"Teo u NBA, a Nenad Mijatović u Maroku? Nepojmljivo": Sa Markom Đurkovićem o Jokiću pre Jokića, zlatu i lažima

"Bio sam tužan kada sam prvi put čuo da je on u ludnici. Mora se istaći da je prosečan čovek gad. Ljudi su se uglavnom smejali kad su čuli da je on došao do toga i jedan od razloga za to njegovo stanje je što je sve manje empatije kod nas u društvu. Meni su ljudi prvi put to saopštavali kroz smeh, a ja sam bio očajan", rekao je Marko Đurković u velikom intervjuu za MONDO. Tema je bio Dragan Labović, ali i cela neverovatna generacija koja je gazila Evropu skoro celu deceniju.

"Prva pomisao mi je da je to bilo u nekom prošlom životu, kao ne mogu da verujem da se ikada desilo. Sa druge strane neverovatno su mi živa sećanja, kao da je juče bilo. Sećam se svoje emocije sutradan kada sam se probudio posle te titule, potpuno se jasno sećam tog dana", počinje Marko Đurković.

Orlovima probali da srežu krila, ali nisu uspeli

Kada izlistate imena koja su bila na tom prvenstvu, zaista je neverovatno da jedno godište ima toliko asova. Miloš Teodosić, Dragan Labović, Ivan Paunić, Vladimir Štinmac, Milenko Tepić, Branko Jereminov, Nikola Dragović, Nenad Zivčević i Nenad Mijatović uz priključene Miroslava Raduljicu i Vladimira Dašića iz generacije '88. Sada će vam svako reći da je to zlato bilo garantovano u Beogradu, ali nije to baš tako. Moglo bi se reći čak i da - nije ni blizu istine.

"Vrlo bitno je za to prvenstvo da se setimo okolnosti. Na nas se 2005. stavlja nezaslužen pritisak da se mora osvojiti ta medalja, a istovremeno nam se stavlja čitavim tokom naših mladih karijera pritisak da mi nećemo previše uspeti u košarci. Navodno mi Srbi uspevamo da negujemo dobre mlade kategorije, da osvajamo mnogo medalja, ali čim dospemo do seniora mi ne možemo. Ispod 18 je bila barijera, da li medalju ili zlato, ali nismo mogli da osvojimo, Na to prvenstvo smo išli sa zebnjom, nismo imali samopouzdanje favorita, iako smo bili domaćini."

Tih godina je bilo priče da medalje u mlađim kategorijama nisu bitne.

"... A sad je problem kad nemamo medalje. Kada već toliko dugo ne osvajamo medalje, sada se vidi da to nije tako lako, kao što su nama spočitavali. Hajde sad osvojite".

"To su sve bile notorne gluposti. Mi smo akceleranti, mi smo previše sazreli... Sve samo da nekako umanje tvoj epohalni rezultat i posebno rezultate koje je ta generacija pravila. Oni su neprekidno to predstavljali mnogo lakšim nego što jeste i stalno je bila otprilike ta pretnja da u seniorima nećemo moći ništa. Vi ste limitirani! Jedini koga ni na koji način nisu limitirali bio je Nemanja Aleksandrov koga bi baš bilo suludo limitirati i recimo Nenad Mijatović. Svi drugi smo bili žestoko potcenjeni", dodaje nekadašnji košarkaš Partizana, Sloge, Igokee i brojnih stranih klubova.

Kako se jedno, realno govoreći dete, oseća kada sluša takve stvari?

"Užasno. Oni govore da će nas svi naši vršnjaci prevazići, da smo mi u regresiji... Ja sam žestoko ogorčen na našu trenersku školu i to je jasno. Sad ti mogu o nekoliko primera iz te generacije da ti pričam gde će se tačno videti da su oni teške neznalice. A kao i svako neznanje to je praćeno ogromnom arogancijom i oni za sebe preuzimaju neverovatne zasluge, stvari za koje uopšte nisu zaslužni", ističe Đurković, ali naglašava da je selektor te 2005. godine Stevan Karadžić jedan od trenera koje neobično ceni.

"Iznad svega ga cenim kao čoveka. Jedan od retkih trenera koga poštujem u tom muškom smislu. Steva Karadžić je muško, čovek koji ima sve muške osobine. Tačno mogu da ga zamislim da je bio dobar košarkaš, da ga zamislim da bi dobro radio da se bavio nekim drugim poslom. Mogu da ga zamislim kao dobrog prijatelja, čovek je od stava i karaktera. Defintiivno meni retko mio u plejadi čitavoj trenera sa kojima sam sarađivao."

Protiv Hrvata sam prvi put video takvog Teodosića

Generacija '87 se okupila prvi put u periodu oko NATO bombardovanja i već od 2001. godine je krenula da osvaja medalje na svakom takmičenju na kome se pojavila. Ma ko da je falio, a recimo 2005. se povredio Nemanja Aleksandrov, uzimala se medalja.

"Mi smo odrastali zajedno, sa 12 godina su nas okupili i od tada su nas redovno okupljali i pratili. Jedina smo generacija ikada koja je osvojila medalje sa 14, 16, 18 i 20 godina na Evropskom prvenstvu, uz jedan jedini poraz protiv Slovenije 2007. godine. A i tada smo imali šut za pobedu".

Ponovo je naš sagovornik istakao talenat nekadašnjeg crnogorskog kombo-beka Nenada Mijatovića (38), koji je početkom 21. veka bio biser Budućnosti i jugoslovenske košarke, ali mu se karijera nije razvijala u predviđenom smeru. Igrao je za Kijev, opet za Budućnost, Mursiju, Mersin, Lovćen, Slogu... Potom je stigao i do Maroka.

"Ubedljivo najveći prospekt među nama bio je Aleksandrov. Nego se po kasnijim karijerama se to zaboravilo. Nemanja Aleksandrov je bio čudo nad čudima. Pričali su da ako je Darko Miličić bio drugi pik, ovaj će da bude prvi sto odsto. Zatim isto se zaboravilo da je Nenad Mijatović takođe viđen među top 10 pikova na draftu. Vrlo je važan tu faktor bio Teo, ali nikad niko nije pomislio da će Teodosić da završi u NBA ligi, a da će Mijatović da igra u Maroku. To je bilo nepojmljvo."

Nakon rutinske pobede nad Poljskom, naš tim se neobično namučio sa Hrvatima. Meč u "Šumicama" otišao je u produžetak. Na tom meču je Marko Đurković prvi put video Miloša Teodosića kakvog ćemo ga mi ostali kasnije zapamtiti.

"Teo je inače skroman i u nekim intervjuima jako skromno priča o sebi, posebno o sebi u mlađim kategorijama. On je uvek bio nestvarno dobar igrač, smatrali smo da je bio nestvarno dobar, ali nismo znali koliko. A zašto? Jer je naša košarkaška škola takva da ga je sputavala. Prvo nije mu dato da igra sa viškom driblinga sa kojim je uvek igrao. Drugo, pošto je tu bio Mijatović, u reprezentaciji su ga pomerali na dvojku. Svoje vrhunce i najbolje partije imao je u FMP-u kada bi ga trenirao Vukoičić koji mu je davao njegovu ulogu".

"On nas je spasio u utakmici sa Hrvatskom. Kao prvo, nismo ih ni znali, a drugo dobili smo ih 30 razlike na pripremama... Treće u 'Šumicama' nismo ranije igrali, bio je neki čudan termin, 60 stepeni... Odjednom su u toj opuštenosti Hrvati proigrali i gubili smo 10 razlike na dva-tri minuta do kraja. Tada Teo prvi put u životu radi nešto što će kasnije stalno da radi - vezuje dve totalno čudne trojke u roku od 15-ak sekundi, vraća nas na četiri i dolazimo do produžetka gde je Siriščević imao penale da oni pobede. Bukvalno smo im oteli pobedu", priseća se Đurković drame.

Na ovom prvenstvu je, sasvim slučajno i spretom nesrećnih okolnosti za prvog pleja i zvezdu te generacije, Miloš Teodosić postao lider.

"Ovo prvenstvo je veoma značajno zbog jednog detalja. Mijatović se povredio u trećoj utakmici, protiv Turske. Od momenta kada se on povredio Teo je uhvatio dizgine, prvi put u životu. Prvi put u našoj reprezentaciji sve je bilo u njegovim rukama. Od tada se desio neverovatan skok u igri naše reprezentacije. Mi smo čitave pripreme muku mučili, nismo imali samopouzdanja da ćemo osvojiti zlato. Ušli smo u utakmicu sa Turskom i bili smo ubeđeni da su žestoki favoriti, a dobili smo ih. Zatim su došle u drugoj fazi utakmice sa Španijom i Rusijom i došlo je do toga da smo Španiju bez ikakvog problema razneli. To je sigurno prvi put da javnost vidi Tea, a i nama je bio prvi put da ga vidimo, da je to onaj kasniji Teo".

Kod njega se uvek videlo da će da uradi šta god treba da pobedi. Ali iskreno nisam sanjao da je toliko dobar jer sam naučio da gledam košarku kroz fizikalije. Ova stara priča - sad je dobar, ali za dve godine će ga pojesti. Nisam ni sanjao gde mu je limit, iako je igrao neverovatno."

Labovića niko nije gledao kao čoveka

Sjajno prvenstvo odigrao je Đurković tada u Beogradu, Imao je 10,6 poena i 4 skoka, prosečan indeks bio mu je 11,1 a konkurencija sa druge strane bila je paklena.

"Italija je imala Datomea i Galinarija na mojoj poziciji. Izrael je imao Kaspija, Turci Akjola i Savaša, a Iljasova je trebalo da dođe pa se povredio. U Španiji su bili Ljulj, Klaver i Pau Ribas. Francuzi su bili beton - Batum, Moerman, Ažansa..."

Sve ljubitelje košarke potresla je vest o smrti Dragana Labovića 9. maja sa samo 38 godina. U toj generaciji on je bio čudo od igrača, kako kaže naš sagovornik - Jokić pre Jokića.

"Pitao si me za Labuda... Ne znam da li to da kažem, ali nismo se voleli nikad. Bili smo dva antipoda u svakom mogućem smislu. U smislu zanimanja, porekla, stila igra, talenta, karaktera, etike, sve je bilo tu suprotno. Mislim da smo se za života potukli više desetina puta, da ne licitiram brojem. Na svakim pripremama smo se potukli, a tukli smo se krvnički. Ali sam ga nestvarno cenio kao igrača i mnogo sam voleo kad ga imam na mojoj strani. Ulivao je ogromnu sigurnost. Bio je Jokić pre Jokića. On je samonikli virtuoz. To je čovek kome ne utičeš na igru, on ima dovoljno talenta da bira šta će da radi.

"I Teo i Labud su znali da nametnu svoj ritam. Postojala je ogromna energija i nestvarna volja za pobedom i kod jednog i kod drugog. Širina repertoara koju je imao Labović mislim da je samo uporediva sa Jokićem. Novica ima mnogo širine, ali ovaj je još talentovaniji da da koš. Bio je stvarno unikat. Mogao je da igra paralelno i četiri i pet. Kada bi igrao peticu igrao ju je pošteno, nije kvario igru. Tukao se pod košem, kao sidraš. Kada je igrao četvorku šutirao je i širio je, što je redak kvalitet".

"Obično ljudi znaju dobro da igraju trojku, a ne četvorku. Mnogo je bitno da čovek igra na svojoj poziciji, kad nisi na svojoj poziciji nisi isti igrač. Možda nam je Teo pomogao da svi igramo na svojoj poziciji. Odjednom smo dobili plejmejkera koji prvo ima ogromnu širinu šuta, ogroman prostor. A zatim volja za dodavanjem je bila neverovatna. On je toliko bio nesebičan u tim mlađim kategorijama da je jako često preskakao svoj šut. Bio je potpuno podređen timu. 2007. godine u Sloveniji bio potpuni košgeter po prvi put", počinje priču o Draganu Laboviću njegov nekadašnji saigrač, drugar, prijatelj ali i suparnik i antipod.

Od 12. godine zajedno su igrali za reprezentaciji, a kasnije ih je sudbina spajala u Rumuniji, Balkanskoj ligi, po terenima širom regiona. Kada vidimo kako je završio i šta mu se desilo, naš sagovornik je uveren da je sistem "ispustio" Dragana Labovića.

"Potpuno sam u to siguran. Nikoga tu niko ne zanima kao čovek. Izuzev kada Dule Vujošević odredi da mu je neki od igrača favorit, pa se zanima za to kako se ti ljudi osećaju privatno. Njega smo zanimali, ali nisu ga zanimali baš svi njegovi igrači detaljno. Poneki su ga zanimali jako detaljno. Ti ljudi koje bi on odabrao da se jako zanima za njih su imali neku vrstu nečega što bi trener valjda trebalo da bude. Da kažemo neke očinske figure".

"Labud to nikada nije imao, izuzev u Leskovcu. Obožavao je tog čoveka kog smo zvali Đerma i znam da su imali jako nežan odnos. Od dolaska u Beograd njega su svi gledali odvojeno od ljudske ličnosti. Kao neko biće koje samo igra košarku i zanima nas samo u tom delu. U tom delu je dobar, ali pravi probleme. Onda ga kinjimo kad možemo, a kada nam igra zavisi od njega bićemo korektni. Mislim da se sistem o njega oglušio, ako ovde postoji nekakav sistem. Da postoji ikakav sistem uradili bi nam psiho test pa bi sa 15 godina već videli da mu treba neka vrsta podrške. Ili bi sa 20 godina naša reprezentacija nešto znala o tome. Ako imamo raspon ruku, hajde da izmerimo i neke komponente psihe. Niko se nikada nije time bavio, svi su smatrali da njemu u životu ide lako, da mu je divno, da je samo bahat."

Da Aleksandrov igra u Belgiji!?!

Nemanja Aleksandrov, Nenad Mijatović i Dragan Labović su najveći biseri ove generacije i niko od njih nije dogurao do Evrolige, kamoli do NBA. Živeli su od košarke i igrali su je, ali im je neko po mišljenju njihovog bivšeg saigrača ubio ljubav prema sportu jako rano.

"Definitivno je bio specifičan i definitivno ništa nije radio kao što rade drugi ljudi. Niti je trenirao kao drugi ljudi, niti je spavao kad drugi ljudi, niti je izlazio u grad kad i drugi. Prosto je bio čudan, specifičan. Ali niko se njime nije bavio, niti bilo kime od nas ostalih. Sama činjenica da takva dva talenta kao Mijatović i Aleksandrov završe kako su završili... Da Aleksandrov igra u Belgiji? Prosečan čovek ne može da sanja šta je Nemanja Aleksandrov. To je šuter ranga Dirka Novickog sa fizikalijama Veselog".

"Mnogi su povređivali koleno, to mislim da je više bio problem volje. E sad zašto su oni nama ubijali tu volju i kako je došlo do toga, to ja ne znam. Mislim da su Španci puno više voleli da se igraju košarke nego mi. Dobrim delom je to usled nenormalnog pritiska naših košarkaških stručnjaka koji i dan-danas veruju da je što više vičeš na nekoga bolji efekat rada. A da ako ne vičeš da si nekako mekan. To je sve uticalo".

"Šta je još uticalo? Mi smo bili iz ekstremno siromašne države. Laže ko god priča da se time nije bavio zbog para. Stalno smo pričali o parama, svi. Ogroman je pritisak da se zarade pare. Peđa Samardžiski, Teodosić, Labović su imali još veći pritisak jer su porodice preselili u Beograd. To je sigurno stavljalo još veći pritisak na dete. Ne kažem da ti treba stalno titrati, ali neka mera mora da postoji", priča za MONDO Marko Đurković.

Najviše se tuče na +20

Ispod koša je uvek bio borben, prgav i priznaje - prljav igrač. Danas kada gleda košarku kaže da su svi "prljavi igrači" oni najinteligentniji, a to se moglo videti i na toj ekipi.

"Vrlo je bitno istaći to je sigurno najprljavija ekipa u kojoj sam ikada bio. Bio sam njen ponosni član doduše. Bio sam vrlo prljav igrač, a mislim da sam u Labudu i Teu tu imao sjajne pratioce. Tukli smo jezivo. Labud i ja smo neprekidno pričali o tome šta novo može da se smisli i šta može biti još prljavije. Vrhunac te prljavosti je polufinale sa Italijom u Italiji 2007"

"Labud je izneo tezu da se najviše tuče na 'plus 20', jer ako se vrate posle je kasno. Vodimo protiv Italije, neka je ogromna razlika. Heket ide iza blokada, Labud ga udar,a on istrčava iz blokade i pada dva-tri metra kasnije. Niko ne zna šta se desilo. Heket ustaje sa zemlje, jauče, hoće da se bije, prilazim mu i grlim ga, vičem: 'Nemoj brate da se nerviraš, polufinale je, vidi ga na šta liči seljačina, ne zna engleski.' On kao: 'Dobro brate moj, nema veze.' Posle dva minuta u identičnoj prilici ga ja udaram u stomak. On pada, njemu se više ne igra. Negde u toku utakmice ga i Teo udara i onda pred kraj utakmice režira nešto što liči na film".

"U jednom od najšmekerskijih poteza ikad, Teo koji je demolirao Italiju, odlučuje da pravi faul ne bi li neko ušao u igru. Pravi faul na Heketu tako da ovaj opet pada. Tako ga je dobro skršio, kao Ljulj Pantera! Pada na zemlju, a te sale nisu bile klimatizovane i pravi ogromnu baru dole. Teo diže ruku, ide ka izmeni, a Heket je sad besan i zaleće se da se bije sa njim. Dok on ustaje kroz onu vlagu i svoj znoj ponovo se poklizava i opet pada. Teo to ni ne vidi i najlaganije ide ka svojoj izmeni. Bitno je bilo pobediti, do te mere", priča nam uz osmeh Đurković.

Mene niko nije pitao da li sam srećan

Imao je sjajno prvenstvo tadašnji krilni centar Partizana. Hrvatskoj je dao 17 poena uz 6 skokova, Špancima 18 uz 5 uhvaćenih lopti, a Poljacima 15 i uz to je imao 4 skoka i 4 asistencije. Kada je postao prvak Evrope kao punoletan čovek mislio je - to je to. Ispostavilo se da je taj potez bio itekako bitan, ali - negativno.

"Osećaj je bio kao da sam završio neki najvažniji ispit do tada. Kao da sam diplomirao na fakultetu. Tada sam pomislio - dobro, ako smo osvojili Evropsko prvenstvo sa 18 godina kao punoletni ljudi ja sigurno mogu da budem profesionalni košarkaš. Naš problem je loše pamćenje. Naši treneri te statističke podatke o meni nemaju, nemaju nikakvu mogućnost analize. Tada nisu pratili osnovne statističke parametre, to je sve na neki osećaj kao kad baba pravi pitu. Malo da dodam sira, malo ovoga, onoga...

Mislio sam da sam završio mnogo veći posao nego što sam zapravo jesam. Da sam time obezbedio da u budućnosti uvek imam ugovor. Da dok postoje naši treneri gde god da rade prosto će se setiti da sam igrao dobro.

A šta mi je donelo? Donelo mi je da jedan trener u Kraljevu zapazi tu i da insistira preko kontakata da idem na pozajmicu u Slogu iz Kraljeva. Što sam doživeo očajno. Verovatno sam tada bio najočajniji u životu. Uspeo sam prethodne godine da uvedem drugi tim Partizana u B ligu. Kroz Prvu srpsku sam uveo Partizan u B ligu, što je bilo čudo nad čudima. Bio sam uveren, biću u prvom timu, treniraću sa njima, a imam B ligu, neće me niko dirati. Već sam se jednom preselio iz Nikšića u Beograd, ne seli mi se više.

Posebno znaš kako je lepo kad te trenira Dule u Pioniru. Koliko god da je teško, u Pioniru si. A idem u Kraljevo, gde mi se uopšte ne ide. Da bude još slikovitiji prikaz kako radi srpska trenerska škola - čovek me nijednom nije pitao da li to želim. Da li ću da budem srećan ako odem u Kraljevo? Imam li tu neki izbor? Ne. Pritom ideš u sredinu o kojoj ne znaš ništa, a ne idem tamo jer sam to planirao, pa sam spreman psihički. Još sam otišao u dobru ekipu, nisam im bio potreban. Došao sam kao peti visoki igrač, suštinski nisam bio potreban. Muku sam mučio da dobijem neku priliku. Dobro sam igrao kada sam dobijao priliku, ali to nije bilo često i vrlo brzo sam ulazio u nervozu, očaj, kontraritam. Trebalo je da se izborim tu, ali ne može čovek ni da bude uvek na nivou. Nekad treba nešto da ti padne lako. Mislim da me je ta pozajmica u Kraljevu kasnije determinisala čitavu karijeru. Mislim čak da je Dule imao tada sa 18 godina neke simpatije prema meni. Nakon što sam otišao u Kraljevo i vratio se relativno neuspešno, mislim da više nikada me nije uzeo za ozbiljno bez obzira što smo mi kasnije ovojili Evropsko prvenstvo na kojem sam opet igrao izvanredno. Potpuno sam mu ispao iz fokusa", priča o prekretnici karijere Đurković.

Te priče da je Teo pio i pušio su gola laž

Kada se pogleda taj tim iz ove perspektive je pun vrlo živopisnih ličnosti. Labović, Teodosić, Raduljica, Štimac, Dašić, Jereminov...

"Nije tada bio mobilnih telefona, nismo imali televizor u sobi u hotelu. Kako da ubiješ vreme, a ne smeš da mrdaš? Tepa i ja smo po čitav božiji dan igrali šah! Mnogo su ti ljudi bili tada ukalupljeniji nego što sada možeš da sanjaš. Niko nije sanjao kakva će ličnost biti Raduljica recimo", ističe Đurković i osvrće se na Miloša Teodosića.

Nedavno je ponovo bilo priča o tome kako je mladi Teodosić pio, pušio i izlazio po splavovima. Ako pitate njegovog saigrača, reći će da je to mit.

"Mnogo mi smeta loše pamćenje ljudi. Priče da je Teo pio i pušio su gole laži. Prvi put kad mi sumnjamo da on puši je kada ga Muta ne vodi na prvenstvo 2006. jer je Muta negde to rekao. Što znači da on ima već 19 godina. To da se u mladosti Teu nešto zameri u ponašanju je glupost. Pritom smo u Novom Bečeju u karantinu, upućeni jedni na druge. Tamo i da puši, nemaš šta da mu zameriš kad nema šta da se radi. Tamo šta god da je radio, sve mu je oprošteno. Kome je palo na pamet tamo da nas vodi, stvarno ne znam."

Prvenstvo koje Đurković pominje je U20 Eurobasket u Turskoj 2006. godine gde je MIroslav Muta Nikolić rešio da ne povede Teodosića.

"Ovo niko nikad nije napisao, toliko se ništa ne analizira. Muta Nikolić je poneo slavu time što je osvojio zlatnu medalju i revitalizovao je svoju karijeru. SCG se već raspala, a Srbija vođena manirima koji su samo nama Srbima značajni potpuno prenebregla tu činjenicu i dozvolila Crnogorcima da igraju na Evropskom prvenstvu. Da se Muta odrekao Pekovića, Mijatovića i Maraša ko zna šta bi bilo. Ne znam, mi smo bili predobri, možda bismo osvojili, ali vrlo je bitno istaći sa pozicije rodoljublja šta je kome bitnije. Da li neki njegovi kontakti dole ili nešto drugo?"

Tada su počele priče da Teodosić neažurno živi, a naš sagovornik smatra da se iza toga krije nešto potpuno drugačije.

"Priče da on nije vodio Tea jer neažurno živi su jedan od dokaza da niko nije verovao u njega i niko nije ni znao koliko je on dobar. Muta je vodio Baneta Jereminova, odveo je Ivana Paunića, Miljana Rakića, Borisa Bakića... Četiri čuda su se desila da on ne odvede Teodosića. Da je Muta znao koliko je Teo dobar, on bi čuvajući sebe njega poveo. Da je znao koliko je dobar, dao bi mu loptu, pa bi Mijata sklonio sa strane, bez obzira na sve njegove talente. Jednostavno, ekipa lakše igra uz Džejsona Kida nego uz Derika Rouza"

"Ali mi smo bili toliko dobri da si mogao da vodiš šta god, mi ćemo da osvojimo. Ne sme se zaboraviti ko je sve bio '87, a da nikada nije pomislio da nam igra. Primera radi Boris Savović, klasa od igrača. Dragan Zeković, Goran Martinić koji je Teo samo gorih fizikalija. Suad Šehović bre nikada nije bio ni na pripremama. Aleksa Popović iz Budućnosti, sjajan igrač Ljubo Jovanović koji je poslednji otpao uoči tog Svetskog prvenstva u Beogradu. A on je bio MVP druge grčke lige, 'ajde ti bude bilo gde MVP. Mi smo 2007. godine osvojili to prvenstvo, a da i tu nismo imali sve igrače. Došao je Tepić na prvenstvo, sa nama uopšte nije trenirao, Aleksandrov se povredio uoči prvenstva, a 2005.je povredio koleno."

Čini se da ni pre ni posle nije toliki broj tako kvalitetnih košarkaša nađen u samo jednom godištu.

"Tu bi možda trebalo da potražimo razloge u demografiji. Da li nas se više rađalo tad pa je odjednom usledio pad u broju rođene dece, ne znam to da objasnim. Moguće da smo se naglo zainteresovali za košarku '95 sa osam godina, pa je to bio neki impuls dece koja su odjednom u ogromnom broju krenula da treniraju, a onda se onda prosejalo. Definitivno je bila ekipa koja je imala sve i svašta u ponudi", ističe Đurković.

Ne bih mogao da nosim nijedan od tih dresova

Upravo od 2003. do 2006. u vreme kada je generacija '87 ređala zlata gde god da se pojavila, iza brda se valjao raspad poslednjeg ostatka Jugoslavije. Prvo je ime SR Jugoslavije promenjeno u rogobatno "Državna zajednica Srbija i Crna Gora", a onda smo 2006. videli i konačni raspad.

"Bio sam mnogo političan, mnogo mi je smetalo što su oni doveli Crnogorca Kadiju 2003. da nam bude trener. Pitao sam se da li su ovi ljudi normalni. Zašto njemu, zašto Crnogorcu da daju šansu kad se oni odvajaju? To je moj prvi dodir sa političkim slepilom Beograda i potpunom operisanošću od razvoja događaja oko Beograda. Srpsko društvo nije imalo odbrambeni refleks."

Da li je te 2006. godine bilo "grabljenja" za igrače, kao recimo u rukometu?

"Nikakvu pomoć mi koji smo se opredelili da pošto-poto igramo za Srbiju nismo imali, štaviše. Bilo je ponuda vrlo jasnih da igram sa druge strane. Jedan poznati crnogorski trener mi je govorio da je njemu majka iz Kruševca pa se znamo svi ko smo i šta smo, šta sad ima veze... Bilo je posle ponuda i da igram za Bosnu jer sam rođen u Banjaluci i majka mi je iz Prijedora.

Nikad se ni zbog čega od toga nisam pokajao, samo i dalje sam u šoku da neki ljudi mogu da se opredele da igraju za neki od tih antisrpskih entiteta oko nas uz opravdanje da je to dobro za njihovu karijeru. Da sve bude luđe, ništa im nije pomoglo to što su otišli da igraju za Bosnu i Hercegovinu jedno Evropsko prvenstvo.

Nikakav refleks nismo imali i ne negujemo ga i dalje. Ali tako je kako je. Nikad se nisam pokajao niti mi je padalo na pamet. Ne bih mogao da nosim neki od tih dresova jer ih doživljavam kao bukvalno plašt neke izdaje. Ne mogu da verujem da postoji živ čovek koji to obuče. Neki od mojih drugova iz generacije '87 su mi rekli da su se pokajali što su obukli dres Crne Gore. Nisu tada bili politički svesni, što ja uvažavam. Ipak su bili deca. Nisu bili dužni da imaju moju svest koju sam ja imao sa 12 ili 15 godina", ističe Marko Đurković i poentira:

"Politika je sve. Ko god kaže da nije - nema pojma o životu. Politika se meša u sve, uvek se mešala i uvek će se mešati. Nikad mi nije bilo jasno ko je, kako i zašto usvojio tu maksimu da sportisti ne bi trebalo, ne znam zašto, da komentarišu politiku i da se bave politikom."

Bez košarke bih bio siromašniji duhom

Nakon nekoliko medalja sa reprezentacijom i nastupa za Partizan, imao je dugu i koloritnu karijeru Đurković. Išao je od Sloge, Igokee, Borca i Krke, preko Beča, Švajcarske, Piteštija i Rabotničkog do dalekog Tunisa. Iz ove perspektive, da li mu je drago što je bio košarkaš ili bi mu draže bilo da se odmah uhvatio prava i advokature?

"Zavisi od toga šta ti se pruži kao data mogućnost u životu. Mislim da bi bez košarke bio definitivno siromašniji duhom. Košarka mi je donela to da prvi put shvatim da autoriteti nisu nepomerljivi. Da autoritet iza neke funkcije ne znači da je mesto čoveka na funkciji opravdano.

Mnogo mi je pomogla jer čovek moje visine mora nešto aktivno da trenira. Pomogla mi je zdravstveno, pomogla mi je vizuelno jer se ljudi moje visine iskrive pa budu neatraktivni, a fizička pojava je neverovatno bitna u bilo kom poslu. Morao sam zbog zdravlja da je treniram. Donela mi je mnogo materijalno, svi koji kažemo da to nije bitno - lažemo.

Jedino šta je tu bilo loše je vreme kada sam prekinuo, to sam ranije mogao. Košarka je žestoko teško podnela onu ekonomsku krizu 2008. godine. Ugašena su ti ogromna tržišta. Zamisli da sam otišao iz Partizana na Kipar 10 godina. Jedan trening dnevno! Da je opstao Kipar, italijanska prva i druga liga, druga španska prva liga, druga grčka liga gde si imao ogromnu širinu ponude za sjajne pare bilo bi bahato reći: 'Ej neću ja da igram.' Na taj način bi to trebalo gledati, bili smo profesionalci, zanimale su nas pare", iskren je on.

Dragan Labović - lekcija za ceo sistem

Moramo na kraju da se osvrnemo na Dragana Labovića. Nekada nestvaran talenat, kasnije i sjajan seniorski košarkaš prošao je put od najvećeg bisera do mentalnog kraha i smrti u 38. godini. Kako se njegov saigrač osećao u momentu kada su mu javili da je Labović mrtav?

"Nisam ni sanjao da se to može desiti. A nisam ni mogao da sanjam da mogu da budem toliko tužan. Objektivno nisam ga voleo, ali bio je jako veliki deo mog života, hteo ne hteo bili smo upućeni jedan na drugog... Bio sam očajan, prisećao sam se raznih zajedničkih momenata u raznim situacijama i van terena smo učestvovali. Svako ima vrline i mane, on i ja se nismo poklapali karakterno, ali smo imali mnogo predivnih trenutaka. Čitav taj dan sam proveo u prisećanju raznih dogodovština,a bilo ih je milion", priča nam Marko Đurković.

Nakon kraja karijere bilo je nekoliko vesti o neprijatnim situacijama u koje je upadao, a onda je u javnosti odjeknula vest da je završio u mentalnoj bolnici. Način na koji su to drugi saopštavali našem sagovorniku ga je zaboleo.

"Bio sam tužan kada sam prvi put čuo da je on u bolnic. Mora se istaći da je prosečan čovek gad. Ljudi su se uglavnom smejali kad su čuli da je on došao do toga i jedan od razloga za to njegovo stanje je što je sve manje empatije kod nas u društvu. Meni su ljudi prvi put to saopštavali kroz smeh, a bio sam očajan. Toliko mlad čovek, a toliko bolestan. Ti si sa 36-37 godina premlad. On je mogao da završi fakultet. Mogao je da ode da vozi kamion, imao je ceo život ispred sebe, da je sačuvao zdravlje. Da mu nije psiha klonula."

Poznavao ga je bezmalo ceo život, ali nije mogao ni da sanja kroz šta Dragan Labović prolazi. Čak mu je i sada teško da poveruje da je bio na tako mračnom mestu toliko dugo.

"Nikad nisam sanjao da on muči muke koje muči. Nikada nije otvoreno pričao o tim problemima. Čak sam ga doživljavao kao puno bezbrižnijeg od sebe, kao nekog ko je puno više tetošen od mene zbog objektivno raskošnog talenta. Mislio sam da mu to puno lakše ide. Nisam sanjao da on muči muke koje je kasnije znao da napiše na fejsu i da ispriča. Videlo se da tu nešto nije dobro ni fizički. Tužno je da toliko mlad i uspešan čovek doživi takvu sudbinu", ističe Đurković i naglašava da je to opomena za kompletan sistem. Nešto mora da se menja.

"To je jedan knjiški primer šta je naša trenerska škola. Eto do čega je uspela da dovede. Ja ne znam kakav život sad živi Nenad Mijatović? Da li je nas sistem osposobio da budemo srećni ljudi? I kasnije snađeni u životu. Posle se postavlja pitanje da li je bolje ovo ili ono. Draganu Laboviću je bilo bolje da je u Prokuplju imajući u vidu njegov duh i njegovu visprenost socijalnu. Verovatno bi držao nešto, negde bi se snašao i verujem da bi bio srećan čovek. To me je baš rastužilo. Nekako ne veruješ. On je jedna od markantnijih ličnosti mog detinjstva. Definitivno specifičan. Prvi put kad sam ga video imao je 12 godina i bio je ofarban u crvenu boju na pripremama u Požarevcu. I uvek paklen igrač. Jedan od prvih kojima su oni prognozirali da neće moći da igra seniorsku košarku. Čovek je otišao sa 18 i bio MVP KLS-a. Sa 19 i 20 godina je bio prvi strelac ABA lige. Malo je ljudi koje uvek paziš i osećaš da uvek može da ti da koš."

20 godina kasnije niko se ne seća ni - infuzije na kojoj je bio Dragan Labović kada je Srbiji trebalo doneti medalju.

"Labud je to finale igrao pod ogromnom temperaturom, tako što je u hotelu primao infuziju. To je neko uradio za Srbiju. Je l' moguće da društvo za koje je neko igrao pod temperaturom nema elementarni refleks da pomogne tom detetu? Ali nas niko nije doživljavao kao decu, mi smo bili samo naša buduća zarada. Samim tim se svaka duhovnost potirala i niko o tome nije pričao", završava svoju priču za MONDO Marko Đurković.

Danas, kada su se medalje sa omladinskih takmičenja proredile, vidimo da nije tako lako biti zlatni u bilo čemu. Danas, kada je u profesionalnom sportu mentalno zdravlje prestalo da bude tabu vidimo i da mnogi koji dominiraju na terenu nisu mirnog duha. Ako se osećate loše, popričajte sa nekim. Prijateljem ili psihoterapeutom, ali ne držite to u sebi. Počivaj u miru, Dragane.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: