"Po Srbiji mi vikali Ciganine, samo prijatelji znaju šta sam dao za Barbaru": Seli smo za sto sa Kaleom, sve je istina

"Ne bih menjao ništa! Taman posla. Oni koji su bili tu znaju šta se sve dešavalo. Uvek sam pričao - živeo bih isti život, jer od toga šta sam proživeo nema dalje", kaže u intervjuu za MONDO Dejan Osmanović (52). Čovek sa nekoliko nadimaka, sa stotinama postignutih golova i verovatno najbolji romski fudbaler u istoriji Srbije. Legenda u svom Vranju i u Kuli, ali i svuda gde se gledao fudbal tih turbulentnih devedesetih.

Kada je davao golove u Hajduku iz Kule, radio je to na način koji je oduševljavao i one koji su samo površno gledali fudbal. Znao je da predribla celu protivničku odbranu, znao je da pošalje sjajan udarac iz slobodnog udarca i potpuno prevari golmana. "Upravo sam takve stvari radio. Igrao sam u školi na malom odmoru. Uzimali smo limenku i igrali na dva gola. Onda kada dođeš do prave lopte mnogo je drugačije, sve je mnogo lakše. Detinjstvo uz fudbal je bilo takvo da smo ceo dan igrali. Na ulici, na stadionu, a onda smo gledali utakmice... Samo je fudbal postojao i ništa drugo. To je bio preduslov da napredujem. Imao sam od koga da učim. Od svog oca i od mnogih fudbalera koji su igrali sa njim. Tako je sve počelo", ističe on.

Šta god da se dešavalo u porodici Osmanović, bilo je vezano za fudbal. Pa čak i prevare. "To je anegdota. Kada je trebalo da počnem da igram za pionire sa 12 godina, falsifikovao sam potpis sa '73 na '72 godište da bih mogao da igram sa rođenim bratom, Mi, svi smo u familiji igrali fudbal."

Vratio se sa ratišta i postao legenda

Brojni su kultni snimci njegovih golova, ali verovatno najzanimljiviji snimak na kome se našao potiče iz 1991. godine, pre nego što je krenula njegova ozbiljna fudbalska karijera. Na tom snimku se vidi raspevani mladić koga u nevreme ispraćaju u vojsku.

"Jesam, jesam ja na snimku! Moj brat je otišao tri meseca pre mene u vojsku, ja sam mogao da odložim odlazak na godinu dana, ali sam hteo da to završim što pre. Brat je 18 meseci stariji od mene i imali smo rivalitet. Navijao je za Zvezdu, ja za Partizan, šta da vam kažem. Uvek sam hteo da budem kao on i da što pre završim, jer je tada tako vreme bilo, da si bio pravi čovek tek kad završiš vojsku. Posle je to ispalo dobro. Mislim dobro... Bio sam na ratištu, ali šta je tu je. To smo sve preživeli", potvrđuje nam Osmanović da je on na snimku.

Nakon nekoliko meseci u Ćupriji i odlaska na ratište u Hrvatsku, čega ne voli da se seća, vratio se u svoje Vranje. Tada je počela karijera koja će postati legendarna, jer je krenuo na put koji će ga voditi od Srbije preko Brazila do Indije i Koreje. 

"Dinamo je deo karijere koji nikada neću da zaboravim. Od 1992. do 1996. bio sam najbolji strelac. Nisu se vodile statistike, ali sam sigurno dao više od 100 golova. Imao sam i dobre saigrače, oni znaju najbolje. Dinamo je u to vreme bio drugarstvo i bio sam deo lepe priče", počinje legendarni napadač priču o svojoj karijeri za MONDO.

To da je Rom nikada nije krio i uvek je ponosno sa sobom nosio svoje poreklo. Ipak, to je značilo da mora da bude bolji od ostalih.

"S obzirom da sam Rom, uvek sam težio tome da budem bolji od svih ostalih. Uvek sam bio prihvaćen što se fudbala tiče. Jednostavno sam verovao u sebe i u to da mogu da napravim karijeru i prema tome 1996. sam otišao iz kluba. Nisam imao papire, nisam imao ništa, otišao sam u Fudbalski klub Hajduk, gde su me prihvatili i tamo sam stekao ono što sam stekao."

"Na semaforu JNA piše 'Osmanović', šta da ti kažem?"

Malo ljudi zna da je Dejan Osmanović te 1996. godine kada je došao u Kulu odjednom preskočio dva ranga. Došao je na desetodnevnu probu iz srpskoligaša i odmah uleteo u prvi tim stabilnog prvoligaša. A nije to bio mali korak, ni fudbalski, ni životno.

"Da vam kažem, do te 1996. nisam otišao dalje od Beograda. Gore sam imao tetku, ali dalje od toga nisam išao. Stvarno sam bio skeptičan što se toga tiče. Išao sam po principu - hajde da probam, kad su me već zvali. Bila je proba od deset dana, ali ubedio sam ih svojim golovima. Dok nisam otišao u Kulu stvarno nisam sebe gledao kao profesionalnog fudbalera. Imao sam vere u sebe da mogu, da znam, ali nisam stvarno verovao da ću ovako da uspem. Kada sam otišao u Kulu 'otvorilo mi se' i šta da vam kažem, sve ostalo je istorija", govori za MONDO as koji će kasnije postati - Tatko na fudbal.

Da je "tata fudbala" pokazao je odmah na debiju. Ne samo da je dobro odigrao nego je u prvoj utakmici u najvišem rangu takmičenja dao gol Partizanu na stadionu "JNA". Teško da je moglo bolje da počne. "Prva postava, gol Partizanu, to je nezaboravno. Inače sam strastveni navijač Partizana. Odmalena, od oca, porodično smo kuća puna partizanovaca. Na kraju krajeva moj idol pokojni Uške Vučićević mi je na kraju bio i trener u Kuli. Svi moji snovi su ispunjeni, nemam šta da se žalim", ističe Osmanović i živo se seća svog gola crno-belima.

"Nije htelo srce da iskoči, nego sam dao gol u 75-76. minutu i posle toga 15 minuta nisam ni igrao, gledao sam na semafor. Tamo piše Osmanović, na JNA.. Kako da vam opišem osećaj? Ne mogu. To je najdraži gol... A ne, najdraži gol je ipak kad sam Zvezdi dao u Kuli!", kaže uz široki osmeh.

Kula je odmah poludela za Kaleom i fudbalom. Hajduk je završio kao četvrti na tabeli iza Partizana, Zvezde i Vojvodine, a Osmanović je vodio napad svoje ekipe. A onda je zbog tog četvrtog mesta momak koji nije mrdnuo iz Vranja krenuo na proputovanje Evropom.

"Mi smo odmah prve godine osvojili četvrto mesto i igrali smo Intertoto kup. Taj put kad sam otišao iz Vranja u Kulu, to je bio prvi put da sam otišao severnije od Beograda. A onda idem u Finsku! To mi je bio prvi let, nikada nisam bio u avionu. Prva evropska utakmica, prvi gol i pobedili smo i tamo"

Igrao je Intertoto kup sa klubovima iz Finske, Švedske, Norveške i Belgije, a nije do kraja uspeo da shvati šta mu se dešava.

"Nisam uspeo da shvatim, to je bilo sve strano za mene. Posle je bilo svega, ali to je bio moj prvi let u životu. Osećaj tih dana je bio neverovatan, još kad daš gol, pobediš... Meni je bilo bitno da izađem na teren, da se dobro zagrejem i onda je bilo opušteno. Na terenu sam ja svoj na svome, sve radim što znam i to je dovoljno."

"Osmane olabavi malo, došli su da me gledaju"

Kruži priča da je na jednom meču sa Crvenom zvezdom igrao protiv Steve Glogovca koji ga je zamolio da ne zapinje previše jer su skauti iz Selte došli da ga gledaju. Nije to dobro prošlo... "To je sada anegdota koja se prepričava, ali stvarno je tako bilo. Mi smo veliki prijatelji, čak mi je bio i trener u Bežaniji posle i pričali smo o tome. Hteo je samo da prikočim: 'Osmane, olabavi malo, došli ljudi da me gledaju!' Mada on je stvarno u toj utakmici bio dobar, ali šta ću, dao sam gol", kaže nam Osmanović uz osmeh.

Do kraja života pamtiće kako je Kula u toj sezoni 1997/98 živela za fudbal i kako je igrala u Evropi protiv Halmštada, Lomela, TPS-a, Kongsvingera... A onda je eksplodirao u sezoni 1998/99. Ispostaviće se da će u sezoni koja je prekinuta zbog NATO bombardovanja Osmanović postati najbolji strelac sa 16 golova. 

"Dogodilo se to u jeku sezone, ja najbolji strelac... Imali smo dobar tim, bili smo četvrti - peti. Nisam verovao da će da bude bombardovanje. Posle toga je došao rat, prekinuli smo sa treninzima... Bila je ta ratna liga, ali nije to - to. Nije mogao niko da te natera da ozbiljno igraš, čisto rekreativno. Te godine je bilo mnogo teško, morao si da čuvaš porodicu, a trebalo bi da treniraš. Bombardovanje sa svih strana, Kule je bila bombardovana i danju i noću. Ja sam bio blizu štaba crvenih beretki. Na jedno kilometar-dva vazdušne linije. Uvek neko pucanje, bombe. Nikako se nisam osećao, non-stop u podrumu sa porodicom i decom, pola porodice spava gore, pola dole..."

Ipak njegove igre nisu ostale neprimećene. Dok su bombe padale po Kuli došlo je vreme da se prvi put ode u inostranstvo. Možda je to iz ove perspektive i bila loša odluka. 

"To je možda i moja greška što sam otišao tad, nije trebalo. Tih šest meseci niko nije trenirao. Malo sam dobio viška kilograma, otišao sam u Ekstremaduru, a tamo se to ne trpi. Prvo je trebalo da idem u Hetafe, pa nije došlo do realizacije i onda sam otišao u Ekstremaduru", prisetio se svoje prve sezone van Srbije Dejan Osmanović za MONDO.

Dočekao i dres reprezentacije, uzeo poslednji trofej našeg fudbala

Otišao je iz Kule kao najbolji strelac lige, a kada se vratio ta titula mu je promakla zbog transfera koga se malo ko seća. U sezoni 00/01 Hajduk je za četiri boda izbegao ispadanje, a Dejan Osmanović je dao 25 golova. Prvi strelac lige bio je Petar Divić koji je sa 27 golova u dresu OFK Beograda uspeo da zavredi i poziv selektora.

"Pozdrav za Pecu Divića, to je moj brat, veliki igrač", počinje Osmanović, pa objašnjava zašto nije postao prvi strelac prvenstva: "Dva meseca pre završetka prvenstva sam otišao u Koreju. Da sam 25 golova, a on je imao 27 ali nisam igrao poslednja dva meseca. Bili smo na probi u Koreji, ali zbog mojih menadžera koji su tražili malo više para nije došlo do transfera. Naravno da mi je žao sada što nisam ostao, sada bi bilo sve drugačije."

Iako se u zvaničnoj statistici to ne piše, upisao je pet nastupa za nacionalni tim. Na poziv Ilije Petkovića otišao je 2001. godine na Sahara kup i obukao najdraži dres. Da li je zaslužio i više poziva? 

"Mislim da jesam. I ne samo ja, nego još mnogo igrača koji su bili sa mnom u tom prvenstvu. Mnogo je bilo jako prvenstvo. Ne da je svaki tim imao jednog igrača, nego su u svakoj ekipi bila po dvojica-trojica pravih majstora. Ako bih nabrajao, zaboravio bih nekog i zato neću to da radim, ali je mnogo vrhunskih igrača bilo", ističe Osmanović.

A gde su nestali ti majstori?

"Vreme se menja u svemu, ne samo u fudbalu. Nisam samo ja bio takav, bilo je mnogo dobrih igrača koji su pravili šou. Zato su bile pune tribine, bilo je dodavanja, centaršuta, golova, duplih pasova, driblinga. Sada je drugačije, sada je sve neka taktika, vraćanje golmanu... To u naše vreme nije bilo. Mislim da je ranije bio bolji fudbal nego sad, za publiku mnogo lepši."

Taj turnir reprezentacije Jugoslavije u Indiji 2001. godine je bio blago rečeno živopisan. Putovalo se 40 sati, igralo se u šarenom sastavu, a ispostaviće se da je na tom turniru osvojen poslednji pehar reprezentacije SR Jugoslavije. "

"Sa Hajdukom sam otišao u Kinu na turneju, vratio se pre Nove godine i 7. januara na Božić dobijem poziv da idem u Indiju sa reprezentacijom, Zove me direktor kluba: 'Dejane, nek je sa srećom dobio si poziv za reprezentaciju.' Kada su mi rekli, nisam mogao da verujem. Posle tog umora iz Kine hteo sam da se odmorim malo, ali kada sam čuo to, kakav odmor... Odmah ideš tamo"".

Zadužio je sedmicu, odigrao pet utakmica i uspeo da stigne do daleke Indije. "Nisam tako zamišljao Indiju, ali tada sam sve video. Bili smo u turističkom mestu koje se zove Goa, to su bazeni, luksuz... Hotel je pet zvezdica, a odmah čim izađeš iz hotela sve je drugačije. Nema veze sa vezom, ljudi se kupaju u barama", prepričava nam bedu i društveno raslojavanje kakvo smo recimo videli i na FIlipinima.

Taj turnir je bio istorijski i po tome što su na njemu prvi put nakon raspada Jugoslavije zaigrale naša i reprezentacija Bosne i Hercegovine. Sve je prošlo drugarski, opet se sport pokazao boljim od politike.

"Prvo kolo i u finalu smo igrali sa Bosnom. Nije bilo nikakvih tenzija, sve je bilo korektno. Na kraju je bilo 0:0, ja sam pogodio stativu tokom meča i nisam imao sreće da dam gol za reprezentaciju. Meni je bila čast i zadovoljstvo, To je najveće bogatstvo fudbalera, da igra za svoju zemlju."

Mnogo toga je prošao u karijeri, ali je i dalje nastup za reprezentaciju ostao najveći ponos između ostalog jer je i verovatno prvi Rom koji je zaigrao za nacionalni tim naše države. 

"To je uvek bio najveći ponos. Ne samo u reprezentaciji, nego i u Hajduku, kod svakog gola, svake proslave. Bio sam glavni igrač u Hajduku i meni je publika svuda skandirala "Ciganine" i ovo i ono. Ja sam se adaptirao na to, imao sam prave trenere i rukovodstvo iza mene. Uvek sam bio ponosan na svoje poreklo i gledao sam samo fudbal", govori nam popularni Kalea.

Komšija sa Danijem Alvešom, saigrač sa Didom, rival Kaki

Mnogo je odigrao dobrih utakmica u karijeri, ali pamti se u Smederevu četiri gola i asistencija u pobedi od 5:0 nad Sartidom. Da li se seća neke bolje utakmice? "Ha-ha, ne verujem. Smederevo je kolo pre toga pobedilo Partizan 3:2 i došli su kod nas - dobili su pet komada. Sledeće kolo Železnik je dobio isto Partizan kući 3:2. Došli u Kulu, 6:2 smo ih dobili. Imao sam veliko poverenje fudbalskog kluba Hajduk. Sve što su rekli ispoštovali su. Bila je priča da daju 1.000 evra za gol, a moglo je da bude samo više. Ja sam svaki ponedeljak, utorak dolazio po kovertu."

Kada je ponovo odigrao fantastičnu sezonu i opet pokazao da je možda i najbolji napadač u državi, došlo je vreme da se opet ide u inostrantvo. Nakon Španije i Koreje, sada ga je put naneo ni manje ni više nego u Brazil. 

"Nisam ni verovao da ću da idem tamo, mislio sam da je to neka laž. Rekli su mi 'dođi tad i tad' i kad sam otišao video sam da je to ozbiljno. Tu mi je komšija bio Dani Alveš. On je igrao u Baiji, a ja u Vitoriji, to su obe ekipe iz Salvadora. Videli smo se par puta, igrali smo jedan protiv drugog. Čak je bio i Dida, on je baš iz Salvadora i trenirao je sa nama. A igrao sam i protiv Kake. On je igrao za Sao Paulo kada sam igrao za Vitoriju i odmah sam zvao ljude i pričao da će da bude vrhunski igrač", kaže nam Osmanović o svojoj južnoameričkoj epizodi.

Potpisao je vrlo unosan trogodišnji ugovor, ali je na kraju je izdržao godinu dana i rešio da se vrati. Nije mogao bez Srbije i svog Hajduka. 

"Mislio sam da su u Brazilu majstori, da je sve zezanje, ali nije. Sasvim je suprotno. Brazil je fantastičan, ali je meni bilo mnogo teško da se prilagodim. Vrućine paklene, non-stop je leto. Dobio sam i auto na korišćenje i sve uslove, ali sam uspeo da izdržim jedva godinu dana. Kreneš u osam ujutru i vratiš se u osam uveče. Non-stop si na terenu. Imaš sportski centar i stalno si tu i to me je opterećivalo. Fudbalski nije bilo problema, tu je sve bilo ok. Ali sam mislio da ću kada dođem iz Brazila da u Evropi napravim karijeru, zato sam i raskinuo jako dobar ugovor. Ne znam nekoga ko bi se odrekao dve godine jakog ugovora. S ove tačke gledišta tu sam pogrešio. Ali šta ću, tako je bilo. Bio je novac bitan, ali mislio sam da će da me traže evropske ekipe nakon svega, a desilo se sasvim suprotno".

Posle velike karijere seo u kamion

"Ne bih menjao ništa! Taman posla. Oni koji su bili tu znaju šta se sve dešavalo. Uvek sam pričao - živeo bih isti život jer od toga šta sam proživeo nema dalje", kaže nam Kalea emotivno.

A bilo je zaista  svega, i proslave rođendana u striptiz klubu...

"Mogu da vam ispričam i to! Bili smo u Budvi na pripremama, to je bilo krajem januara. U međuvremenu je bio moj rođendan. Sve normalno - večera, torta, zvanični deo programa. A nezvanični je bio posle, haha. Rekao sam 'idemo momci, ja slavim rođendan'. Otišli smo u striptiz bar i pošteno da vam kažem bilo je nezaboravno. Neću sad da pričam šta je sve bilo jer ovi momci imaju porodice, ali je bilo lepo", priča nam on uz osmeh.

Kada je završio karijeru, buran život mu je "odneo" većinu zarađenog novca. Morao je da stane na zemlju sa obe noge i da sedne u kamion. Nekoliko godina je živeo od prevozničkog posla i priznaje da nije bilo lako prilagoditi se na život posle karijere. "Mnogo je teško, mnogo. Kada igraš utakmice znaš - od subote do subote si u karantinima, svi te prate, znaš da će plata biti do petog, a kada završiš karijeru mnogo je teško. Kao što znaju svi ja se adaptiram na svaku situaciju, pa i na ovu ovde. Teško jeste u nekim situacijama, ali se nađe modus i snađemo se", naglašava on.

Ipak, iako su dani profesionalnog fudbala iza njega, nemojte slučajno da pomislite da Kalea više ne igra fudbal. "Ja sam sad predsednik mog kluba, Radničkog iz Vranja. Imamo 35 igrača registrovanih, ali znate kako je. Ovo je najniža liga, neko dođe, neko ne dođe, posao, obaveze i najsrećniji sam kad bude 12-13 igrača da ne moram ja da se skidam. Ali kad ne dođu moram ja da igram, zadnji gol sam dao pre tri meseca, sa 53 godine. Karijera i dalje traje i ko zna kad će da se završi", ističe neumorni "Tatko na fudbal".

Kažu svi od Vranja do Kule još jednu stvar o Kalei - kakav je majstor na fudbalskom terenu, duplo je bolji u kafani.

"Da vam kažem pošteno, mene mnogi ljudi poštuju baš prema tome. Ne da sam galantan nego sam i pravedan, sa svima se družim i uvek sam dobar sa svakim. Dođem, pozdravim se, poštujem svakoga, zato me i cene. Kakav sam bio igrač, sad sam još bolji prijatelj sa svima. Gde god da sam bio, svi su me zavoleli i cene me zbog toga što se družim, što se šalim što imam svoj smisao za humor i zato me svi vole, i dan danas", ističe on, a sa drugog stola u kafiću njegov kum Nebojša dobacuje: "Kakav je bio kad sam ga upoznao, takav je i sad!"

A zašto i kako je uspeo da ostane isti? Da posle slave, velikog novca i svega što je prošao i dalje sedi u svom Vranju sa istim prijateljima u istim kafanama i da bude sa obe noge na zemlji. 

"Fudbal me je zadržao normalnim. Svakodnevni razgovori sa prijateljima, drugarima. To je najbitnije u životu. Da me moji prijatelji i saigrači i danas zovu i daju mi podršku. Da me zovu i kada je gotova karijera. Da me zovu i podržavaju me i igrači iz drugih klubova. Sada kada sam otvorio fudbalski klub Radnički mnogo su mi dali podršku. 'Majstore ti treba to da radiš!' To je za mene najbitnije. Moja veličina je u tome što me niko nije mrzeo u životu. Ni u Kuli, ni u Vranju, gde god da sam bio."

Na pitanje koja mu je omiljena pesma u kafani diže glas i viče: "Barbara bre! Nema šta drugo!" a na škakljivo pitanje koliko je najviše para otišlo na "Barbaru"... "Ma išlo je mnogo, da ti ne pričam sad. Znaju moji prijatelji da je bilo svega i svačega. Sada je to u manjim količinama, ali se trudimo da smo isti i da je uvek na nivou".

"Hoću da romski fudbaler uradi bar 20 odsto što i ja"

"Moj Radnički je u najnižoj ligi, ali imamo dušu. Sednemo i atmosferu napravimo za Ligu šampiona", priča nam o strasti vođenja kluba u beton ligi Osmanović i objašnjava zašto mu je to toliko bitno.

"Moj pokojni otac je bio isto predsednik Radničkog i to mene vuče. Dok mogu da radim uvek ću da budem tu sa mojim prijateljima. Hoću da klinci iz kraja nauče nešto, jer ima mnogo talentovanih igrača. Da igraju fudbal, jer to je život. Da ne budu na ulici. Ja ću možda biti još tri-četiri godine, nije ni bitno, ali da ostavimo da postoji FK Radnički jer on je osnovan mnogo davno i voleo bih da jedan romski klub u Vranju funkcioniše. Ima mnogo Roma u Vranju i jedan sam od njih. Ja sam legenda i voleo bih da se iskoristi moje ime da se napravi nešto lepo. Nije bitno da li sam ja predsednik ili neko drugi. Pare su nebitne, hoću da neki romski fudbaler postigne makar 20 odsto moje karijere i meni bi bilo dobro", ističe on, a na pitanje da li bi voleo da baš iz Radničkog potekne neki bolji igrač od njega: "Daj Bože! Ja evo se krstim, ja bih to najviše voleo u životu. Da neko iz mog kluba postane bolji od mene!"

Mnogo godina je prošlo, da li ga klinci iz Radničkog uopšte sada prepoznaju? "Pravo da ti kažem neki znaju, neki baš i ne. Ovi stariji se sećaju, mlađi su malo skeptični, ali i oni u zadnje vreme vide šta se dešava. Kada izađem na teren, vide da znam. Kuca mi srce još jače, isto hoću da dobijem svaku utakmicu. To ne može da se izleči nikad", naglašava on.

Osim što radi u Radničkom trenutno je i u upravi Dinama iz Vranja. Daje sve od sebe da se fudbal u njegovom gradu digne na najviši nivo i da ovaj grad dobije makar prvoligaša, ako ne i superligaša. "Dinamo je za mene institucija. Sada sam u upravnom odboru kluba, trenutno smo prvi na tabeli i nadam se da ćemo na kraju sezone osvojiti prvo mesto. Vranje je veliki grad koji voli fudbal i zaslužuje superligaša. Mi se polako bavimo klubom, trenutno smo prvi u Srpskoj ligi Istok i nadam se da ćemo da uđemo u Prvu ligu Srbije. Ovde sam odrastao, za mene je Dinamo svetinja. Tu sam sa njima i nadam se da ćemo od sledeće sezone puniti tribine Jumkovog stadiona", govori nam o svojoj novoj ulozi i priznaje - sada mu je mnogo teže nego kad je igrao. "Sad je stresnije pošteno da kažem. Kada sam igrao nisam razmišljao o svemu, ali sada mi je gore, stresno doživljavam svaki detalj utakmice. Nadam se da ćemo iz utakmice u utakmicu da igramo sve bolje."

Kao i za Radnički, otac mu je igrao i za Dinamo Vranje i sada ga vežu dodatne uspomene za ovaj klub. Ne samo da je igrao za klub, postao kapiten na "Jumkovom" stadionu nego je od najranijeg detinjstva bio uz ovu ekipu. "Ne može da se opiše to osećanje. Kad sam ja igrao bilo je po 3-4.000 ljudi na gradskom stadionu, ali vidim da i danas na svakoj utakmici Dinama dolazi sve više i više gledalaca. Uspeh privlači. Uprava kluba je vredno radila na polusezoni i nadam se da će od sledeće sezone imati i pionire i petliće i javljaju se mnogi ljudi koji hoće da šalju svoju decu kod nas jer vide da je ovo prava priča. Mnogo je teška situacija, ali ja se nadam da ćemo uspeti da dovedemo što više dece u FK Dinamo i da ćemo od sledeće sezone imati i kadete i petliće koji dolikuju Dinamu. Da se bore za klub i da postižu sve bolje rezultate."

I na kraju cele priče morali smo da ga pitamo. Posle svega što je prošao u životu i fudbalu, šta mu sada kao 53-godišnjaku koji ne može da pobegne od fudbala pričinjava najveće zadovoljstvo. Šta je danas Dejanu Osmanoviću najveća radost?

"Meni je najveća radost danas da moj Radnički pobedi. Moja deca, moji igrači znaju da kada pobede moji Radnički i Dinamo ja sam najsrećniji čovek na svetu jer sam vezan za ta dva kluba. Za mene od toga nema dalje", završava Dejan Osmanović svoju priču za MONDO, naravno uz osmeh.

Danas dobrih igrača na našim superligaškim terenima ima, ali drugi Kalea ne postoji. U moru taktike, transfera, laptop analitičara i statističkih podataka, deluje da fudbal sve više gubi svoje majstore. Kada ćemo dočekati da u Kuli, Smederevu, Apatinu, Vranju ili Kruševcu gledamo ovakve majstore? Možda više nikada, ali zato je lepo čuti da je bar nekad postojala ovakva priča. Ipak je "Tatko na fudbal" samo jedan.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: