doveo u Crvenu zvezdu, došao sam pre Piksija. Mene je Crvena zvezda još od 20 godine zvala i bio sam spreman još 2001. da dođem, imao sam sastanak sa trenerom Slavoljubom Muslinom, zvao me je, ali je bilo totalno nerealno jer sam bio u Majorki u tom trenutku. Zvao me je svake godine Dragan Džajić, bio sam takođe pre toga dobar i sa Zvezdanom Terzićem i uvek sam usko bio povezan sa OFK Beogradom, iz koga sam i došao na Marakanu. Kako je bilo? Ma,bilo mi je savršeno u Zvezdi...", kazao je Đokaj koji po najlepšem pamti period u Zvezdi, iako i sam kaže da je zasluživao malo bolji tretman i više minuta.

Zatekao je Ratka Dostanića u Zvezdi, a onda je došao Valter Zenga u leto 2005. godine. I te kako ga poštuje zbog trenerskog znanja, ali i načina na koji je znao da priđe svakom igraču i učini da bude zadovoljan, pa čak i kada manje igra.

"Uveo je nešto novo i znao je kako da drži tim na okupu. Sa svima nama je bio dobar, stalno je sa svima pričao i uvek je govorio da su najvažniji igrači u timu - oni koji sede na klupi. Bio je u Interu, Sampdoriji, znao je šta znači pobeđivati. Jedan trener je važan koliko zna da pravi prave izmene, kao što je i Zenga znao. Nešto kao Karlo Ančeloti. Vidite, ne treba Panti i Žigi taktika, nego da kao trener uvek izvučeš maksimalno od njih. Znao je da izvuče sve iz svakoga...", kazao je Đokaj.

"Vladimira Mudrinića je recimo zvao Profesor. Bio je profesor fudbala, a niko ne priča o tome. Tu je pored njega imao Nenada Piksija Kovačevića koji je bio fizički najjači defanzivni vezni, ma na svetu. Imao si Dragana Mladenovića koji je bio neverovatan sa loptom, Nenada Deksu Milovanovića koji je imao strašan udarac. Ma, sve sjajni fudbaleri. Nisi znao koga pre da staviš, a svi su na kraju bili srećni i zadovoljni. Ja trenera gledam kako motiviše igrača, to je za mene pravi trener", rekao je Đokaj i dodao da je sa njim imao fenomalan odnos, iako je bilo i malih problema.

Ona "moja" Zvezda je bolja dva puta

U poslednje vreme često se potenciralo pitanje koja je najbolja generacija Crvene zvezde posle "one" iz Barija 1991. godine. Nema naravno univerzalno tačnog odgovora, prosto nigde to nije "zakucano" u kamenu, ali se sve češće čuti da je najbolja "svaka nova" u poslednjih nekoliko godina. To se sada posebno govori za tim Zvezde koji je u Ligi šampiona dobio Štutgart 5:1.

"To je normalno da se kaže", otvoreno kaže Ardijan Đokaj: "Mnogo je lakše sada igrati Ligu šampiona nego pre deset godina. Mi kada smo igrali kvalifikacije od prvog kola, a nismo igrali protiv lakših ekipa, bile su skroz drugačije kvalifikacije. Ne bih da osporavam Zvezdu danas, apsolutno svaka čast tim momcima. Čine nas ponosnima i želim im sve najbolje. Ali, ne može Zvezda da se poredi iz našeg doba i ova danas - to je kao jugo i ferari. Mi smo sa jugom igrali Evropu i to nije bilo lako".

"Mi nismo mogli da dovedemo toliko stranaca jer nije bilo novca da se dovede stranac. Ako me pitate, za mene je to naše bio veći uspeh... Može da priča ko šta hoće, ali čak je lakše danas igrati Ligu šampiona nego da smo mi recimo igrali Ligu Evrope. Naravno, da ne poredim sa generacijom iz Barija. Ružno je i upoređivati ta vremena".

Tu su bili igrači poput Dudića, Lukovića, Baste, Biševca, Jankovića, Kovačevića, Milovanovića, Perovića, Mladenovića, Mudrinića, Milijaša, Purovića, Žigića, Pantelića...

"Nije bolja, nego dva puta bolja!", otvoreno poručuje Đokaj: "Da ti kažem samo - igrači kao Žigić i Pantelić ne postoje danas u Zvezdi. Mi smo imali pozadi Biševca, strašan igrač koji je posle igrao za PSŽ, imao si Dudića, imao si Lukovića, pa onda Bastu koji je igrao za Lacio. A najvažnije od svega - to su sve momci koji su iz Srbije. Mi što smo malo sa strane, upotpunili smo taj tim, dali smo šmek, malo tog podgoričkog asfalta ha-ha. Mislim, naravno da ima Srbija dobre igrače, ali fali im Dejo Savićević, ako razumete šta hoću da kažem".

Nastavlja u dahu Đokaj da nam govori o toj generaciji i neminovnom poređenju generacija.

"Taj tim Zvezde je bio čudo i van svlačionice. Mi se i danas družimo. Za mene je ova današnja generacija Zvezde sjajna, ali vidite... Ja nisam iskompleksiran, ali sigurno da Zvezda nije imala igrača kao Marko Pantelić od tada. Ne može naravno da se poredi, ova Zvezda sada redovno igra Ligu šampiona, skidam kapu na tome, ali je isto tako lakše igrati. Danas je posle 20 godina država stala uz fudbal, a tada se pričalo samo o košarci. Liga je isto bila jača, setite se i da je Partizan redovno igrao Evropu. Ako sve pogledate i sagledate iz objektivnog ugla, videćete da sam u pravu".

Kako od Tuzi do Majorke za 20 godina

"Ja sam iz malog mesta Tuzi, Malesija. Malog mesta u Crnoj Gori. Ono što malo ljudi zna da su tu rođena tri igrača Crvene zvezde - Refik Šabanadžović ponos svih nas iz Tuzi. Tu je rođen takođe i Sanibal Orahovac. I ja. Ovde ima tako do 15 hiljada stanovnika, malo je to mesto i mali rudnik fudbalera", priča nam Đokaj koji kod kuće provodi i praznike.

"Ja sam kao dete otišao u Budućnost iz Podgorice i to je za mene najveći klub. Tamo sam ponikao i moj san je bio da igram za Budućnost, ja nisam sanjao da igram za Real Madrid, stvarno nisam sanjao ništa drugo nego Budućnost. Ljubav prema Zvezdi se kasnije rodila zbog Refika i Deji i ja sam u Zvezdi proživeo divne trenutke. Mi smo, mislim na igrače iz moje generacije u Zvezdi, odbijali stvarno baš svakakve ponude samo da dođemo u Zvezdu. Niko nije mislio da ide preko, druga su vremena bila".

Ipak, kada vam sa 20 godina ekplodirate u Budućnosti i stigne poziv sa Majorke - ludost bi bila ne prihvatiti. Prosto, kako kaže Đokaj, osećao je da nešto mora da "vrati" Budućnosti.

"Ne razmišlja se dvaput? Hm, ja sam razmišljao... Ali, slušajte, ako dođe Majorka i hoće da te kupi - a Zvezda nema para - kakav bih ja bio čovek da ne dam Budućnosti koja je uložila u mene? Majorka me je baš dosta platila 1999. godine. U tom trenutku, to je bio najveći transfer u istoriji crnogorskog fudbala do malog Adžića što je otišao u Juventus. Ja sam ispoštovao sve što je Budućnost uložila u mene. I tu ne pričam o finansijama, nego me je napravila boljim čovekom".

Kako izgleda život jednog 20-godišnjaka koji iz Tuzi ode u Majorku?

"Majorka? Tamo sam naučio šta znači profesionalizam. Veliki nivo fudbala, shvatio sam kako je igrati protiv velikih fudbalera... Sve je bilo novo za mene - nova kultura, novi jezik. Ja sam iz svakog kluba i zemlje u kome sam bio upijao. Mogao sam da obezbedim porodicu od tog odlaska u Španiju i ne kajem se. To je zaista bajka život na Majorki, ne postoji sigurno bolje mesto za život, zna da bude i na neki način opasno u tim godinama, ali ja sam dete sa sela i nisam pravio nikakve gluposti".

S kakvim sam igračima igrao? Strašnim!

Đokaj je kratko bio i u Ljeidi, da bi se u sezoni 2001/02 vratio na Balkan, preciznije u Obilić za koji je nastupao pune tri godine.

"Fenomenalno mi je bilo u Obiliću. To mi je jedan baš onako specifičan klub i tu sam se lepo proveo, stekao lepe prijatelje, imao dobre trenere. Ceca je tada bila predsednica kluba, Bina je bio sportski direktor. Ako pamtite, imao sam dobrih momenata tu. Baš mi je žao što nema više Obilića jer je to bio dobar klub, organizovan, ali tako je kako je, šteta za tako veliki klub. Imao je šmek kada sam bio tu, šteta za to što se desilo", poručuje Đokaj.

Vrlo zanimljivu ekipu zatekao je i u OFK Beograd, tu su bili i Tošić, Bane Ivanović... I ne samo oni.

"Tada su Terzić i Bulatović vodili OFK Beograd i to je bio najjači tandem posle Cveleta i Džajića. To su bili sposobni ljudi koji su imali viziju. Kada daš nekome da vodi klub kako treba, onda se desi priča kao u tadašnjem OFK Beogradu. To su danas takođe i moji poslovni mentori i ne stidim se toga da kažem. Oni su bili dobar tandem, kao dobar i loš policajac... Da ne kažem ko je koji, to mi najbolje koji smo tamo igrali znamo ha-ha", poručuje Đokaj.

"Stvarno su bili strašan tandem i ti sastanci kada si imao sa njima, ta motivacija... Pa zatim dovođenje igrača i pravljenje konkurencije, da na svakom mestu imaš po dva dobra igrača. I sve su to bili igrači iz Srbije, Crne Gore, Makedonije... Neverovatno kakva je liga bila u tom trenutku, mi smo bili prvi devet kola, znali su stvarno šta rade".

Kako su tada izgledali treninzi sa Banetom i Duškom?

"Bane je bio neverovatan, to nije normalno kakav je to bio profesionalac. I Duško Tošić takođe. Tu je bio i Baša, pa Bajalica, pa pokojni Miljan Mrdaković, Igor Matić. Bio je tu Ciga Petrović, Gagi Stančić, pa i Jokić i kapiten te ekipe. Kod nas je Bane Ivanović recimo bio desni bek, a znate da je posle igrao i štopera. Nenormalna generacija i to su Terza i Vlada zaslužni, neverovatno koliko se igrača prodalo iz te generacije. Za mene je to najlepši period u karijeri, taj OFK Beograd, nevervatna hemija".

Koliko sam se dima nagutao, dosta sam i igrao

Igrao je Đokaj posle Zvezde još i u Turskoj (Trabzonspor, Ankaraspor) i Nemačkoj (Koblenc, Minhen 1860), ali kaže da je to bilo "samo poslovno" - i da ne može takva emocija da se oseti u inostranstvu. Povrede su uticale da ne napravi karijeru kakvu je mogao, ali...

"Ako me pitaš da li sam završio rano karijeru (sa 32 godine, prim. aut.), reći ću ti - nisam rano, nego na vreme. Koliko sam ja bio težak za saradnju, na vreme sam završio. Vidite, iskreno da vam kažem, ja sam odrastao u jednom selu u Crnoj Gori, trenirao sam po kamenju i bubuljima, ne može više od toga. Da sam rođen u Vojvodini, to je pet godina više igranja fudbala. Mi smo se tamo nagutali dima, dobro sam i ovoliko izdržao", nasmejao se Đokaj.

Gde je i šta danas radi Đokaj?

I dan-danas fudbal obožava - voli ga najviše na svetu - da ga čak i supruga začikava zbog toga. Zna da ničega ne bi bilo da mu se fudbal nije desio.

"Ja sam mu dao dosta, malo mi je i vratio", rekao je uz osmeh Đokaj.

"Nije mi dosadio. Radim ga sada iz drugog ugla i gledam ga sasvim na drugačiji način", kazao je Đokaj što se moglo zaključiti i zbog toga koliko ceni posao sportskih direktora sa kojima je sarađivao tokom svoje karijere - pre svega u OFK Beogradu.

"Već 14 godina sam u menadžerskim vodama. Kako plivam? To je greška, ne treba da se pliva, ovi koji nisu iz fudbala moraju da plivaju, mi nemamo potrebu".

Prema rečima Đokaja, žao mu je što su agenti pogrešno predstavljeni u fudbalu.

"Agenti se doživljavaju na pogrešan način i ljudi ne znaju ništa o njima. Fudbal, to iskreno kažem, ne bi postojao bez agenata. U Srbiji se doživljavamo tako kako se doživljavamo, a to je pogrešna predstava. Pa, recimo jedan veliki Mino Rajola je napravio Juventus, Milan... Agent je jako važan u poslu i prodaje ti kvalitet i može da napravi i klub. Ako neko štiti igrače, to su agenti, apsolutno stojim iza toga", poručuje Đokaj i govori nam kako sada ima vrlo kompleksnu situaciju oko Sedlara, igrača Alavesa, koji ne igra kod novog trenera.

"Moje je da bude zadovoljan. Ako nije, da mu tražim drugi klub. Nije to ništa strašno, samo uvek je problem sa igračima koji su malo stariji. Aleksandar Dragović je recimo potreban Zvezdi i nisu bitne godine. Moraš da se boriš za klijente, klubovi se lako odriču fudbalera. Oni su krpa puna vode, kad su ti potrebni, svi traže, a kad ti ne treba onda neka ide. Ne može da se seli svaki dan jer je neko tako odlučio", zaključuje Đokaj.

BONUS VIDEO: