Golom nas odveo na Euro, a sad vozi traktor! Posetili smo Dragana (42), legendu koju ste zaboravili!

"Veze sa fudbalom nemam, definitivno već desetak godina, možda i jače. Radim skroz druge poslove. Bavim se voćarstvom, imam svoje poljoprivredno gazdinstvo. U prevozničkom sam poslu. Što se tiče fudbala, kao da ga nikada nisam ni igrao, retko kad pogledam utakmice na TV-u. Jednostavno je došlo do zasićenja. Mnogo sam dugo bio u sportu, prošao sam dosta. Bilo je mnogo lepih trenutaka i onih koji nisu lepi. Završio sam karijeru, posvetio se maksimalno porodici i jednostavno više sebe nisam video u fudbalu. Nisam se video kao trenera, menadžera, ništa me to nije privlačilo. Krenuo sam trećim putem i zadovoljan sam, guramo", počinje svoju životnu priču za MONDO Dragan Radosavljević. Za Smederevce - Draksi, lokalni klinac i legenda svih onih koji su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih trenirali fudbal u gradu kraj Dunava.

"Baćo, ja ću ovog da stavim da igra!"

Ljubav prema fudbalu, ali i prema Partizanu nasledio je od oca. A iako ga svi pamtimo kao jednog od prvih modernih levih bekova, igrača koji je kao spoljni držao celu stranu on je zapravo zbog Partizana i prebačen na to mesto sa "desetke".

"Otac mi se bavio dugo fudbalom, on je godinama igrao u nižim rangovima. Bio je half, a ja nikad do seniora nisam bio bek. Uvek sam nosio "desetku" i bio sam leva polutka, kako se to zvalo. Od petlića do prvog tima igrao to, međutim onda se desio moj debi protiv Partizana. Mene je tadašnji trener Dogandžić ubacio i zapretio mi je da se ne vraćam na svoju polovinu. Tu utakmicu dobijemo 3:2, nikad neću da zaboravim! Posle toga, odemo sledeće kolo u Kulu i bude 5:0 za Hajduk. Osmanović nam da četiri komada! Oni smene Dogandžića, dođe Škoro. Četvrtak je bio, šuterski trening i Škoro kaže: 'Baćo, ja ću ovog da stavim da igra!' Stavi me tad prvi put na levog beka, tj. levog spoljnog jer sam držao tu celu levu stranu. Sticajem okolnosti dobijemo tu utakmicu 3:0 i ostah ja na beku."

Kao klinac, jedva punoletan upao je u superligašku mašinu tada moćnog Sartida. Od tada je sve išlo kao na traci - Evropa, pobede nad Zvezdom i Partizanom, trofej u kupu, nastupi za reprezentaciju, interesovanje stranih klubova... A on se samo igrao, nije ni shvatao da je profesionalni fudbaler!

"Ja nisam shvatio to do svoje možda 22-23 godine. Uživao sam u tome što radim, igrao sam i još su me plaćali za to! Bukvalno uopšte nisam razmišljao o parama, bilo mi je puno srce da izađem pred pun stadion. Grad je postao fudbalski, Duško Matković je napravio ovaj stadion, ljudi u gradu su živeli za fudbal, a isto tako i mi igrači. Najteže je uspeti u svojoj sredini. Iz moje generacije je bilo mnogo, mnogo kvalitetnih igrača koji nisu uspeli da uđu u prvi tim, pa su morali da se dokazuju na drugim mestima. Ja nisam bio svestan toga, mi smo živeli za te utakmice. Intertoto kup, kup UEFA, Evropa, putovanja... To se tako brzo dešavalo, da nisam stigao ni da se osvrnem", iskren je naš sagovornik.

U takvoj atmosferi i situaciji, bilo je teško ostati sa obe noge na zemlji. Smederevo ima oko 70.000 ljudi, a svi su hteli da se druže sa Draksijem! "Pa bilo je teško. Sve je to za mene bilo novo. Ja imam nepunih 18 godina, klinac, hteo sam svuda da budem, svakog da ispoštujem, sa svakim da sednem, a to nije moguće. Uživao sam u svakom trenutku. Mnogo se brzo živelo, mnogo je brzo to prošlo. Stvarno paklen ritam, pogotovo kada je upala tu Evropa."

Pet komada Škotima, pa linč u Sarajevu!

Prva evropska utakmica u Smederevu odigrana je 23. juna 2001. godine. Stigao je Dandi i dobio pet komada! "Atmosfera je bila fenomenalna, sećam se te utakice, ali se više sećam gostovanja tamo. Fenomenalno navijanje, akustičan stadion, to stvarno čovek treba da doživi", ističe Draksi, ali onda se seća jednog drugog meča.

U lepom sećanju mu je ostala Škotska, ali odlazak u Sarajevo 2003, godine nije baš lepo prošao... Prvi put je neki srpski klub otišao u Federaciju, a kada su navijači klubova iz Republike Srpske najavili dolazak na Koševo atmosfera se usijala...

"Od evropskih utakmica u sećanju mi je najviše ostala ona protiv Sarajeva. Prvi put posle rata neka naša ekipa se sastaje sa timom iz Bosne i Hercegovine. Sećam se prve utakmice na Koševu, da ti ne pričam... Policijska pratnja, jedan policajac na motoru... Došlo je 1.000 navijača, olupali su nam autobus, strašne scene!Bilo je baš dosta mržnje. Međutim izašli smo tamo, Dostanić je tada jako dobro spremio utakmicu. Tačno nam je svakom nacrtao šta ko treba da radi i odigramo 1:1. Sećam se da je tada Pantelić došao i prekrstio se ispred tribine. Posle su nas gađali navijači, delegat je iznosio telefone, upaljače... Katastrofa. To smo tamo igrali 1:1 i ovde se igrao revanš."

Prvi meč se završio nerešeno 1:1, a u Smederevu je naš sastav bio mnogo bolji i rutinski pobedio 3:0. Bilo je straha kako će to izgledati na tribinama, posle ružnog dočeka 25.000 Sarajlija. Za razliku od nekih koji se hvale svojim kosmopolitizmom, Smederevci nikoga nisu dirali.

"Njihovi igrači su bili uplašeni šta će biti ovde, a ja sam direktnom konkurentu na terenu rekao: 'Vidi, kod vas se tamo ratovali, vi ste mnogo više pretrpeli. Ovde nema toliko mržnje, sve je ok.' Momci su došli, odigrali pošteno, korektno, mislim da smo 3:0 pobedili. Ta utakmica u Sarajevu mi je ostala baš u sećanju više iz nekog straha. To se pričalo danima, baš je bilo napeto. Prvi put je naša ekipa posle rata igrala tamo", završava ovu priču Dragan Radosavljević.

Da je Hesler znao ko je Goša...

Naravno, fudbalski se najviše pamti dvomeč sa Ipsvičom, kada je premijerligaš samo uz pomoć sudije Medine Kantaljeha i penala koji je sviran u Smederevu prošao dalje. "Utakmice u Ipsviču se sećam kao da je juče bilo. Izašli smo na teren, a on je ja mislim u tom periodu dva puta bio proglašavan za najbolji u Engleskoj. Bukvalno te lopta sama vuče. To je fenomenalan osećaj. Goša (Goran Bogdanović prim. aut.) je baš upozoravao jer zna tog sudiju iz Španije i zna da je lak na penalu... I tako se to namestilo, taj penal u četvrtom minutu i mi ispadnemo od njih iako nismo bili lošiji tim. Tad je bila stvarno jaka ekipa Smedereva, sve su bili top igrači. Da krenemo od Goše Bogdanovića, Zečevića, Coke Antunovića, Spasić pozadi, Kekezović u sredini i Kocić, Mudrinić... Imali smo hemiju, dugo smo igrali zajedno. Mi smo znali ponedeljak, utorak, sreda da umesto treninga igramo na dva gola. Podelimo se: oženjeni, neoženjeni; Zvezda, Partizan... I onda dođe subota i damo tri komada. Živeli smo zajedno, znali smo jedan drugog, a klub je bio finansijski stabilan, znali smo za šta igramo."

Iako snimka tog meča nema nigde, ko je tih dana dolazio na stadion u Smederevu znaće detaljno da prepriča kako je Goran Bogdanović odradio svoju čuvenu "biciklicu" i proturio je kroz noge loptu čuvenom Tomasu Hesleru na meču sa Minhenom 1860. "Legendarna scena, nema šta! Mislim da Hesler nije ni znao ko je Goša Bogdanović, inače ne bi tako reagovao. Ali Goša je bio vrhunski igrač, on kad dobije loptu, bukvalno ni on ne zna gde će, ali uvek prođe protivnika. Svi momci su bili fenomenalni od prvog do poslednjeg i prihvatili su mene kao klinca kao da sam tu 20 godina. Goša je bio profesionalac veliki, sa njim sam radio mnoge vežbe u sali... Došao je jedan normalan čovek kao i svi drugi, samo što je bio majstor fudbala."

Bio deo istorije, samo nije igrao najveći meč!

Igrao je na finalu kupa 2002. godine kada je Crvena zvezda na jednoj jako ružnoj utakmici po užasnom vremenu pobedila 1:0. Godinu dana kasnije nije bilo suđeno. Sa klupe je gledao kako Marko Pantelić donosi Smederevu jedini trofej.

"Jeste mi teško palo. Ja sam igrao prošlo finale, izgubili smo 1:0. Spremao sam se, pio sam lekove, dobijao injekcije da bih igrao. Međutim pred utakmicu mi trener kaže da ne igram i u redu, profesionalac sam. Presedeo sam na klupi i znaš šta se desilo, rekao mi je tad Kiković da je planirao da me ubaci da šutiram penal. Gotovo, rekoh, sad je Pantelić dao zlatni gol. Sad je gotovo, pusti to, sve super!", priča nam Radosavljević i priseća se dočeka kakav se u Smederevu nije ponovio: "Ovde nas je dočekao pun trg ljudi... Fenomenalno, nismo mi još ni bili svesni da smo osvojili taj kup. Neopisiv osećaj, ne znam koliko je ljudi bilo, ali celo Smederevo je došlo tu. Baš mi je drago da smo ostalo upisano kao osvajači tog kupa."

"Zbog reprezentacije sam plakao celu noć"

Duško Matković je u intervjuu za MONDO rekao da je mogao da povrati sve što je uložio u fudbalski klub kao direktor Železare da je prodao Dragana Radosavljevića u Ajaks. Malo se o tome danas zna.

"Eh... Pa mogao je, bila je ta ponuda. međutim nisu hteli da me puste. Imam taj "Tempo" kod kuće, Čeda Jevtić, tadašnji direktor kluba, tražio je 5.000.000 maraka. To je tad baš bila cifra. Ovi su davali oko 3.000.000 međutim paralelno me je tražio i Dinamo iz Kijeva. Otišao sam, bio sam na pregledima i kod pokojnog Valerija Lobanovskog, on me je lično tražio. Odradili smo sve te preglede, međutim nije Istok tada bio što je sad. Ja sam bio mlad igrač, Rusija i Ukrajina nisu bile dobre zemlje za razvoj mladog fudbalera. Ovamo me sa druge strane traži Ajaks i ja sam hteo pošto-poto da odem tamo. Nisu hteli da me puste i na tome se završilo. U međuvremenu sam imao problema, tri puta mi je pucala metatarzalna kost, malo sam tu i pogrešno lečen dok nisam otišao u Belgiju da me operišu i da mi stave šraf. Izgubio sam dve godine fudbala, baš kad je trebalo da se napravi bum. Ali opet kažem ti, ne krivim nikoga ni za šta. Samo sebe. Tako je moralo, tim putem. Nisam nezadovoljan šta sam napravio, moglo je mnogo više, ali meni je ok", iskren je nekadašnji mladi reprezentativac SR Jugoslavije.

A osim nastupa za omladinsku i mladu reprezentaciju, on ima i jedan nastup za selekciju SR Jugoslavije koja je igrala prijateljski meč sa U21 timom Češke. To mu se zvanično ne piše kao nastup, ali ipak je igrao! Ipak staž u dresu nacionalnog tima nažalost pamti po velikoj nepravdi. 

"Malopre si pomenuo reprezentaciju, bilo je i toga. Ja sam ušao u omladinsku reprezentaciju, Mile Tomić je bio selektor. Ušao sam poslednji i sećam se da smo igrali baraž protiv Slovačke. Ako pobedimo u Novom Sadu idemo na Evropsko prvenstvo u Finsku 2001. To je bio jako lep period, sa mnom su tu iz Sartida bili Ramović i Kekezović. Bila je generacija Joca Damjanović, Danko Lazović, Poleksić, Stojković... Baš dobra priča. Tad sam osetio prvi put nepravdu gde smo u Novom Sadu pobedili 4:1, ja dao gol, namestio gol, međutim za mene na Evropskom prvenstvu nije bilo mesta. Baš se sećam da je bio izgovor da sam igrao Intertoto kup, da sam premoren... "

Nije bilo lako tako mladom igraču da preživi nepravdu. Na Euro je otišao neko drugi i to mu nije bio problem. Nije krivio nikoga od saigrača, ali jednostavno je znao da je poziv i odlazak na veliko takmičenje svojim kvalitetom i igrama zaslužio. "Čim se to završilo odmah su me zvali u mladu reprezentaciju. Sećam se da je Škoro tada izjavio da dok je trener završava svaku priču sa Miletom Tomićem. Tad sam osetio prvu fudbalsku nepravdu, plakao sam celu noć. Ti očekuješ tu kao jedan od najboljih igrača, siguran si da igraš, Otišli na Evropsko prvenstvo, ja dao gol, namestio gol i mene nema na spisku! Ijao... Ceo svet mi se tad srušio, san svakog igrača je da igra na nekom veliko takmičenju. Ja sam to baš teško preživeo. Iz kluba su mi dali nekoliko dana slobodno da odem negde. Otišli smo malo na odmor, ali mi je baš bilo teško. Te priče kao umoran, igrao Intertoto kup, to ne pije vodu. Tako da...", završava priču o velikoj nepravdi koji je doživeo Dragan Radosavljević.

Ja u Partizanu, a Grobari kamenuju autobus!

Kada je došla 2006. godina, bilo je vreme da ode iz Smedereva. Nisu ga više tražili Ajaks i Dinamo, ali imao je unosan ugovor spreman za potpisivanje. Ali onda je došao poziv koji se ne odbija. "To je bilo 2006. godina, ja imam ponudu Šafhauzena iz Švajcarske. Gotovo, bio sam na pregovorima i vratio se, treba da potpišem ugovor. Zove me zajednički prijatelj koji je dobar bio sa pokojnim Miodragom Ješićem. Kaže mi: 'Ej, Ješić te traži, da dođeš u Partizan!' Čoveće, sad sam sa pregovora... Rekao sam Partizan te traži jednom u životu! To je san svakog igrača, da zaigra za dva najveća naša kluba, a ja sam još kao i otac Partizanovac. Odlučim se da pređem u Humsku. Sve što je Bjeković na pregovorima rekao, klimnu sam glavom. Potpišem ugovor na četiri godine", počinje legendarni smederevski bek.

Ipak, nije mu se dalo ni u Humskoj. Prvo je propao jedan transfer, a onda je usledila jedna od haotičnijih sezona Partizana u dotadašnjoj istoriji. Bilo je tu sjajnih igrača - Antonio Rukavina, Marko Lomić, Ivan Tomić, Stevan Jovetić, Nikola Gulan, Albert Nađ, Nenad Đorđević, ali situacija u klubu je bila jako loša.

"Tada je bila priča da Lomić ide u Dinamo iz Moskve, a namestilo se da on nije ni otišao. Međutim problem je bio što je u tom prelaznom roku došlo 11 novih igrača. Niko se ni sa kim nije znao, a još veći problem je bio što su navijači smenjivali upravu, Zeku i Bjeku. Bukvalno su svi bili protiv nas. Nisam mnogo igrao, ali igrao sam ovde protiv Groningena, kada je Luis Suarez bio u ekipi. Ušli smo u Kup UEFA, ali nam u prvenstvu baš nije išlo. Nije se namestilo. Nisu nam se poklopili rezultati, sve je to krenulo nizbrdo. Ispala je jedna jako loša atmosfera. Bila je situacija da nam naši navijači kamenuju autobus i eto otišao sam odatle iako sam imao ugovor na četiri godine", sa žaljenjem se seća te epizode Radosavljević za MONDO.

Mogao je da ostane do kraja, da čeka svoju šansu i svoj novac, ali on je pre svega hteo da igra. Bolje biti igrač u Banatu, Bežaniji ili Smederevu, nego na kraju klupe pa makar i u Partizanu. "Ja sam tad bio relativno mlad i bio mi je cilj da igram. Nadao sam se igraću ovde sezonu, prodaću se negde, otići ću. Mada najbolje je bilo da to uradim iz Partizana, ali nije se namestilo, U Banatu je bila jedna zdrava, ljudska priča gde sam godinu i po dana uživao i u fudbalu i u životu. Lepa priča gde nismo samo igrali fudbal nego smo zajedno izlazili, išli na pecanje. Uživao sam. Onda se desi poziv Piskavca da odem u Sevojno. Tu su nam se rezultati poklopili, čak smo igrali i Evropu i bio je period od godinu i po dana."

Batali ti taj tvoj fudbal, kad ti doktor kaže

Na kraju je ostvario i internacionalnu karijeru, bio je na Kipru godinu i po dana, mada je tu bilo i kašnjenja plata, dugovanja i svakakvih problema. Kada se vratio bio je kratko u Radničkom iz Kragujevca, a jedan duel sa Kaduom je bio znak da je sa ozbiljnim fudbalom gotovo.

"Ja posle toga nisam imao klub i dobijem poziv Radničkog iz Kragujevca. Otišao sam tamo, međutim ni tamo nisam bio dugo jer sam dobio poziv od Smedereva. Da se vratimo, da probamo da spasimo klub. Nije bilo para u klubu, bila je teška priča i to nije moglo da se izguira. Desi se šta se desi, ja sam dobio crveni protiv Zvezde. Sudija nam nije svirao neke faulove, meni je pala roletna, šutnuo sam Kadua, dobio sam crveni i tu sam otprilike i završio sve to", ispričao je Dragan Draksi Radosavljević za MONDO.

Na kraju je uz sve to došao i savet lekara da je fudbala bilo više nego dosta. Pogotovo je to bilo jasno posle jedne dramatične epizode koja se desila kod kuće. "Imao sam malo i zdravstvenih problema, zato sam završio karijeru. Imao sam tri potresa mozga u karijeri i desilo mi se kod kuće - vezao mi se jezik, ruka mi se oduzela, uslovi pred moždani udar! Srećom supruga je bila tu, imala je neke komšinice doktorke i posle sam sve moguće kontrole uradio. Na VMA, glava, skener... Sve je bilo u redu, ali mi je neurolog rekao: 'Vidi, ti si imao ta tri potresa mozga, ja na tvom mestu više se ne bih igrao tog tvog fudbala.' Doktore je l' tako? Tako je. I tu sam ja i završio, a i već mi je bilo dosta."

Danas se na zdravlje ne žali, ali tek će da vidi šta je od zdravlja izgubio. "Malo bole leđa, ali generalno ne. Nabacio sam malo kilažu, u suštini dobar sam kakav mogu da budem. Srce pumpa kao ludo i to će se videti tek kasnije, šta smo sve izgubili od zdravlja kroz fudbal."

Traktor, kamion i sam svoj gazda. To je život!

"Ljudi me uglavnoom pitaju kako možeš da ne gledaš više fudbal? Jednostavno nemam ni toliko vremena, a i vidim šta se sve radi. Nije to više kao što je bilo, ne vidim više sebe tu", ističe naš sagovornik koji sada retko pogleda neki meč.

Kada nije sa porodicom, suprugom i ćerkicama, on je u kamionu ili na traktoru u svom voćnjaku. Nije imao krizu smisla, kakvu često imaju profesionalni sportisti kada se karijera završi. "Jeste teško, ali ja sam odgajan u porodici u kojoj su uvek bili domaćini i bavili su se nekim stvarima. Pre nego što sam završio karijeru počeo sam da se bavim voćarstvom. Nakupovao sam zemlju, zasadio voće, tako da nije mi bilo teško. Kada sam završio karijeru imao sam voše vremena da se posvetim tom voću i porodici. Samo sam se posvetio tome tamo. Nisam imao tih problema, 'ej šta ću sad da radim. Iako mnogi moji drugari koji su čak i milioneri nisu znali šta će."

Mnogima ego ne bi to dozvolio. Od Partizana i reprezentacije, osvajanj trofeja i interesovanja Ajaksa, Valerija Lobanovskog do traktora na smederevskim njivama. Srećom, on je vaspitavan drugačije. "Vidi, jednostavno morao sam da se nađem u nečemu. Da ja sad sedim i pričam iste priče... Imam taj karakter, nikad se ne predajem. I dok sam igrao za mene nisu postojale izgubljene lopte. Takav sam bio i kao fudbaler i takav sam i privatno. Čovek mora da nastavi da živi i da radi. Ne stidim se nijednog poštenog posla, ništa mi nije strano. Imam kolege na poslu, mislim da 90 odsto njih ni ne zna da sam igrao fudbal. O fudbalu stvarno ne pričam ni sa kim. Bukvalno sam se prebacio na neki drugi život, porodičan, normalan. Sednem na traktor, pustim mozak, nema nikoga, nema telefona, nema ničega, ugasim traktor, ptičice cvrkućui priroda...To je ono u čemu uživam. Stvarno mi to nije nikakav problem što sam igrao fudbal, a sad vozim traktor. Što bih imao problema sa tim?", ističe on.

Je l' zna nekoga da ima sličan životni put? Prvo vrhunski fudbaler, pa malo poljoprivrednik, a malo vozač kamiona? "Ne znam stvarno, nisam se ni trudio da vidim je l' ima neko ovakav. Našao sam se. U tom kamionu me isto niko ne dira, sam se organizujem, isto za moje voće ja isplaniram kako šta."

Kao neko ko je prošao kroz fudbalske pravde i nepravde, ko je igrao godinama, živeo od fudbala i mnogo toga proživeo, a ipak se našao i u životu posle jurenja lopte na terenu, šta bi poručio klincima koji sada igraju fudbal?

"Nije fudbal sve! Prvi moj savet je da ako mogu da paralelno završe i školu. Drugo, kažem da 80 odsto zavisi kakav će čovek biti od kućnog vaspitanja. Ja sam imao strogog oca i majku, ali su uvek bili pravedni. Tako su me vaspitavali, tako sam rastao i zahvalan sam im na tome. Nisam bio zvezda u kući kada sam igrao fudbal. Živeli smo normalno, mada ja kao klinac koji je zarađivao dosta para nisam baš mogao da ostanem toliko na zemlji. Malo sam i ja poleteo, to vidim iz ove perspektive. Generalno savet? Nek slušaju svoje roditelje. Ja iks puta nisam poslušao svoje, mislio sam da sam najpametniji, to je tako, ali iz ove perspektive su sigurno bili u pravu. Kada si u usponu imaš milion prijatelja, sad imam pet-šest dobrih prijatelja i to je to, na to se svelo. Tad sam ih imao milijardu. Uživao sam u svakom tom trenutku, nekako je to brzo prošlo. Zaključak? Mogla je mnogo bolja karijra da se napravi, ali mogla je i gora. Kako bi bilo, šta bi bilo... Zadovoljan sam, živim jednim normalnim životom, imam sve što mi je potrebno", završava svoju sjajnu životnu priču za MONDO Dragan Radosavljević.

Godinama nije pričao za medije i klonio ih se. Sklonio se i iz fudbala, jer je procenio da su kamion i voćnjak mnogo bolji tereni za njega i njegovu porodicu. Možda je mogao da ima veću karijeru, a možda je sada srećniji čovek jer je nije imao? Kako on sam kaže, sam donosi svoje odluke. I vi sami donesite sud o tome. Bilo kako bilo, Draksi je legenda. Makar u svom Smederevu, a svi znamo da je kod kuće najteže uspeti da to postaneš.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: