Ćiro Blažević je pred smrt zaplakao zbog Srba: U Zagrebu nam otkrili šta mu nikad nisu zaboravili

"Bojim se da je ovo zadnja nagrada koju ću dobiti u životu. Bojim se da je ovo i moj zadnji govor koji ću održati pred ovako eminentnim skupom, moj kraj se bliži. Hvala svima. U teškom samm zdravstvenom stanju, došao sam da vam potvrdim koliko mi je drago i koliko mi je stalo da se volimo i da se družimo i da se borimo svi jedan za drugoga", rekao je 17. decembra 2022. godine Miroslav Ćiro Blažević. Dok je sa suzama u očima pričao koliko mu znači što su mu Srbi iz Hrvatske dodelili nagradu "Vladimir Beara", osećao je da mu je kraj blizu. I nažalost, bio je u pravu.

"Predsednik SNV-a Milorad Pupovac je gajio jako dobre odnose sa Miroslavom Ćirom Blaževićem. To je jako važno jer je on na razne načine slao poruke mira i ljubavi prema Srbima, pre svega prema Srbima iz Hrvatske. Osnovali smo nagradu sa ciljem da nagradimo ljude koji zaista izlaze iz te zone komfora, a ne moraju to, da nekako pokažemo koliko je važan društveni angažman, društvena odgovornost. A posebno za one koji objektivno imaju taj uticaj i brže mogu da dopru sa tim porukama prema društvu."

Ćiro je sve osvojio, a Beara mu je bio najvažniji

Zapravo su Srpsko narodno viječe i Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj na istoj adresi, sprat ispod Ćirovog stana u Zagrebu. Jedna od prvih stvari koje je udruženje uradilo je da baš legendarnom "treneru svih trenera" dodeli nagradu koja u sebi gaji jedan deo sportske izuzetnosti, a drugi deo borbe za položaj Srba u Hrvatskoj.

Što se tiče Blaževića, nije tu bilo mnogo razmišljanja. Kada je nagrada osmišljena, kao da je bila "nacdrtana" za njega. Iako mu mnogi zameraju neke poteze tokom karijere i neke izjave, ipak je za Srbe u Hrvatskoj mnogo toga uradio. "On je izrazito osoben čovek, znan je, svima je zanimljiv, čak i ako neko ne kaže što se ljudima sviđa sve mu se oprosti jer ima tu harizmu. Zaista, ja sam imala priliku da ga upoznam, predivan jedan čovek. Nije bilo dvoumljenja sa kim da počnemo. On je već bio tu. Nažalost neposredno nakon primanja te nagrade je preminuo i ono što je zaista dirljivo je što je on sam, čovek koji je zaista prepoznat, smatra se legendom, baš je pokazao emocije to veče. Naglasio je koliko mu je važna ta nagrada, a dobio je brojne nagrade. Baš ju je izdvojio i istakao je to koliko je dobro i važno što nosi ime Vladimira Beare. To je nama, osim samih laureata, vrlo bitan i važan momenat", istakla je za MONDO Tatjana Dragičević.

Između ostalog je Blažević istakao da mu je nagrada jako bitna jer nosi ime po velikom golmanu Hajduka i Crvene zvezde Vladimiru Beari, a zašto je udruženje rešilo da je nazove baš po njemu? "Nije bilo lako, ali Vladimir Beara ima i jedno i drugo što ta nagrada promoviše i hoće da poruči. On je zaista jedan sportski talenat nestvarnih razmera. Sa druge strane on je čovek koji nije ostao neokrznut ratnim sukobima i pogoršanim odnosima Srba i Hrvata. Tako je i dan-danas zapravo. Hteli smo da damo priznanje i razumevanje svima onima koji prolaze jako teške životne situacije, koji imaju ozbiljne negativne životne posledice i probleme. Pa čak i onima koji su tako bili talentovani i toliko dali ovome društvu i ovoj zemlji svojim radom i rezultatima. Uprkos tome bio je izložen, napadnut, hteli smo da objedinimo i pomirimo jedno i drugom. Sport, lepotu sporta i lepotu ljudske dobrote", objasnila nam je ona.

Nema dovoljno ljudi, pogotovo mladih

A šta je zapravo Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj? Čime se bavi, ko su mu članovi, zašto postoji i kako pomaže Srbima u Hrvatskoj? "Sada su klubovi članovi Sportskog rekreativnog društva, mi smo ih okupili. Oni se suočavaju pre svega sa nedostatkom finansijskih sredstava, a neki od njih, ne svi, imaju iskustva sa diskriminacijom. Ako ih vode osobe koje su Srbi ili je članstvo dominantno srpsko, onda nam predstavnici tih klubova prenose da smatraju da su diskriminisani u odnosu na neke druge klubove u toj županiji ili u toj lokalnoj sredini. Drugi problem je potkapacitiranost tih klubova. Oni po pravilu nemaju zaposlene osobe, to je čisti volonterizam, nemaju ni potrebne kvaligikacije za vođenje administrativnih i finansijskih poslova."

Problem je i to što Srbi u Hrvatskoj većinom žive u ruralnim sredinama, koje same po sebi imaju velikih problema sa finansijama, nerazvijene su i siromašne. "To je samo po sebi problem, čista ekonomska nerazvijenost. Možda je još i najproblematičniji deo demografska slika. Za ovo drugo mi kao Sportsko društvo nađemo nekakva rešenja ali ovo je nacionalni problem kome nema rešenja. Nema ni dovoljno ljudi, a pogotovo mladih i dece. Zato klubovi nemaju za koga da postoje. A onda tamo gde postoje jer su ipak uspeli da organizuju neke od sekcija, barem ako ništa seniore ili veterane, onda jedva preživljavaju i održavaju se", dodala je ona i objasnila: "Dakle mi okupljamo tridesetak članova i oni su dominantno fudbalski klubovi. Imamo još nešto karate, streljačkih, kuglaških klubova. Nažalost ovih drugih sportova u smislu ruometa, košarke nema. Ne znači da njih nema, ali teško ih je pridobiti i motivisati na članstvo. Imamo jedan ženski klub, karate klub u Bijelom brdu"

Srbi imaju svoju reprezentaciju i igraju na Euru

Sve je zapravo krenulo 2015. godine kada je NK Petrova Gora došla na ideju da ode na Evropeadu. To je zapravo Evropsko prvenstvo nacionalnih manjina u fudbalu i Srbi u Hrvatskoj su prepoznali kao svoj interes da se tu pojave.

"Drugi važan cilj i razlog osnivanja, mogu reći preteča Sportskog rekreativnog društva Srba u Hrvatskoj je fudbalska reprezentacija Srba u Hrvatskoj. Inicijativa za to je krenula još 2015. godine od NK Petrove Gore iz Vojnića jer je tadašnje vođstvo kluba saznalo da postoji Evropeada. To je Evropsko prvenstvo manjina u fudbalu. Tada se Evropeada 2016. godine održavala u Južnom Tirolu u Italiji. To su bili strastveni zaljubljenici u sport, i oni su našli način. Tražili su pomoć od SNV-a i drugih donatora, tu se Hrvatski nogometni savez istakao i omogućeno je da novopečena reprezentacija Srba iz Hrvatske zajedno sa reprezentacijom Hrvata u Srbiji zajedno odu na takmičenje. Zajedno su putovali autobusom koji je omogućio HNS. Nakon toga je bilo jasno da je ta ideja započeta i da postoje ljudi koji u tu ideju veruju. To je bila dodatna motivacija predstavnika Srba u Hrvatskoj da shvate da postoji potreba da se formira posebna organizacija koja će se brinuti da sve to opstane i da se podigne na jedan viši nivo."

Kada je osnovano ovo društvo, reprezentacija Srba u Hrvatskoj je iz godine u godinu rasla i timski i organizaciono. Sada su već prepoznati kao ozbiljan kolektiv na nivou Evrope. "Po osnivanju Sportskog rekreativnog društva fudbalska reprezentacija formalno postaje deo programa. Od 2019. godine mi kontinuirao u skladu sa mogućnostima održavamo pripreme, pokušavamo da oformimo reprezentaciju koja ima svoj kontinuitet. Ona je bila 2016. u jednoj improvizovanoj verziji. a sada je to reprezentacija koja ima svoje trenere, fond igrača, sportsku opremu koja se kontiunirano obnavlja. Trebala je Evropeada da bude 2020. godine, to se poklopilo sa koronom, pa je prebačeno na 2022. Tu smo dobili vremena da se dobro uhodamo i pripremimo. Video se skok, videlo se šta znači i kakva je razlika kada se nešto radi ad hoc, a kakva kada je nešto deo organizacije. Mi smo tada osvojili peto mesto u konkurenciji od dvadesetak timova. Takmičenje je bilo u Koruškoj u Austriji, a organizatori su bili koruški Slovenci. Tada smo isto negujući prijateljske odnose sa Hrvatima iz Srbije išli zajedno. Oni nisu imali sredstva. Nas je primarno finansirao SNV, ali opet smo imali podršku HNS-a. Mi smo u stvari smo celokupnom donacijom od HNS-a isfinansirali odlazak Hrvata iz Srbije. Imali smo čak i zajednički nastup na kulturnom danu. Svi su to prepoznali kao važan momenat."

Na poslednjoj Evropeadi 2024. godine tim Srba iz Hrvatske je ispao u četvrfinalu, a osim podrške srpskim klubovima u Hrvatskoj i reprezentaciji, društvo se bavi brojnim drugim aktivnostima vezanim za položaj Srba kao nacionalne manjine u ovoj susednoj zemlji.

"Podržavamo lokalne sportsko-društvene manifestacije koje se održavaju u sredinama gde takođe žive Srbi. Većinu tih lokalnih sportsko-društvenih manifestacija organizuju ili klubovi ili veća srpske nacionalne manjine. Uvek je tu nekakva saradnja. Neke od njih finansijski podržavamo, neke i organizacijski. Kao recimo "Zelenu noć" u Vojniću, kao i "Dečiju olimpijadu" u sremsko-vukovarskoj županiji. Ima ih i još, puno turnira malog fudbala i primarno nam je cilj da zadržimo takve stvari i da ih razvijemo. Ono što smo mi organizovali od lokalnih manifestacijja to je regionalni turnir u malom fudbalu koji smo započeli u Zagrebu, pa smo ga prebacili u Vrbovsko, a poslednji je održan u Borovu. Nastojimo da se on seli, a onda od tih kotizacij, ta skupljena sredstva se daju mladim sportsistia koji su slabijem socio-ekonomskog statusa."

A zašto je sve to bitno?

Srba u Hrvatskoj je sve manje, prema popisu iz 2021. godine jedva 123.000. Žive u manjim i siromašnijim sredinama, uglavnom su starije životne dobi... Pa kako je onda došla ideja za jedno ovako udruženje i zašto je ono bitno? Prvenstveno je tu bilo lične motivacije.

"Ja sam zaista kao dete volela sport, dosta pod uticajem brata. Bili smo sličnih godina i živeli smo u jako pasivim sredinama. Prvo u izbeglištvu u Srbiji, a onda smo se vratili u Dalmatinsku Zagoru kod Obrovca. U tom trenutku nije bilo ni struje, a kamoli povratnika. Nema ni sada, ima struje, ali nema povratnika", počinje Tatjana Dragičević svoj odogovr za MONDO, pa nastavlja: "Tako da smo mi bili jedini i bili smo jako usmereni jedno na drugo. On je jako voleo sport i bio je usmeren na njega, a ja isto još uz njega sam se formirala u svemu tome. Nažalost ni on ni ja, a verovatnno ni druga deca koja dele takvu sudbinu, mi nismo u stvari imali priliku da se bavimo sportom. Bilo je nemoguće jer nigde nije postojao sportski sadržaj i sportski klub, a i da je postojao ne bismo imali finansijske mogućnosti za to. Meni je uvek negde ostala i dalje da tinja ta nerealizovana želja za sportom. E sada kako vreme ide, pa ne možeš u svakom momentu da postaneš profesionalni sportista, onda sam nalazila sve druge načine da zadržim taj sport u životu. On meni lično kada ga gledam i igram najviše me podseća na život kao takav. Primarna mi je asocijacija ta nekakva borba. Borba kada ide i kad ne ide,nekakva nepredvidivost i to da se sve na kraju isplati. Da vredi i kad uspeš i kad ne uspeš."

Sa druge strane, kada se vidi situacija na terenu jasno je da u mnogim pasivnim sredinama u kojima žive Srbi jedini događa - fudbalska utakmica! "Osvestila sam koliko je osim socio-ekonomskih problema, dakle siromaštva, koliko je problematična socijalna isključenost. Zapravo nepostojanje nikakvog sadržaja u tim sredinama. Niti kulturnih niti sportskih niti ikakvih. A onda oskudevanje i u samoj kući u smislu edukativnih materijala, igračaka itd. Tamo gde sam odlazila videla sam da je zaista to jedini događaj. Evo na primer selo u Gorskom kotaru Gomirje, zaista je NK Gomirje jedino mesto okupljanja ljudi u zajednici. Tako je i sa mnogim drugim klubovima. Sport koji je inače važan, u takvim pasivnim sredinama dobija još jednu dodatnu dimenziju jer u stvari defakto postaje jedii sadržaj. To je jedini momenat gde ljudi imaju priliku da se vide jedni sa drugima, da popričaju, da se druže. Važno mi je da kažem da sport i sportki događaji mogu da budu mnogo više od sporta. Mogu da imaju tu jaku, jaku društvenu dimenziju. Da pošalju važne društvene i političke poruke, koje jako brzo mogu da dođu do ušiju javnosti. Sportisti i sportski radnici sa svojim ugledom i rezultatima mogu lakše da pridobiju pažnju pre svega mladih za razliku od nekih vrlo ozbiljnih, opsežnih naučnih projekata koji nemaju kanal kako da dopru do javnosti", objasnila nam je Tatjana Dragičević.

Od Rudića do Srbića protiv govora mržnje prema Srbima

Mnogi velikani hrvatskog sporta uključili su se u jedan projekat koji nastoji da podražava sve najbolje strane sporta, a da se bori protiv govora mržnje, netolerancije i svega ružnog što se često vidi na sportskim terenima i oko njih. "Mi smo krenuli u projekat koji se zove "Govor tolerancije". To je medijska kampanja koja okuplja medijske radnike i sportiste na području bivše Jugoslavije. Mi ih snimimo, obavimo sa njima opsežne razgovore, izvučemo najvažnije momente, a to su poruke nenasilja, solidarnosti, važnosti ravnopravnosti, uključivosti multikulturalnosti... Hteli smo da pokažemo da smo svesni da na prostoru Hrvatske nažalost ova lepa strana sporta ima svoju drugu stranu medalje i često, pogotovo na fudbalskim stadionima može da se čuje govor mržnje. Nasilje u svakom obliku je tu i nekako smo hteli da odgovorimo, da damo svoj stav da smo protiv tih stvari. Da pokažemo koliko je bitan taj stav i da podržavamo važnost borbe protiv nasilja. Krenuli smo 2019, okupili smo Miroslava Ćiru Blaževića, Ratka Rudića, Nenada Šoštarića, Veselina Vujevića, Tina Srbića, Dina Rađu, Ivana Ergića, Ivicu Tucka, Linu Červara... Onda se iz te kampanje iznedrila nagrada za doprinos razvoju sportske kulture i društvene tolerancije koja nosi ime po velikanu Vladimiru Beari."

Šta nosi budućnost?

Nagrada koja je uručena prvo Miroslavu Ćiru Blaževiću alarmirala je javnost i stavila je Sportsko rekreativno društvo Srba na mapu. To je omogućilo ovoj organizaciji da se dalje razvija i da raste. "Mi smo sa osnivanjem te nagrade zaista sada postali prepoznati. Nagradu su dobijali Miroslav Ćiro Blažević, onda Ratko Rudić, zatim ove godine Nenad Šoštarić. To ništa nije slučajno, bilo nam je važno da mislimo i na sport, na različitost sportova, na njihove sportske uspehe i na njihovo delovanje u društvu i pristup u radu. Osvrnućemo se na ovu poslednju nagradu, Nenad Šoštarić je neko ko je i u ženskom sportu aktuelan što je nama posebno važno jer tu ne možemo puno da uradimo. Ipak to ne znači da nećemo da nastavimo da pokušavamo iako je teško. Teško je i sa muškim sportovima, a onda nekako još značajno teže sa ženama. Uglavnom ono gde nas je dovela dodela ove nagrade je da smo ostvarili jako dobru saradnju sa Olimpijskim odborom Hrvatske, da smo pojačali saradnju sa Hrvatskom nogometnim savezom koji je zaista velika podrška od starta. Prošle godine smo održali pripreme u Staroj Pazovi u Kući fudbala i nekako pokušavamo da ono što imamo sa HNS-om imamo i sa FSS-om. Nadamo se da će to da se digne na još jedan veći nivo", istakla je Tamara Dragićević i osvrnula se na najveće probleme u radu udruženja.

"Nama je najveći strah kako da dođemo do finansija jer su svi sportski projekti zapravo skupi. Tu su smeštaji, putovanja itd. Važno nam je da ne budemo usamljeni, da ne bude SNV maltene jedini i dominantni donator. Važno nam je da to maksimalno proširimo. Treba napomenuti da Sportsko rekreativno društvo i dan-danas nema zaposlenu osobu.Nije lako.Planiramo, biće to teško, ali planiramo da napravimo košarkašku reprezentaciju Srba u Hrvatskoj. Košarka je nekako zaista sport Srba. Tu smo uspostavili saradnju sa legendarnim Nikolom Plećašem koji je pokazao interesovanje da učestvuje u takvom programu. Program još nije odobren, ali u planu je da razvijemo sekcije koji će biti u Zagrebu, Karlovcu i Vukovaru. Kranji cilj bi bio na kraju formiranje košarkaške reprezentacije. Takođe želja nam je da napravimo i žensku fudbalsku reprezentaciju, pošto već postoji ta platforma Evropeada, već organizovano takmičenje. Moram tu reći u našu odbranu, i druge manjine se jako muče. Uglavnom je bilo četiri ženske reprezentacije, a ove godine je bilo osam. Nije to nikome lako, nije to naša specifičnost. Nastavićemo da radimo na tome, nastavićemo sa "Govorom tolerancije" i nadamo se da ćemo više moći da povučemo sportista sa područja Srbije, BIH i drugih republika bivše Jugoslavije. Takođe budući da je iduća Evropeada tek za četiri godine ne možemo da čekamo to i da to data ne radimo ništa, Planiramo da imamo nove pripreme, da podmladimo reprezentaciju i da do kraja ispunimo to regionalno načelo u smislu da imamo i iz Dalmacije, Like, Istre igrače. Tu nemamo klubove koji žele da budu naši članovi jer nažalost ovaj predznak srpski za neke jeste opterećujući. Stvarno nam je u konačnici cilj da jednoga dana mi budemo organizatori Evropeade. Taj cilj je teško dostižan, ali verujemo da ćemo moći to da uradimo."

Na kraju, nša sagovornica se prisetila "fudbalskog spektakla" koji je Sportsko rekreativno društvo Srba u Hrvatskoj organizovalo, a koji je prikazao sve ono najlepše što sport može da postigne. "Spomenula bih još samo, tako su ga nazvali u Hrvatskoj, "fudbalski spektakl" kog smo imali u Bijelom Brdu. To je bila prijateljska utakmica sa Hrvatima iz Srbije 2023. nakon Evropeade. To je zaista ispalo fenomenalno jer smo doprli do svih sa jedne i druge strane. Taj događaj je bio prepoznat kao važan faktor u pomirenju sa jedne i druge strane", završila je svoju inspirativnu priču za MONDO Tatjana Dragičević ispred Sportsko rekreativnog društva Srba u Hrvatskoj.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: