Arkanu se inatio, a sad pravi torte i kolače: Milorad Korać nam otkrio zašto je pobegao od fudbala

"On je tada pop***eo, sve koje je mogao je prodao, a nas ostale je oterao dole deset dana. Dođem i kaže mi: 'Donesi 10.000 maraka i možeš da ideš.' Gde ćeš? Iz Obilića ćeš da odeš u neki drugi klub? Ne možeš nigde da odeš. Šta ćeš? Pakuj se, Požega i gotovo. Na selo", priča naš sagovornik za MONDO o susretu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Dve godine nakon tog odlaska na selo - našao se na Evropskom prvenstvu u dresu reprezentacije. Ime mu je Milorad Korać, a sa nama se prisetio velikog jubileja.

Od Anđelije Arbutine, preko Koraća i Muline do zlatnih vaterpolista

Ova ekipa Bečeja počela je svoj uspon kada su 1991. godine bili prvoplasirani u jedinstvenoj drugoj ligi u kojoj su još igrali svi iz Jugoslavije. Tih godina u Bečeju su se na sve strane nizali sportski uspesi.

"Procvat bečejskog sporta je počeo '88 ili '89 godine. Najveći sponzor je bio Soja protein, bilo je dosta poljoprivrede i industrije i sport se podigao. Ja sam 91/92 branio u Slobodi, tada je Bečej imao ekipu koja je po mom mišljenju imala kvalitet da bude u najbolje tri-četiri u prvoj ligi. U staroj Jugoslaviji! Mnogi od tih igrača su igrali u prvoj ligi, neki su bili u Zvezdi. Radmanović, Čeda Maras, Milivojev, Krsmanović, Milinković... Tim koji je za drugu ligu bio mnogo jak, a i u prvoj ligi bi bio u vrhu. Ali nije to bio samo fudbal, bile su tu i košarkašice, košarkaši, rukometaši, pa i vaterpolo."

Anđelija Arbutina je dominirala sa košarkašicama, kasnije su došli zlatni vaterpolisti koji su osvojili Ligu šampiona, ali Bečejce je fudbal ipak najviše obradovao. Pre dolaska Koraća u klub taj tim je čak stigao i do polufinala kupa sa Crvenom zvezdom.

"Došao sam 1994. godine u sasvim novu ekipu. Niko nije očekivao da ćemo tako nešto da napravimo, ali mi smo imali prethodni rad. Na pripremama kod Okuke na Ohridu smo radili preko svojih mogućnosti. Tu polusezonu smo igrali tako dobro da smo bili četvrti! Tih godina su Zvezda, Partizan i Vojvodina bili u prvih tri, a onda smo Hajduk, Proleter mi i još nekoliko ekipa bili blizu. Male su nijanse bile, ali se potrefilo da mi budemo četvrti", priseća se Korać.

"Više smo čekali platu iz fabrike nego iz kluba"

"Kakav je Okuka kao trener? To je samo da gonjaš! Bilo je trčanje do besvesti i svaki trening je bio na maksimumu. Kao jedan smo radili. Da ti odam tajnu - mi smo imali 15 ili 16 igrača, ali se znalo 11 igrača u prvom timu, a ovi ostali su ulazili po potrebi. Bilo je da se ispoštuju tri stvari: rad, red i disciplina", priseća se rada sa najboljim kalinovačkim trenerom naš sagovornik.

Saigrači u tom timu Bečeja su mu bili Ćirić, Mulina, Vićević, ali i neki igrači kojima je potomstvo kasnije igralo fudbal. Jedan je bio lider te ekipe Vladimir Gaćinović, a drugi...

"Mudrinski! Ja to dete znam kada je bio mali, kada je dolazio na stadion. Videlo se odmah da je đavo, da će da bude nešto. Pun energije, kakav je kao igrač, takav je i tad bio. Preslikan otac", priča Korać o Radoslavu i Ognjenu Mudrinskom koje je upoznao u Bečeju.

Bečej je u Intertoto kupu igrao sa Farulom iz Konstance, Kanom, Pogonom iz Polsjke i beloruskim Dnjeprom iz Mogiljeva, a naredne godine je u Kupu UEFA imao duele sa Murom iz Slovenije. Evropska ekipa je u Bečeju mogla da se napravi između ostalog i zbog - sankcija.

"Imao sam 29 godina kada sam otišao u inostranstvo, a od 1991. do 1994. naše ekipe se nisu igrale međunarodne utakmice. Igrali smo ovde neke turnirčiće. a samo su velika imena iz Partizana, Zvezde i Vojvodine mogla da odu. Tek su 1994. skinuli sankcije, a mi smo 1995. godine mogli da igramo Intertoto kup. Četiri godine možda negde nije mnogo, ali u fudbalu jeste. Mnogo igrača je ostajalo u ligi i pravili su kvalitet u odnosu na sadašnju situaciju kada igrači odlaze sa 17-18 godina. To po mom mišljenju nije dobro rešenje."

Tadašnji fudbalski majstori su u sistemu vrlo često više čekali platu iz firme nego platu iz fudbalskog kluba za koji nastupaju.

"Fudbalski ljudi su radili u klubovima, nije bilo nekih sa strane. Nismo imali puno para, ali mogli smo u sankcijama da priuštimo sebi normalan život. U Obiliću se dobijalo 10.000 maraka, a ni u Zvezdi i Partizanu nije bilo bolje. Dosta igrača je bilo zaposleno u Soji protein, mi smo više čekali platu iz fabrike nego što ćemo da dobijemo iz kluba", priseća se stanja u srpskom fudbalu sredinom devedesetih.

"Čoveče, pa ovde ne može da se primi gol"

U prvoj sezoni u elitnom rangu uspeli su da za nekoliko bodova pobegnu Zemunu i OFK Beogradu i izbore Evropu, dok su druge godine dominantno bili ispred Mladosti iz Lučana i ostatka lige sa desetak bodova viška.

"Koliko mi sećanje dopire odlučivale su nijanse. Mi smo bili tvrda ekipa, damo gol i nema šanse da ga primimo. Osam mečeva smo dobili 1:0. Mnogo je teška bila liga. Bili smo četvrti, a mogli smo da budemo i sedmi pa da se vratimo u Prvu B ligu", priča Korać za MONDO o ligi u kojoj je svako svakoga mogao da dobije.

Iako su sankcije tek bile skinute ekipa je znala da je izborila izlazak u Evropu u prvoj sezoni posle ukidanja embarga, ali su sankcije skinute samo sportski pa se putovalo iz Budimpešte do Azurne Obale, ali i do Belorusije. Prvi meč, taj istorijski 24. juna odigran je sa Farulom iz Konstance na "Marakani". Pamti ga po...

"Sećam se vrućine i komaraca! Isto je ovakva neka bila žega, u osam sati smo igrali utakmicu posle priprema u Zobnatici. A kod Okuke, njegove pripreme treba proći. Izgubili smo tu utakmicu 2:1, Poljake smo dobili 2:1... Poslednja utakmica je bila Kan koji ništa nije odlučivala, ali smo se dobro spremili i dobro smo odigrali. U 94. minutu primili gol, ekipa je grizla 90 minuta. Još smo imali šanse da dobijemo!"

Kada iz Bečeja dođeš u Kan pomisliš - pa ovde nema šanse da primim gol! "Vidiš koja je to razlika. Nama je zimi bila oranica, a leti je bio zategnut teren. Dođeš sa drvenih tribina u Bečeju u Kan gde imaš tribine, reflektore... Mi pod reflektorima nismo igrali, to su kod nas imali Zvezda, Partizan, Vojvodina i niko više. Kad smo došli imali smo pola sata, 45 minuta trening, da osetiš. Kad sam video onaj teren pomislio sam: 'Ko će da mi da gol na ovome?' I tako je bilo, jedva su nam dali gol. Niska trava, podšišano, zategnuto."

Otišao je Bečej u Kan bez pritiska rezutlata, pa se malo duže ostalo i na tom "fakultetivnom" delu programa. "Fakultativni deo smo brzo završili u moru. Utakmica je bila uveče u osam, pa smo kasnije nešto malkice obišli, bili smo i umorni. Pošto smo se tek treći dan vraćali za Bečej onda smo se sutradan lepo svi opustili. Ekipa zajedno, kupanje, stvarno je bilo lepo", govori nam golman iz okoline Požege i pokazuje nam slike sa tog fudbalskog izleta na Azurnu obalu.

Odbio Zvezdu da pomogne, pa sam sebi uskočio u stomak

Korać je na kraju 1998. godine završio u šampionskom Obiliću, a mogla je, a možda i trebala, karijera da ode potpuno drugim putem. Zvala je Crvena zvezda.

"Bilo je ranije najava, ali je 1996. godine meni isticao ugovor i Crvena zvezda je bila zainteresovana, išao sam sa Džajom da razgovaram. Pre toga je zvala i Boavista, a ja da bih učinio klubu potpišem ugovor sa Bečejem. Sam sebi sam uskočio u stomak", ističe Korać i nastavlja:

"Već to nije bilo na nivou 96/97, a poslednje sezone je bio baš kanal. Jako je loša bila selekcija igrača. Već 1996. su otišli Mulina, Ćirić Novčić, Gaćinović, promenila se ekipa i došli su igrači koji nisu imali kvalitet za prvu ligu, a kamoli za Evropu. Videlo se odmah. Potpisao sa ugovor jer sam se jako dobro osećao u Bečeju. U tom trenutku sam hteo da pomognem klubu da uzme neki novac. Nije dobro ispalo na kraju ni po mene, a tek po klub. Žao mi je što se to desilo."

Mene su hteli na njivu, a ne u beli svet

"Još kao dete sam voleo da stanem na gol da branim, išlo mi je. Igrao sam i fudbal, voleo sam, ali nešto sam uvek na golu imao to nešto. Bavio sam se nekoliko godina i košarkom i onda sam presekao. Prešao sam da branim i išao sam krijući na treninge. Roditelji mi nisu dali. Krio sam dok nisam morao da kupim kopačke", objašnjava nam kasniji reprezentativac Jugoslavije i ističe zbog čega roditeljima fudbal nije bio drag.

"Hteli su da se uči škola i da ideš da radiš na njivi. To ti je bilo zapisano. Ja sam bio određen da ostanem na selu, a ne da odem u beli svet, ali me okrenulo ovako. Otišao sam u beli svet, ali ne zaboravljam odakle sam."

Profesor fizičkog ga je poslao na probu u Vojvodinu gde je oduševio legendarnog Iliju Pantelića, a kao jako mlad je krenuo da ide po pozajmicama kako bi stekao potrebno igračko iskustvo. Slavija i Kabel iz Novog Sada su mu i danas drage uspomene.

"Sa 18 godina sam završio omladinski staž i nisam bio za prvi tim pa su me poslali u Slaviju. Te godine sam sa 18 godina branio u trećoj ligi i proglašen za najboljeg golmana lige", ističe on, pa prepričava doživljavje iz tih "seoskih" liga.

"Kad odeš u Banatsko Veliko Selo, pa u Kozari nijedan igrač nije ispod dva metra... Hajde se ti zaleti! Sećam se da nikada više batina kao golman nisam dobio kao u Vršcu. Bilbija je bio neki napadač, kad uđe u tebe odnese te dva metra. Ćutiš i braniš, ali ojačaš u toj ligi."

Za šest meseci su se pojavile šahovnice

Kada je video da od mesta prvog golmana u Vojvodini nema ništa, odlučio se da "otarasi" vojsku. Poslali su ga u sadašnju Hrvatsku gde je za šest meseci video ogromnu promenu.

"Morao si da služiš vojni rok i ja sam '88 otišao u vojsku. Potpisao sam profesionalni ugovor sa Vojvodinom, ali nisam imao šanse da branim u generaciji sa Čedom Marasom i Vasićem. Otišao sam u septembru u vojsku i u Slavonskom Brodu sam trenirao sa BSK-om. Kad sam se vratio u septembru, sve su ekipe imale formirane timove i Vojvodina me je poslala na pozajmicu u Kabel. Sa početka nisam branio, tek sam poslednjih četiri-pet utakmica branio i prolećni deo do dva kola pred kraj.

Od 12 sati ja sam trenirao šest sati. Svaki dan pre podne tri sata i posle pobedne tri sata. Svi odu kući, ja na treningu. Centaršut sa ove, sa one strane. Kada vidim onu jamu u pesku na stadionu Kabela, koliko sam se nagutao onog peska... Ali to ti se u životu i vrati. Ta mučenja što sam imao, vratilo mi se posle godinu-dve dana. "

Kada se vratio u Novi Sad i kada je stao na gol Kabela vrlo brzo je imao priliku da se vrati u Slavonski Brod, tamo više ništa nije bilo isto.

"'88 i '89 se ništa nije osećalo. Ja sam izašao u septembru iz vojske i posle šest meseci sam bio sa Kabelom na utakmicu i u svakoj ulici sam video šahovnicu. Za samo šest meseci. Znam da su mi majstori odande pričali da "ako bude nešto, neće biti dobro". Samo to", govori nam o doživljajima posle povratka iz vojske Milorad Korać.

Penali u Đakovici - od limunade do batina

Posle sezone u Kabelu od Vojvodine je odustao, ali od fudbala nije. Bilo je vreme da se vrati kući, ali i tu je opet morao da ide sporednim putem.

"90 sam raskinuo ugovor sa Vojvodinom. Dovodili su igrače sa strane, nas iz omladinske škole više niko nije hteo. Morali smo da idemo na drugu stranu. Trebalo je da idem u Kikindu, ja nisam hteo i preko jednog prijatelja iz Užica sam stupio u kontakt sa Slobodom. Nisam mogao da branim odmah, otišao sam u FAP na pozajmicu i '91 sam prešao u Slobodu gde sam branio do '94 sve utakmice."

Tokom te godine u FAP-u, svašta je doživeo. Kako se postepeno raspadala država, tako se takođe postepeno raspadala i nekada velika liga.

"Makedonci su ostali, Kosovo je bilo tu, igrali smo u Trebinju... U Zenici protiv Čelika već nismo mogli zbog rata da odemo. U Prijedoru i Trebinju smo igrali 1991. godine u prolećnom delu u martu. U aprilu je krenuo rat u Bosni i sa Čelikom je trebalo da da igramo krajem sezone i to nismo odigrali. Igrali smo sa Teteksom, Balkanom iz Skoplja..."

Svuda je bilo "vrućih" terena, ali Kosovo se ne zaboravlja. Bilo je tuča, penala, oštrih startova i - limunade.

"Vlaznimi, Lirija, Crvena zvezda iz Gnjilana i Trepča su bili u trećoj ligi i sa njima sam igrao sa FAP-om. Tada su za te ekipe igrali samo Albanci, publika na metar od tebe, mnogo je teško bilo da se tu da se igra. Pogotovo u Đakovici. Jednom se utakmica završila 0:0 i izvodili su se penali, nije bilo remija. Na kraju odbranim jedan ili dva penala i uzmemo bod. Posle utakmice idemo u svlačionicu i Albanci nas napadnu. Bio je neki Ramo Rustemović bivši igrač FAP-a tu iz Priboja. Jedan Albanac ga udari ga po prstima. Iskoči mu, a pomoćni sudija Jeremić mu namesti prst. Neki ekonom iz Đakovice nam nosi limunade, a njihov centarfor ga udari, sve one čaše sa limunadom odu.... Ćutiš samo i odeš", priča za MONDO Korać.

Na Kosovu je bilo vruće, a u Budvi... "Najgori teren je bio u Budvi, Mogrenov. Ili je pola metra kiše, voda, ili je tvrd, nikad zaliven, do pola žut. Tamo nije bilo trave, kad se baciš pet dana nosiš flastere. Nema ni kupanja, uvek smo igrali utakmicu u Budvi na početku sezone, tada nema ni vode. Samo malo obrišeš ruke i u autobus da se vraćaš za Užice."

U Obiliću kod Arkana te časkom pojedu

Pošto je propustio da potpiše za Crvenu zvezdu 1996. godine ostao je u Bečeju još dve sezone u kojima je klub samo išao nadole. A onda je Željko Ražnatović Arkan došao da ga gleda.

"Godinu dana ranije u sezoni 1996/97 već je bilo priče. Arkan je gledao utakmice i hteli su da me dovedu. Imao sam ugovor sa Bečejem, pa sam tek 1997. u jesenjem delu prvi put sam seo da razgovaram sa Obilićem", počinje svoju turbulentnu priču o godinama u Obiliću naš sagovornik.

Potpisao je 1998. godine, došao je u ekipu koja je bila šampion Jugoslavije i čiji je golman Nenad Lukić bio neprikosnoven među stativama. Trebalo je da bude prodat, to se nije desilo, a na mesto drugog golmana nadovezalo se sve i svašta tada već iskusnom Koraću.

"Tako ti je u životu i u fudbalu. Kreneš gore, pa staneš, pa se spustiš. Igraš sa Bečejem Intertoto i Kup UEFA, pa dođe loša sezona i na kraju sezone ispadamo u drugu ligu. Dođe ti da plačeš. Znaš gde si bio, kakva ti je ekipa bila... Još sam ja imao ponude Zvezde, Boaviste, nešto za Belgiju preko Ranka Stojića... Dođeš u situaciju da nemaš klub. Zvao je Spartak, meni se nije išlo i došao sam u Obilić sa mnogo turbulentnih stvari. Dolaziš u ekipu koja je tada bila prvak iz Bečeja gde je sve bilo drugačije. Drugačiji je bio mentalitet ljudi, bilo je opušteno sve. Ovde je bilo bato vojska. Plus Tigrovi i ostale stvari. Tu te časkom pojedu."

Taman je stigao, a onda je na čuvenom meču sa Atletiko Madridom - nastradao. Puklo je koleno, a onda je sve krenulo nizbrdo. U jednom trenutku je mislio da je sa fudbalom gotovo, već sledećeg - bio je na Evropskom prvenstvu.

"Nenad Lukić je trebalo da ide, pa se to nije desilo, a meni su se desile neke stvari koje nisu bile fudbalske. Bukvalno mi ode mesec dana pošto mi je na zagrevanju protiv Atletika koleno skliznulo i mesec dana sam bio u autu. Sve u životu moraš da uhvatiš na vreme, a ja iz Bečeja nisam otišao na vreme, Da sam otišao te '96 mnogo drugih stvari bi se izdešavalo naknadno posle. Posle moraš mnogo više snage da daš", ističe on, pa se priseća kako je jedna povreda na meču mladih selekcija SRJ i Hrvatske pomogla da se vrati u život.

"U Obiliću sam ćutao i radio, a samo ja znam kako mi je bilo. Arkan me oterao, nisam imao klub, nisam imao ništa. Desi se protiv Hrvatske da se Igor Dimitrijević povredi, ja treba da pakujem stvari i da idem za Požegu, a on se povredi!"

Spakovao kofere da završi karijeru, a onda ga zvao Arkan

Došao je kao ozbiljno pojačanje i ozbilajn prvoligaški igrač, a odjednom se na njega nije više računalo. Spakovao je kofere i krenuo na selo, a onda je zazvono telefon.

"Arkan više nije računao na mene, doveo je druge golmane. Pakujem stvari, u nedelju treba da idem, a mi igramo protiv Hrvatske na "Marakani". Igor Dimitrijević na "JNA" u dresu mlade reprezentacije doživi povredu, iskoči mu rame. Sledeći dan odem kod Arkana, nisam ni znao šta se desilo, nisam ni gledao utakmicu. Odem kod njega i on me pita: 'Je l' ti hoćeš da braniš?' Ih, pa ja sam uvek znao da branim. To je najmanji problem. Tad mi kaže: 'Nisi ti meni ovde trener, da ti meni odlučuješ.' Dobro, to je vaše mišljenje, ali ja sam uvek znao da branim. Sve ti se u životu promeni. Oteran si, pa se vratiš, a onda te on grli i ljubi i viče :'Ti si moj lav.' Sve to se desi u mesec dana!"

Zapravo je sve krenulo usred bombardovanja. Znamo kakvih je scena bilo u Obiliću u to vreme, a kada je na brzinu odigrano finale kupa za tu sezonu prvi čovek kluba sa Vračara bio je jako ljut.

"Pošto smo izgubili kup od Partizana oterao nas je Arkan u Sofiju da igramo prijateljske utakmice protiv Levskog i CSKA. On je tada pop***eo, sve koje je mogao je prodao, a nas ostale je oterao dole deset dana. Dođem i kaže mi: 'Donesi 10.000 maraka i možeš da ideš.' Gde ćeš? Iz Obilića ćeš da odeš u neki drugi klub? Ne možeš nigde da odeš. Šta ćeš? Pakuj se, Požega i gotovo. Na selo, mislio sam da je gotovo sa fudbalom. Ko će da te uzme? Neće niko kad čuje ko je i šta je... Nema veze koliko si ti odigrao utakmica i kakav si ti golman. To ti niko ne gleda. Ko je tada smeo da rizikuje sa njim?"

Ipak... "Meni se okrene! To se dešava u sredu, ja u nedelju branim utakmicu protiv Radničkog iz Kragujevca ovde. Dobro sam odbranio. Za tri dana mi se sve u životu promeni."

Pustio tigra na teren da uplaši zver na golu

Sigurno nije bilo lako izaći na teren sutradan. Posle svega što se dešavalo, pritisak mora da je bio ogroman. Ne, nije to bio problem.

"Naučio sam ja na pritisak. Nego ti proradi inat. Proradio je meni inat i to žestok. Da im dokažem da sam bio neko i nešto, a ne da ti kažu da ideš kući. Onda se namesti utakmica protiv Partizana pobedimo 3:0 gde ja odbranim fenomenalno i onda ide grljenje i ljubljenje. Mene je u tim trenucima kada sam bio u Obiliću povređivalo ljudsko, a ne finansijsko. To ti sledi, to će uvek da ti sledi. Ali neke ljudske stvari nisam voleo, a ne volim ih ni sad", kratak je bio Korać.

Kutlni meč sa Cibalijom posle Arkanove smrti, duel o kome se u Hrvatskoj i danas pričaju bajke, propustio je zbog nastupa na Evropskom prvenstvu 2000. godine. Ipak, bio je tu kada je Arkan pustio tigra na teren na meču sa Bajernom.

"Ma to je napravljeno samo za tu utakmicu, malo da se pokaže. Voleo je komandant te stvari sa tigrićem. Ekonom Gavra ga donese i stavi ga da protivnici vide, da ih zaplašimo malo. Gde ćeš ti da zaplašiš ljude koji imaju po 200-300 utakmica... Mateus bre igrao, Salihamidžić, Ali Dei, Elber, Oliver Kan zver na golu... Ma idi bre,kakva ekipa!"

Neki tvrde da bi Obilić uzeo i titulu u sezoni 98/99 da nije bilo bombardovanja. Kada je prvenstvo prekinuto, Partizan im je bežao dva boda.

"To je veliko pitanje, ali kad je uzeo prethodne godine mogao je i te godine. U Obiliću je vladala vojnička disciplina, znalo se ko šta radi. Sve su to bili igrači iz treće lige koji su došli u prvu ligu. Njih šest je došlo iz Dinama iz Pančeva - Kiza Ranković, Babeu, Juškić, Viciknez... Šarac došao iz Slovena iz Rume, Grozdić iz Kučeva, Branežac iz Sartida. Filipović iz Napretka, Mrkić iz Radničkog... Disciplina je bila osnova."

Tokom godina je bilo raznih priča o Arkanu na čelu Obilića. Neki su ga hvalili, neki kudili, a istina je vrlo verovatno negde između.

"Arkan je stvarno voleo fudbalere, ne možeš da porekneš. Voleo je rad, red i disciplinu. Igrači su bili maksimalno zaštićeni, ti kad dođeš na utakmicu osećaš sigurnost. A kada osećaš sigurnost osećaš samopouzdanje. Stigneš na gostovanje Vojvodini i znaš da ćeš da ih omlatiš imaš podršku otpozadi. Imaš samopouzdanje, tu je razlika bila u Obiliću. Da znaš da imaš nekoga iza sebe. On je igrače poštovao i maksimalno ih je uvažavao, to što pričaju neki da je šamarao igrače, to nema veze. Može da se izviče, to je radio", priča nam golman Obilića u dve sezone Mlorad Korać.

Bata Bulatović nosio kofer pun para, a Korać spasavao Jugoslaviju u zadnji čas

Kada se desio najbizarniji peh naše reprezentacije pred neko veliko takmičenje ikada, kada je Aleksandar Kocić polomio prst pred let na Euro, naš sagovornik je dobio poziv. Našao se na Evropskom prvenstvu 2000. godine pravo niotkuda.

"Nisam igrao, ali sam pozvan. Ranije pozivan za selekciju lige kada smo igrali na Kanarskim ostrvima. Tad se znalo ko može da brani za reprezentaciju - golmani Partizana, Zvezde i Vojvodine. A ovo ostalo kao što sad pozivaju, toga nije bilo. Kralj je branio, Kocić i Milojević i Jevrić."

Kao što nam je i Dejan Osmanović pričao, bilo je tada neslužbenih utakmica reprezentacije na kojima se proveraovao kvalitet nekih igrača. Kada se ta "neslužbena" reprezentacija u decembru 1999. godine vraćala sa Kanarskih ostrva policija je Bati Bulatoviću u torbi našla - 123.480 dolara!

"Nas nije toliko doticalo, ali njemu kada su videli u koferu... To nema nigde, ali bilo je toga u to vreme. Nije bilo sankcija, ali se malo drukčije radilo posle rata i sankcija. Već je bilo normalno da se svuda nosi novac u kešu. Ali dobro, nije moje da pričam o tome", kratko se prisetio Korać te bizarne epizode.

Iako je javnost bila prilično zatečena, kao Kocićevom povredom tako i Koraćevim pozivom, on je i te kako zasluženo otišao na poslednje veliko takmičenje SR Jugoslavije.

"Ja sam stvarno dobro branio tu polusezonu i posle nakon Arkanovog ubistva. Bio sam spreman, željan, a inat je još bio u meni zbog onoga što su mi radili. Prethodne godine mi nisu dali da branim, a znao sam i osećao da imam mogućnosti. To je mene najviše pogodilo."

Da bi opet imali Mihu, Mijata, Piksija... Moraju da igraju najbolji!

Kada se pogleda tadašnji tim - malo nam je što smo samo ušli u nokaut fazu. Takođe, uz dužno poštovanje svakoga, sada takvih majstora nema ni blizu našeg nacionalnog tima.

"Gledaj samo gde su naši igrači igrali u toj reprezentaciji. Igrali su u ligama petice. Samo dva igrača su bila iz naše lige. Mi više nemamo fudbalere u ligama petice, koga i imaš sve je to na kašičicu. To je velika opomena. Sad se prodajemo u Uzbekistan, Kazahstan i Azerbejdžan. Ja otišao sa 34 godine u Azerbejdžan na kraju karijere. Ili u Tursku odeš pred kraj karijere da odigraš dve-tri godine". ističe Korać, pa analiira zašto je situacija takva.

"Što nema kvaliteta? Zbog rada sa mlađim kategorijama. Ne može da igra onaj igrač koji se gura, nego onaj koji je najbolji. Da nema protekcije. Kad se to uspostavi, znaš kako će da bude bolje. Moraju i da se edukuju selektori i treneri. Svakih mesec dana se nešto menja u fudbalu, moraš to da pratiš, ako to ne pratiš, šta ćeš ti da pokažeš?"

Vidi kako Hrvati mogu

Nažalost umesto pobeda, sjajne forme Save Miloševića i strašnog tima, sa tog Eura pamtimo blamažu protiv Holandije i poraz od 7:1. Sveukupno, nismo baš na najsrećniji način otišli na to prvenstvo, Od bizarnih priprema po Aziji, pa nadalje.

"Bili smo u nekom smeštaju u Belgiji, ali si svaki trening išao po 50 kilometara da treniraš. Ne možeš, moraš da imaš bazu gde ti je teren i tu da treniraš. Mi smo putovali po sat, sat i po vremena na trening i tako svaki dan. Plus neke druge stvari. Kad odeš na takmičenje moraš da budeš usredseđen na ciljeve", priseća se Korać za MONDO i analizira šta su osnovni problemi našeg reprezentativnog fudbala.

"Naš najveći problem - sa velikim igračima moraš da imaš poseban odnos. Moraš da im priđeš, da radiš sa njima, da bi mogao da izvučeš maksimum od njih. Ko je to kod nas jedini uspeo? Antara i Muslin definitivno. Ali se desila totalna razgradnja. Meni mora da igra ovaj? Ne može! Meni on ne odgovara za ono što ja hoću da igram. A kod nas je bilo - ovaj mora, pa onaj mora da igra, pa mešaš karte, svaka utakmica neko drugi. Moraš da imaš 11 igrača, Najboljih. Kad oni sastave godinu dana da igraju za reprezentaciju, kad ih pozoveš oni dolete. Kao Hrvati što rade. Već su ukomponovani. Na tim turnirima, nema tu puno treninga. Tu više ide oporavak. Bitno je da se postavi ekipa, a ako ne znaš da postaviš taktički ekipu onda ne možeš da budeš trener. A mi to nismo radili na Evropskom prvenstvu. Uopšte to nismo radili. Ja sam na treninzima igrao levog beka! Morale su neke stvari da se znaju..."

Postoji anegdota da je Predrag Mijatović ušao u sukob sa selektorom Boškovom jer - taktike nije bilo uopšte. "To je bilo posle Slovenije, kad je bilo 3:0 pa 3:3. Rekao je Mijatović: 'Mister, ali mi u svojim klubovima radimo taktiku.' 'Ja mislim da ste vi veliki igrači, da to ne treba da radimo.' E, pa ne može. Baš sa tim velikim igračima to moramo da radimo jer su oni naučili, imaju neki čip u glavi da mora da se zna sve u mikrociklusu."

Ako vam treba torta - zovite reprezentativca

Posle neverovatnog fudbalskog puta koji ga je vodio širom bivše Jugoslavije, pa i po belom svetu od Belgije, Holandije, Kana i Madrida do Belorusije i Azerbejdžana - sada se bavi tortama i kolačima.

"Vodim se kao poljoprivrednik! Imam svoje imanje, ali nisam se baš posvetio tome. Uskoro ću, a trenutno supruga i ja imamo proizvodnju torti i kolača. Ide nam sasvim solidno, lepo, za nas dvoje je dovoljno. Sa fudbalom više nemam veze. Kao trener sam radio u Grčkoj i u Kini, malo nešto ovde i digao sam ruke. Ne fali mi fudbal, samo malo pratim sad jer mi budući zet igra u Spartaku. Pratim našu ligu malo da vidim kakvi su igrači. Malo se razočaram kako igraju, koji je to nivo i kvalitet fudbala i tako. U moje vreme nismo imali stadione, sad imaš terene i stadione - a nemaš igrače. Otkačio sam se od fudbala i lepo mi je. Lakše je, nema stresa. Dosta mi je ove bele kose što imam od fudbala", rekao je na krau uz osmeh za MONDO Milorad Korać.

Da li bi poslastičari mogli bez njega u Srbiji? Sigurno da bi. Da li može srpski fudbal? Može i on, mada ništa mu ne bi falilo da je ostao u njemu. Možda se nekad i vrati, čisto da to bude - šlag na torti.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova i korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: