- Hasan Salihamidžić je kao tinejdžer 1992. iz Sarajeva poslednjim letom otišao u Beograd, a potom u Nemačku, dok je rat već zahvatao BiH.
- Pre odlaska je 10 nedelja trenirao sa Crvenom zvezdom i igrao za U-16 reprezentaciju Jugoslavije, iako je put do utakmica bio pun barikada i blokada.
- U Hamburgu je prošao probu za HSV, a kasnije je karijeru gradio u Bajernu, Juventusu i Volfsburgu.
Jedan od najvmoćnijjih ljudi evroopskog fudbala do skora počeo je skromno u Turmini iz Jablanice. Sin Ahmeda i Šefike, dobio je nadimak Braco jer je imao stariju sestru, a sada ga po njemu zna ceo fudbalski svet.
Hasan Salihamidžić rođen je u Jabnaici 1977. godine i kada je počeo da trenira fudbal odmah je primećen kao talenat, pa ga je uzeo veliki Velež i on je zajedno sa Sergejom Barbarezom možda i poslednji veliki fudbaler "rođenih".
"Imao sam predivno detinjstvo i na jedan način sam kroz to postao ono što jesam. Samo se roditeljima mogu zahvaliti na tome. Šta sam radio? Isto kao i puno mojih kolega koji su igrali sa mnom u reprezentaciji. Kad se ode, nema se bonusa, nego se pokuša biti vredan i imati cilj pred očima. Kroz rad i zalaganje da se ciljevi ostvare”, rekao je jednom prilikom Salihamidžić.
Čekanje na barikadama zbog Jugoslavije
Zaista malo ko zna da je u sumrak Jugoslavije on obukao i dres nacionalnog tima te države. U aprilu 1992. godine Evropska unije je priznala nezavisnu Bosnu i Hercegovinu, a Hasan Salihamidžić je kao vihorni krilni igrač Veleža dobio poziv nacionalnog tima. Trebalo je da zaigra za U16 tim Jugoslavije protiv U16 ekipe raspadajućeg SSSR-a, pa je 1. maja njegov otac Ahmed u kola stavio njega i Vedrana Pelića.
Krenuli su ka Beogradu, stajali su četiri sata na barikadama, a onda su pušteni. Stigli su u Sarajevo, uhvtili poslednji let za Beograd, ali zaista poslednji. Nakon toga je usledila blokada.
"Kada se Hrvatska već odvojila od Jugoslavije, poziv u tadašnju U-16 reprezentaciju Jugoslavije iz BiH dobili smo Vedran Pelić, Edis Mulalić i ja. Vedran i ja smo krenuli na pripreme u Beograd iz Jablanice. Bio je početak aprila i na Bradini smo već morali proći jednu barikadu", ispričao je Hasan Salihamidžić.
10 nedelja u Crvenoj zvezdi
Kako nisu mogli da se vrate u Sarajevo Salihadžimić, Mulalić i Pelić su trenirali sa Crvenom zvezdom i to punih 10 nedelja. Zatim su se polako vratili kući preko Mađarske, Slovenije i Hrvatske. Ipak na kraju je za Jugoslaviju odigrao Euro za igrače do 16 godina zajedno sa Milan Milijašom, Milanom Lešnjakom, Milanom Jovićem...
"Iz Sarajeva smo poleteli, valjda poslednjim redovnim avionom. Bilo je strašno, nije bilo mesta za sedenje nego smo sedeli na podu. Otišli smo na Evropsko prvenstvo na Kipru, ni ne sluteći šta će se sve događati. Povratak je isto tako bio putešestvija. Od Beograda do Sarajeva, umjesto pet-šest sati, putovali smo 28 sati. Napravili smo veliki krug preko Mađarske, Slovenije i Hrvatske, natrag u Jablanicu", ispričao je Salihamidžić.
Tih dana mnogi bi odustali. Dete iz radničke porodice, morao je da konobariše da bi se prehranio i pomogao porodici, ali od fudbala nije odustao.
"Radio sam, konobarisao u Jablanici u dva kafića koji su se zvali “Bolero” i “Nono”. Bilo je to za preživljavanje. Bilo mi je petnaest godina, a morao sam da radim. Ako se ne varam, plata mi je bila 50 maraka. No, sve vreme nisam gubio nadu da ću nekada, negde, nekako igrati fudbal. Trčao sam, održavao kondiciju i nadao se prestanku rata ili da se šta bilo desi pa da opet počnem da igram. Iako sam bio dete, imao sam cilj da postanem profesionalac", ispričao je on.
"Pa tako mi reci brate"
"I, onda, u decembru, desilo se. Moj otac imao je prijatelja u Hamburgu Ahmeta Halilhodžića, inače Vahinog (Vahid Halilhodžić, prim. aut.) rođaka. Na njegov poziv, otišao sam na probu u HSV. Prošao sam, igrao za kadete pola godine, a potom godinu za juniore u tom klubu", rekao je Hasan Salihamidžić. Ali nije bilo baš tako.
Ahmed Salihadmidžić je tri meseca pokušavao da osiguran papire za svopg sina. Kada je sa sinom stigao u Hamburg na nemačkom je znao samo da kaže "bite limonade", a konobar mu je na to odgovorio. "Pa tako mi reci brate!"
"Hasan još nije imao 16 godina kada je u decembru 1992. godine otišao u Nemačku. Bio je godinu i po u školi u Mostaru, i to je bio njegov jedini odlazak od kuće. Rat je već bio na pragu, znali smo da od njegove karijere verovatno neće biti ništa ako ostane tu. Meni se čini da je on tako odlučio sa svojih desetak godina da će mu fudbal biti životni poziv. fudbalu je sve podredio, mada je bio odličan učenik. Hasan je završio osmogodišnju školu sa svim peticama i tada je dobio nagradu ‘Mitar Trifunović Učo’. Nije zanemarivao školske obaveze, i pored toga je uspeo da trenira”, rekao je Ahmed Salihamidžić za "Al Džaziru".
Ipak, zamalo da zbog jugoslovenskog pasoša i ne bude pušten da ode u inostranstvo,
“Kad sam krenuo iz BiH, možda je bio jedan momenat u autobusu… Mislio sam da neću stići živ u Nemačku kada su nas na 11. kontrolnom punktu zaustavili naoružani hrvatski vojnici, koji su nam tražili pasoše. Svi su imali u to doba hrvatske pasoše, a ja sam imao jugoslovenski. Tu sam imao malo sreće, kada su me tri vojnika izvukli iz autobusa i pitali me gde treba da idem sada, jer sam bio mali i jednostavno imam drugi pasoš. Rekao sam da idem u Nemačku da igram fudbal i da se pokušam probiti. Možda je to bio momenat u kojem sam imao sreće. Mogli su da me ostave na granici da ostanem i ne odem", iskren je "Braco".
Svi na moru, a ja treniram
Nakon što je prošao probu, odmah je zapao za oko Feliksu Magatu.
"Igrao sam za juniore i nakon plej-ofa nemačkog prvenstva Magat je nas šestoricu pozvao da idemo na pripreme amaterskog tima HSV-a, koji je tada vodio. Sećam se da smo poslednju utakmicu odigrali 29. juna, a za 6. juli bio je zakazan polazak na pripreme. Amateri su s treninzima počeli 1. jula i ja odem tog dana da pozdravim trenera i zahvalim mu što me je izabrao, a on me pita gdje su mi kopačke.
Odgovorim da ću doći 6. jula, a on odmah naredi da mi nađu kopačke i da odmah treniram. Taj mi je trenutak možda i odredio karijeru, ova ostala petorica juniora, možda je neko od njih bio i bolji igrač od mene, tada su bila na moru, a ja sam tih uvodnih šest-sedam dana trenirao", ispričao je Braco kako je krenula njegova karijera.
Odmah na finale Lige šampiona
Na kraju ga je proslavio Bajern iz Minhena. Taman kada se ustalio u Hamburgu prešao je u Bajern i zaigrao čak i u finalu Lige šampiona. Igrao je protiv Obilića u Ligi šampiona, a kod Otmara Hicfelda su samo Oliver Kan i Štefan Efenberg odigrali više mečeva.
“Dok je on bio igrač HSV-a 1997. godine, mi smo bili na odmoru u Crkvenici i jednom prilikom kada smo šetali, rekao mi je: 'Znaš šta, tata, ja bih mogao potpisati ugovor s Bajernom.' 'Kakav, bolan, Bajern? Vidiš li ti da si postao standardan igrač HSV-a, gde ćeš u Bajern?' On mi je potom kazao: 'Znaš, ima jedna stvar, svaki igrač u Bundesligi ima cilj da zaigra za Bayern.'"
I nakon igračke karijere velike stvari
Nakon čak 365 utakmica u Bajernu prešao je u Juventus i tu se zadržao četiri godine, zatim odigrao sezonu u Volfsburgu i završio karijeru. Bio je kasnije stručni konsultant, pa šest godina sportski direktor Bajerna .
(MONDO, N.L.)
BONUS VIDEO: