Legendarni napadač Crvene zvezde Perica Ognjenović (48) prošao je za svoje 32 godine u fudbalu i vrtoglave uspone, dres Real Madrida i nastupe u Ligi šampiona, koju je i osvojio, kao i duboke padove. Od danas je trener Rudara iz Prijedora, člana Premijer lige Bosne i Hercegovine i sve dok bude radio u tom klubu biće jedna od najvećih zvezda u fudbalu BiH.
Njegov filmski put je zaista za priču, jer se za mnoge iznenada 1994. godine pojavio u Crvenoj zvezdi, koja ga je pronašla u niželigašu, Mladosti iz Smederevske Palanke. Iz sezone u sezonu je napredovao, postizao velike golove, ušao u srca navijača i 1999. godine otišao u najveći klub na svetu, Real Madrid.
Prvotimci i đaci Crvene zvezde bili su iznenađeni kada se pojavio, jer ga nisu znali, ali su brzo shvatili o kakvom se majstoru radi. To je svedočio i Nikola Lazetić, tada talenat crveno-belih koji do Peričinog dolaska u klub nije znao ko je on. I nije bio jedini.
"Ne smem, a da ne pomenem Pericu Ognjenovića. Mi smo kao deca došli iz unutrašnjosti i nikad niko nije znao za Pericu, nikad niko nije ni čuo za njega. I samo odjednom dolazi iz Smederevske Palanke igrač u Crvenu zvezdu. To je bio takav bum i nešto neverovatno. Mislim da nikad nijedan klub nije pogodio tako, da izvučeš igrača iz jednog manjeg kluba, da dođe i bude tako dominantan... On je tako dobro igrao, pretrčavao, driblao, davao golove i onaj momenat kad postigne gol, pa na semaforu piše 'Hvala ti Perice, majstore'. To nikad nikome nije pisalo. Možda samo Piksiju Stojkoviću. Nikad nijednom igraču nije pisalo ime i prezime na semaforu, da mu zahvaljuju i Marakana, Delije, ceo stadion", rekao je Lazetić u intervjuu za "Mojih Top 11".
Kao danas da ga čujem: "Ne brini, igraćeš"
Perica Ognjenović počinjao je veliku karijeru zajedno sa Dejanom Stankovićem, nikada im navijači nisu zaboravili eliminaciju Kajzerslauterna i Barselone u Kupu pobednika kupova 1996/97, kao i osvajanje trofeja na "Marakani", titule i Kupova 1996. i 1997. godine, golove u večitim derbijima.
A, onda su im se životi razdvajali, jer je 1998. godine otišao u Lacio, tada fudbalsku imperiju u nastajanju u Seriji A, dok je Ognjenović prihvatio poziv Real Madrida.
Još nije napunio ni 22 godine kada je prešao u Real, u kojem je bio uporan u borbi da izbori mesto u ekipi, ali nije uspevao da to učini u kontinuitetu. Slet komplikovanih okolnosti, povrede i izuzetno jake konkurencije uticao je na to da odigra samo 22 meča za Madriđane.
"Kada je Del Boske došao da bude trener, zavredeo sam njegovu pažnju, pogotovo na treninzima. Sećam se kao dan-danas da mi je prišao i rekao 'Ne brini, igraćeš'. Imao sam nesrećnu okolnost da mi se u Realu dogodi jedna, pa druga povreda po dolasku... Kada u takvom klubu izgubiš red, mnogo je teško vratiti se. Dovedu noge igrače, na mojoj poziciji Karembea, Sedorfa, Kristijana, Mekmanama... Mislio sam da mi je samo rekao to kao podstrek za rad, ali igrao sam non stop, u svakoj utakmici pola sata, 45 minuta...".
"Odbio sam Majorku, svaki igrač bi tako"
Slavni Luis Aragones imao je ideju da dovede napadača Reala na pozajmicu i hteo je Pericu ili Samjuela Etoa. Srbin je odbio taj predlog jer se nadao da će se izboriti za veliku minutažu na "Bernabeuu" i postati standardan. Kamerunac je prihvatio i iskoristio epizodu u Majorku kao odskočnu dasku za jako uspešnu karijeru.
"Luis Aragones me je tada zvao u Majorku, ali sam kod Del Boskea dobijao šansu. Svaki igrač bi tako odlučio, igrao sam i počinjao utakmice, pa ako sam već dobio šansu da je glupo vraćati se unazad. Tako sam odlučio da ostanem, a Eto je odlučio da ode tamo i napravio je dobar potez".
Gus Hidink i Džon Tošak takođe su bili treneri Reala u tom turbulentnom periodu.
"Čuo sam da je Hidink imao pozitivno mišljenje o meni. Bio mu je potreban igrač na toj poziciji, ali šest meseci ranije. Tada kada sam došao nije bilo prostora, na drugom ili trećem treningu doživeo sam povredu lože, koja je pukla, imao sam dva-tri meseca pauze... U međuvremenu je došao Džon Tošak, doveo svoje strance, ali sam i kod njega na kraju dobio šansu na dve-tri utakmice zbog dobrog rada na treninzima. Tu su počele da mi se otvaraju stvari, Del Boske je bio trener u 'Kanteri', u Realu B. Pratio je to sve vreme i kada je došao, nastavio sam dobro da radim i za ono vreme se otvorila šansa".
"Peđa, Davor, Morijentes, Sedorf, Karembe..."
Ne zaboravlja gol protiv Saragose, kao ni paklenu konkurenciju u svlačionici.
"Nije bio to neki specijalan gol. Mislim da mi je Morijentes dao loptu i dao sam ga na praznu mrežu. Nije bio spektakularan gol... Bila je abnormalno jaka konkurencija, Morijentes, Raul, Peđa, Davor Šuker... Mogao sam da igram po boku, pa su tu bili Sedorf i Karembe. U ono vreme nije bilo tipično igrati sa tri špica kao danas, već je sa dva špica već bila ofanzivna formacija".
Najveća žal mu je zbog teške povrede leđa u jednom od najvažnijih trenutaka karijere - u četvrtfinalu Lige šampiona protiv Bajer Leverkuzena.
"Revanš protiv Bajera je trebalo da počnem. Tada mi se desila povreda koja mi je i dan-danas ostala u sećanju. Povredio sam leđa na glavnom terenu, izneli su me i to je bio težak udarac za karijeru. Bilo je to četvrtfinale Lige šampiona, dan ili dva pred meč. Mislim da sam bio u planu da počnem, oseti to igrač. Ipak, nisam mogao i posle toga mi je usledio pad. Bio sam sa ekipom i na finalu, ali moglo je možda da ispadne dosta bolje", kazao je Perica, kome je u biografiji ostao upisan trofej Lige šampiona koji je u finalu u Amsterdamu doneo Peđa Mijatović.
Posle Madrida usledile su teške godine za Ognjenovićevu karijeru. Imao je kratke epizode u Kajzerslauternu, koji ga je pamtio iz devedesetih, kao i u Dalijenu, kod Milorada Kosanovića, svog trenera iz Zvezde. Šansu da igra potom je dobio u drugom timu Dinamo Kijeva u sezoni 2003/04, predaleko od nivoa na kojem je morao da bude.
Epizodu u Realu naziva "Holivudom" i nikad je nije zaboravio.
"Real je jedna vrsta Holivuda za ceo fudbal, za sve sportiste. Popularnost koju igrači tamo dožive, ne dožive ni u jednom drugom klubu. Posle dve i po godine tamo, prešao sam u Kajzerslautern i bila je to ogromna promena. Atmosfera je bila drugačija, ali ta vrsta popularnosti se doživljava malo gde. Posle povrede i svega imao sam i dilemu, razmišljanja... Htelo me je tada verovatno 80 odsto španske lige, zvali su me Saragosa, Majorka, Malaga, mogao sam da biram, ali taj ambijent i negativne stvari su uzrokovale odluku da promenim. Šta znam, kad bi čovek znao šta je pravi izbor... Pokušavam da se sećam lepih stvari. Breme me je doveo u Kajzerslautern, dao mi je podršku i na prvoj kup-utakmici protiv Bajerna levi bek mi je uklizao đonom i polomio mi kost u stopalu. Doživeo sam na pozajmicu od četiri meseca, a dva i po meseca sam proveo van terena", kazao je Ognjenović za "Mojih Top 11".
Igrao je potom za Anže u Francuskoj, Selangor u Maleziji, Ergotelis i Kaliteu u Grčkoj, a završio je karijeru igrajući za Jagodinu dve godine, tokom kojih je podsetio ljubitelje fudbala u Srbiji na to kakav je bio majstor. I kolika je žal ostala zato što nije uspeo da do kraja realizuje svoj talenat, koji je u značajnoj meri obeležio devedesete u domaćem srpskom fudbalu.
Bonus video: Perica Ognjenović postao trener Rudara
· Reaguj