Kultni srpski fudbalski stvaralac Stevan Vilotić (1925-1989) selektirao je 1986. slavnu čileansku generaciju jugo-fudbala i iste godine, u Subotici, vodio je do plasmana na svetsku smotru u Južnoj Americi.

Međutim, godinu kasnije, Čika Ćele nije predvodio tu reprezentaciju do titule šampiona sveta u U-20 uzrastu, jer se tri meseca ranije penzionisao. Umesto njega, selektor je bio Mirko Jozić.

Stoga, od ovog vikenda, zauvek će ostati zapamćeno da je Veljko Paunović prvi srpski trener koji je predvodio fudbalsku reprezentaciju naše države do titule šampiona sveta, kako god se ta država zvala.

Rukama podignutim ka nebu, misleći na svog pokojnog oca Blagoja, Paunović je tako, u subotu ujutro, zakoračio u istoriju i srpskog i svetskog fudbala. A, tek mu je 37.

Prošlog leta, posle izborenog učešća na Mundijalitu, Paunović je posetio redakciju MONDA i opširno i detaljno govorio o tome kako stvara reprezentaciju, timski duh, kako radi sa ekipom.

Otvoreno je selektor pričao kada je plakao zajedno sa celom ekipom, kako igrače drži na okupu u Facebook grupi, kako su se polako "otvarali" u odnosu sa njim i međusobno...

Dok čekamo ponedeljak i dolazak najbolje U-20 reprezentacije sveta, podsećamo vas na reči Veljka Paunovića, koje vredi pročitati i širiti.

- Rekli ste u jednom trenutku da ste sve što ste postigli u odnosu sa njima postigli bez ijednog povišenog tona. Kako? I recite nam, kada je već tako, kako je izgledao vaš prvi susret sa klincima koje ste pozvali na početak kvalifikacija za EP 2014?

"Super pitanje i drago mi je da odatle počinjemo razgovor, jer je baza naših uspeha zapravo u odnosima koji su od starta bili dobro postavljeni. Ono što sam uradio na prvom okupljanju uradio, a verujem da ništa nije slučajno, na kraju nas je dovelo do Svetskog prvenstva", rekao je, ali nam nije odmah otkrio šta je to uradio.

"Pre svega, rekao sam im da je neophodno da imamo četiri stvari: entuzijazam, poštovanje, odgovornost i poverenje. Ovo četvrto se stiče vremenom, to je došlo kasnije, ali smo na tome bazirali naše odnose od početka. Na svakom okupljanju smo radili na tome i imali mnogo situacija koje su nas, u tom smislu, stavljale na iskušenja. Trebalo je to potvrditi i na delima, a ne samo na rečima..."

Kako je podizao timski duh? Na način koji će biti zanimljiv mnogima.

"E sad... Pred prvo okupljanje našao sam jedan video koji sam im pustio, a to je emisija o 'Čileancima' u kojoj govore Peđa Mijatović, Zvonimir Boban i ostali... I oni su, poput nas, dve godine pre osvajanja titule prvaka sveta, davne 1987, započinjali jedan ciklus i nalazili se na početku dugačkog puta. Momci su super odreagovali na to i, eto, ispostavilo se da smo postali prva generacija koja je posle njih uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo".

Dodao je…

"Mijatović i Boban na tom snimku govore kako su svako okupljanje jedva čekali, kako su bili nerazdvojni, pravi drugovi i prava ekipa. I mi smo na neki način taj put sledili. Daleko je još govoriti o ciljevima na Svetskom prvenstvu, ali već se pokazalo da ništa nije slučajno".



Nije vam bilo lako, od početka. EURO je održan van zvaničnog FIFA termina, klubovi nisu bili u obavezi da uopšte puste momke, a i kad su ih puštali, zvali su ih nazad i vraćali. Gotovo da ste veče pred utakmicu bili načisto s kojim igračima raspolažete za sutra, a da ne pominjemo povrede, suspenzije…

Kako ste svi zajedno podnosili te trenutke kada je neko morao da ode u sred turnira ili da dođe tek na eliminacije?

"Mi smo ovo proživeli veoma emotivno, utrošeno je i truda i snage, svaki problem koji se pojavljivao i na okupljanjima i tokom treninga, utakmica, sve su to momci jako emotivno preživljavali, bilo je i tuge, ali smo iz svega izlazili jači. Uvek sam im govorio: 'Šta god da se dogodi, nije razlog da ne uspemo'. Na kraju je sve kulminiralo posle penala i eliminacije od Portugala, kada smo se skupili u svlačionici svi, zagrlili i…”

Napravio je pauzu, pa ipak rekao…

“Svi smo plakali”.

“Bilo nam je jako teško, iako smo praktično nepobeđeni otišli kućama, svesni da smo igrali egal sa ekipama koje će se sastati u finalu. Sada, kada je to prošlo, osećamo se kao pobednici, u smislu da smo na najbolji način predstavljali našu zemlju i naš fudbal, igrali smo takmičarski i svaki trener tamo nam je na tome čestitao”.

Paunović je objasnio da je odvedio izuzetno mladi tim u Mađarsku zbog "mnogo šire ideje" . Žali što nema priliku da ih češće okuplja i zbog toga ih spaja i Facebookom.

"Da, imamo zatvorenu grupu na ‘fejsu’ i to traje. Ideja je da, ne baš svaki dan, ali češće nego obično budemo na okupu, bar tako... Društvene mreže su naša realnost, život koji momci žive je vezan za njih i, eto, tu smo uspeli da uspostavimo komunikaciju koja je dobra i za timski duh, ali i za taktičko-tehničke zamisli, jer im tako šaljemo analize protivnika, dobijaju individualne i kolektivne analize, čak dobijaju i materijale kojima jačamo timske vrednosti, itd. Ja od toga ne bežim, treba koristiti sve ono što nam se pruža da budemo bolji".

Kako su momci reagovali na to?

"U početku su bili stidljivi, sada su se otvorili, ali i stasali su. Kad smo se okupili imali su po 16 godina, sada su već pravi momci, koji znaju da komuniciraju i kako da uzmu ono što im se ponudi", rekao je.

Paunović se prisetio da se tokom “online” druženja dogodilo mnogo simpatičnih stvari…

"Napravili smo puno toga, sad kad razmislim... Eto, napravili su samo neku plejlistu pesama koju smo puštali i koju sam ja malo korigovao. Neke pesme sam ubacio, a neke izbrisao" (smeh), rekao je selektor koji je pasionirani ljubitelj gitare i prljavog rifa, koji obožava Ramonse, ali nekad pusti i heavy metal.



"Bilo je tu motivacionih pesama, išli smo u pozorišta, gledali filmove, radili na njihovoj svesti, korigovali im ishranu... Voleo bih da mogu još više da uradim, jer smatram da treba da rade na svom obrazovanju, opštem i fudbalskom, a ako to rade onda će i nama koji ih treniramo da bude lakše. Ako mi kažemo da je timski duh na prvom mestu, onda nije dobro ako nisu svi na istim talasnim dužinama, a svedok sam da momci u tom smislu žele da napreduju i da rade na sebi".

Šta ste im puštali u autobusu pred polazak na utakmicu?

"U busu? Ima svega! Sad je hit bio 'Beogradski sindikat - Mi smo ta ekipa', to je išlo, to vole i u skladu je sa onim što sledi, a to je utakmica gde se pokazuje ko je ta ekipa. Ima nekad i narodnjaka, vole to... Nekad im pustim rok koji mogu da ‘svare’ i igram s njima onda", pričao je sa osmehom na licu.

Kao stručnjak koji je najveći deo igračke karijere proveo u Španiji, jako uspeva da uoči razlike između ovdašnjeg i tamošnjeg shvatanja fudbala. Smatra da nam nedostaju samopouzdanje, skromnost i, najvažnije, infrastruktura!

"Volimo da diskutujemo o nečijem radu, a ne znamo u kakvim okolnostima se rade, tj. snalaze ljudi. Ne možemo da kritikujemo nekoga zbog toga što ne može da obori svetski rekord u skoku s motkom, ako on nema novu, elastičnu motku, idealnih dimenzija, već staru, kraću, koja se lomila... Možda je taj rezultat koji je postigao najbolje što je u tom trenutku mogao. Tako isto i mi", slikovito objašnjava Paunović.



Selektor U-19 reprezentacije ne krije da uvek stremi velikim, najvećim ciljevima. Smatra da Srbija čak može narednih godina da postane i šampion Evrope!

"Siguran sam da to možemo, siguran! Prvo infrastruktura, ujedinjenje ideja, sistematizacija i zajednički rad u tom pravcu. To nije lako, mnogo je kompleksno i široko, i lako je meni da o tome pričam, ali spreman sam da učestvujem, jer biće šteta da propustimo priliku! Imamo ono što mnogi nemaju, 'primarni materijal', imamo igrače, talentovane i fizički spremne..."

Kako do ostvarenja tog cilja? Prema Paunovićevom mišljenju, i stvaranjem regionalne lige, koja je neophodna.

"Momci mi u Mađarskoj kažu: 'Mi nikad nismo igrali ovakve utakmice...' Zovu me ljudi iz stranih klubova i kažu: 'Ovi igrači u reprezentaciji, u juniorskoj konkurenciji, igraju bolje i pokazuju ono što znaju, a mi ih pratimo na klupskom nivou i ne vidimo to... Ovde pokazuju tehničku obučenost, a u klubovima ne'. Razmišljao sam zbog čega mi to govore. Možda zbog toga što nam takmičenje nije na potrebnom nivou", govorio nam je konkretno i prepričao jedan razgovor koji je imao…

"Preduslov za uspeh reprezentacije je da imate bar jedan uspešan klub. Pre nego što sam uzeo omladinsku reprezentaciju, Visente Del Boske mi je rekao: 'Ti ne praviš model. Ne praviš igrače. Ti si selektor, zapamti – selektor. Uzimaš ono što su klubovi napravili i od toga praviš reprezentaciju. Stvori bazu igrača kao što sam ja uradio sa Barselonom i popuni sa ostalima'", ispričao je i poentirao:


"A, onda, kad ta reprezentacija zaigra dobro i kad se svi složimo da je to dobro, onda će klubovi sami da kažu: 'Mi hoćemo da igramo kao reprezentacija, mi hoćemo da izgledamo ovako, mi želimo da idemo u tom pravcu'. Nebitno da li smo prvi ili ne, postoji nešto što se zove kvalitet i stil i to se prepoznaje. Tako su Holanđani davne 1974. godine izgubili od Nemaca u finalu Mundijala rezultatom 2:1, ali su posle te utakmice svi rekli: 'Da, to je fudbal koji mi hoćemo da igramo'. Ostalo je istorija...”, zastao je i prokomentarisao sam za sebe, kada je već ustajao i zakopčavao sako:

"Mi volimo da se tražimo u drugima, a ne znamo tačno šta su to drugi i kako oni dolaze do toga što mi želimo. Previše sam ispričao, ne umem da stanem kad počnem o fudbalu", bila je poruka Veljka Paunovića, selektora šampiona sveta.