"Više je bilo pritiska od navijača, što je opet apsurd jer nisam imao toliko problema sa protivničkim navijačima koliko sa "Armadom". Prvih šest meseci je bilo baš, baš burno.", pričao je za MONDO Dragan Žilić, legendarni srpski golman kome je Hrvatska skandirala.
Čuvar mreže koji se inače i dalje bavi fudbalom kao trener i čak povremeno golman u nižim nemačkim ligama svima nam je poznat kao bivši golman reprezentacije i legenda čak dva srpska kluba - Vojvodine i Sartida iz Smedereva.
Sa Vojvodinom je čak igrao zaboravljeno evropsko finale srpskog fudbala, a sa Sartidom kultne mečeve u Evropi protiv Ipsviča, Slavije iz Praga i Minhena 1860. Ipak nije malo iznenašenje bilo kada je 2005. godine prešao u Rijeku! Iako je svuda "upisan" kao prvi Srbin u hrvatskom fudbalu, to zapravo nije tačno
"Ja sam te sezone relativno kasno potpisao za Rijeku, polovinom jula. Tada u klub dolazi Dušan Kerkez, ali on je iz Zrinskog prešao u Rijeku i došao je mesec dana pre mene bez ijednog problema. Čovek rođeni Beograđanin", ispričao nam je sjajni Dragan Žilić u njegovoj Kikindi.
"Navijači su rekli ne"
Rijeka je zapravo dugo htela da ga dovede, ali naravno bilo je problema. Samo deceniju nakon Oluje i kraja rata u Hrvatskoj "Armada" nije htela Srbina u svom timu. Svi su znali da će Žilić doneti kvalitet, ali krvna zrnca su bila problem.
"Ja sam došao iz drugog pokušaja. Šta je bilo? Mi smo krajem juna skoro sve dogovorii sa upravom gde je meni sutradan javljeno da oni ne mogu protiv navijača. Da nije najpametnije. Ja sam rekao u pravu ste, nisam ni ja za to i tu su pregovori stali. Posle dvadesetak dana mi se javlja menadžer i kaže da Rijeka ponovo dolazi na pregovore. Prvenstvo u Hrvatskoj treba da počne za desetak dana, a oni su pre toga igrali Superkup Hrvatske na Poljudu protiv Hajduka gde je njihov golman pogrešio i klub se odlučio da im je neophodan novi čuvar mreže. Bez ikakvih dilema su se odlučili za mene. Išli su preko reči navijača. U Beogradu su mi rekli da mi garantuju punu bezbednost za mene i familiju ako budemo pristali da dođemo tamo. Ja sam seo, porazgovarao sa porodicom i odlučio sam se da potpišem!"
"Desio se incident u gradu, ali..."
Sada se situacija smirila i Srbi u HNL-u su najnormalnija stvar, kao i Hrvati u Superligi Srbije, mada se njima ovde nikada i nije pravio problem. Tada nije bilo baš uobičajeno izabrati klub iz Hrvatske kao aktivni reprezentativac SR Jugoslavije.
"Najrealnija i najistinitija priča je da sam ja u tom trenutku imao 31 godinu. Imao sam na čekanju par klubova iz Turske, Grčke... Prelazni rok je već dobrano zagazio, polovina ekipa je već počela pripreme. Rijeka je baš, baš zagrizla i posle razgovora sa porodicom nisam više imao dilema oko odlaska tamo. Mi smo bili smešteni u Opatiji i mislio sam da ne mogu da imam nekih ličnih neprijatnosti. Sportskih? Svašta može da se desi na terenu, ali nisam ništa na nacionalnoj bazi doživljavao od protivničkih igrača. Oni su meni stvarno garantovali punu bezbednost i tako je i bilo", ispričao nam je Žilić.
Jedine probleme imao je sa navijačima i to - svojim. Iako je doneo sigurnost na golu stalno je sa mesta gde su najvatreniji navijači slušao razne uvrede.
"Kasnije se desio nemio incident u gradu, ali je od toga prošlo godinu i po dana. To je bila izolovana situacija. Više je bilo pritiska od navijača, što je opet apsurd jer nisam imao toliko problema sa protivničkim navijačima koliko sa "Armadom". Prvih šest meseci je bilo baš, baš burno. Posle jedne utakmice u Zagrebu gde smo pobedil Dinamo na "Maksimiru" situacija krenula da se niveliše. Da se dovodi u neko mirno stanje što se tiče odnosa "Armade" prema meni. Teško je da čovek sažme te stvari. Dve tribine mi aplaudiraju i "Armada" koja se od toga ograđuje. Malo čudna situacija."
Kada se ode na hrvatske medije i dalje mogu da se pročitaju vesti iz tog perioda. Kako kažu na prvoj utakmici koju je sa tribina gledao Žilić je mogao da čuje razne povike sa tribina. "Odlazi Žiliću", "Jebeš fudbal, ja volim nogomet"... Čak i "Srbe na vrbe".
"Da, sve je istinito. Sad zamislite situaciju, neprijatno do zla Boga. Baš je bilo napeto. To se dešava u jednoj sredini koju ostali delovi Hrvatske, posebno navijači Hajduka i Dinama zovu "crvenom Rijekom". "Srpskom Rijekom". Takve reči, takve uvrede, ja doživljavam od te Rijeke, od te "Armade" koju ostali navijači kao što su "Torcida" ili "Bed Blu Bojs" prozivaju da su srpski navijači. Bilo je tu svakakvih priča, svakakvih pisanja... "Armada" sa takvim uzvicima nije dobijala odobravanje centralne tribine i one tribine ispod stena. Čak su dobijali i zvižduke. A dešava se da Rijeka tu sezonu skida sve ograde! Tu sezonu kada sam ja došao oni su sve ograde poskidali!", ispričao je za MONDO Dragan Žilić.
Doneo kup, oterao ga Dalić
Odmah je u prvoj sezoni osvojio srca navijača sjajni Žilić. Voleli su ga u Novom Sadu, Smederevu, pa i u Rijeci pogotovo kada im je doneo titulu u kupu. Ipak jedan meč iz te sezone nikada neže zaboraviti. Tada je čak dao i jedini gol u karijeri!
"To je četvrfinale kupa! Konavle, trećeligaš, to je dole kod Dubrovnika, prema Crnoj Gori. Teren - jedna travčica trave! Igrale su se dve utakmice, prvu smo dobili u Rijeci 3:1. Ideš sa tri gola koja si dao trećeligašu u goste. Seoski stadion, sa ogradom, bez tribina, skupilo se nekoliko hiljada ljudi... Dadoše nam jedan gol! Mi smo u drugom poluvremenu krenuli da napadamo, ali nam nije polazilo ništa od ruke. Te stativa, te prečka, a onda nam pred kraj daju drugi gol koji ih vodi dalje! Mi više nismo imali nikakvih dilema, bio je čini mi se 92. minut. Ja sam treneru digao ruku, viknuo: 'Šefe, da idem? On viče - Idi!' U punom šprintu odlazim sa mojih 16 u njihovih 16 metara. U publici je već erupcija, prolaze u polufinale, viču, kreću polako preko ograde da ulaze na teren. Ja u tom punom šprintu bez stajanja čekam da se izvede korner. Lopta ulazna, visoka, balonka, nebu pod oblake. Ide, ide, ja idem i trčim i mislim se stići ću je kako god. Pogađam je direktno čelom po sredini gola sa nekiš šest-sedam metara. Bez ometanja, niko nije bio tu. Jedan igrač je skočio sa mnom u duel, ali nisam ga ni osetio. Samo gledam gol. I pogađam čelom direktno na drugoj stativi gde stoji njihov igrač, zagrlio je stativu. Tek sam kasnije na snimku video da je njemu lopta prošla kroz noge! Neverovatno, situacija, kraj utakmice! Mislim da je sudija odmah sudio kraj posle toga, da im nije dozvolio ni da krenu sa centra. Bilo je komentara tipa pa gde baš on da nam da gol..."
Na kraju je zadobio srca Riječana i dan-danas je rado viđen gost u gradu na Jadranu.
"Mi i sad porodično odlazimo za Opatiju i za Rijeku rado gde se prošetamo korzom. U Opatiji smo najčešće smešteni, odemo porodično. Nikad nisam zažalio, ostao sam četiri godine tamo", iskren je Žilić.
Ipak nije završio karijeru na Jadranu kako je planirao. Oterao ga je - Zlatko Dalić.
"Dalić je došao 2007. na mesto trenera i posle priprema sam već u četvrtom-petom kolu imao utisak da on jedva čekao da me skloni sa gola. Imali smo solidne rezultate, misim da smo pobedili Hajduk, relativno smo dobro stajali na tabeli, ali nekako sam osetio da jedva čeka da me skloni. Jednu utakmicu sam preskočio zbog povrede protiv Zadra i posle toga me više nije vraćao. Na kraju smo poniženi 6:0 na "Maksimiru" protiv Dinama i Dalić je na kraju sezone otišao iz Rijeke. Uprava koja je mene dovela je otišla, došlo je do smanjivanja troškova kluba i malo su se nekorektno poneli prema meni. Poslednju polusezonu sam proveo sa strane, trenirao sam sa omladincima. Izgurao nekako tih šest meseci i u januaruskom prelaznom roku prešao u Gorica iz Slovenije nekih šezdesetak kilometara dalje", istakao je Žilić.
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO:
· Reaguj