Bilo je i 2:6 i 1:3 i 3:4 i 0:4, ali nikad kao tih 2:3 u nedelju, 23. aprila 2017.
Danas je tačno tri godine od kada je na svečanoj ceremoniji u prestonici Španije, pod svodove stadiona "Santijago Bernabeu" podignut crveno-plavi dres sa brojem "10" u čast najvećeg fudbalera današnjice.
Čast da razvije komad fudbalske relikvije iznad glava 81.044 svedoka, Lionel Mesi zaslužio je nekoliko trenutaka ranije kada je drugim golom te večeri rešio 174. "el klasiko", najspektakularniji koji smo imali prilike da gledamo i verovatno jedan od najvrednijih pamćenja u 118 godina mladom rivalstvu Madrida i Barselone.
Uradio je to u 92. minutu i ostavio Madridistima taman toliko vremena da ne zakasne na poslednji autobus, dok su na travnjaku neki od fudbalera u belim dresovima ležali na leđima, neki na trbuhu, neki čučnuli od muke, a neki psovali naokolo deleći odgovornost za još jedno traumatično iskustvo kao autograme posle utakmice.
Ali ovo nije bila obična utakmica.
To je bila Utakmica u kojoj je Real porazom osvojio titulu posle još jedne povrede Gareta Bejla u prvom i još jednog isključenja Serhija Ramosa u drugom poluvremenu, a njegov nemilosrdni progonitelj postigao po gol u oba dela igre, pre nego je prvi i poslednji put skinuo "desetku" da bi Madrid mogao jasno da pročita ko je tata ove igre.
Do danas je ostala misterija zašto je Zinedin Zidan sa šest bodova više i igračem manje, na nekoliko sekundi do kraja, tražio presing do poslednjeg kvadratnog metra igrališta. Do danas se karijere Marka Asensija i Matea Kovačića nisu rehabilitovale posle rutinskog poteza Đerara Pikea kao poslednjeg do golmana.
Do danas se nije dogodilo da je Luka Modrić toliko zakasnio u duel kada je bilo važno.
Do danas Marselo nije ponudio objašnjenje zbog čega se sa šest bodova više i igračem manje, na nekoliko sekundi do kraja, izvio i propustio mahnitog Serđija Roberta da odnese loptu pred još jednu pobedu na "Santijagu" u seriji bez kraja, u kojoj su redom padali Manuel Pelegrini, Huande Ramos, Žoze Murinjo, Karlo Anćeloti i nesrećni Rafa Benitez.
Bilo je i 2:6 i 1:3 i 3:4 i 0:4, ali nikad kao tih 2:3 u nedelju, 23. aprila 2017.
Evo treća godina kako se katalonska zastava vijori nad Kastiljom i do danas ništa nije umanjilo važnost baš te Albine lopte sa leve strane, koju je mali Leo čekao od 24. juna 1987.
Znao je da je gol još na sredini terena kada je pustio ovu petoricu njegovih da u sprintu na 80 metara sa trojicom Kristijanovih izgube i poslednji atom šansi da uopšte budu u poziciji da reše najveću utakmicu, ali nam je saopštio tek nakon što se u laganom trku prikrao iza leđa jednima i drugima, pa gotovo neprimetno zakoračio u polje iz kog ume da promaši samo kada igra u plavo-belom.
Ne i plavo-crvenom.
Bilo ih je još 25, ali skupa nisu zapekli kao taj sa šest bodova zaostatka i igračem više, na nekoliko sekundi do kraja sezone.
Sve što se dogodilo u tih 19 treptaja oka od trenutka kada je Serđi ubacio loptu u igru na severnoj strani igrališta, do momenta kada se ona zakoprcala u mreži iza položenog Kejlora Navasa na južnoj, vremenom je samo je dobilo na značaju. Ne toliko u maju, tokom galaktičke proslave četvrte titule u Mesijevoj karijeri na istom mestu, koliko u avgustu iste godine, kada je jedini dostojan rival kog će imati u životu ponovo sve lično shvatio i vratio titulu vlasniku u prvoj utakmici naredne sezone.
Maštajući noćima o trenutku kada će i on uraditi sve to isto, samo bolje, Kristijano Ronaldo nije prepoznao trenutak u kom je njegov san u samo stotinak sekundi postao košmar za ceo klub, mora koja i danas progoni sve koji su ostali u Madridu kada se na kraju sezone naljutio i zauvek otišao.
U 80. minutu doveo je Real u vođstvo i jednostavnim potezom ruke skinuo dres, da bi Barselona mogla jasno da pročita koliko je pločica isklesano na statui od bronze koju je pedantno vajao dok su ostali letovali..
U 81. minutu De Burhos Bengoečea izvadio je neminovan žuti karton za svakog ko pokazivanjem tela deli radost zbog postignutog gola.
U 82. minutu De Burhos Bengoečea je neminovan crveni karton za tog jednog što dizanjem ruke na sudiju deli frustraciju zbog postignutog gola.
Taj jedan, koji je ponovo sve lično shvatio, bio je ujedno jedini dovoljno hrabar da "kralju" u pred svima u lice saspe da mu je to na glavi kruna, a na šlem i da se žestoko potučena vojska neće povući dokle god bude nosio belu uniformu.
Kada je Florentinov nadčovek proglašen krivim za nasrtaj na sudiju pod krcatim terasama koloseuma "Kamp nou" i osuđen na pet utakmica robije u VIP loži zbog pomračenja razuma u jednom od beznačajnijih "klasika" od 1902. do danas, u šestoj je već bilo prekasno.
Evo treća godina kako Madrid čeka petu titulu u Mesijevoj karijeri i druga kako je Ronaldo više ne čeka.