Stvarao Nikolu Jovića i NBA asove, sad je kralj na Tajvanu: "Ceo svet gledao moj meč sa Dvajtom Hauardom"

Iako dolazi iz Herceg Novog, grada verovatno najviše prepoznatljivog po vaterpolu, Momir Ratković je svoj životni i profesionalni put neraskidivo vezao za magičnu igru pod obručima. Vođen neverovatnom energijom zlatne generacije jugoslovenske košarke iz 1995. godine, rano je prepoznao svoj istinski poziv.

U velikom intervjuu za MONDO, Momir Ratković otvoreno je govorio o svojim košarkaškim počecima, specifičnostima rada sa mladim talentima, borbi sa kratkom pažnjom modernih generacija i preambicioznim roditeljima, ali i o gorućim problemima srpske košarke, nedostatku bekova, te egzotičnom i uzbudljivom životu na Tajvanu.

Sve je počelo od Atine '95 i trojki Saleta Đorđevića

Kako neko iz Herceg Novog, koji je poznat najviše po vaterpolistima Jadrana, a koji nema ni fizičke predizpozicije da bude košarkaš, odluči da krene tim putem?

"Pa, za sve je kriv Sale Đorđević i one njegove silne trojke. Protiv Hrvata i protiv Litvanaca u finalu. Nakon tog Evropskog prvenstva 1995. godine, bukvalno je cijelo naselje krenulo na košarku. Pre svega moj stariji brat, koji je stariji dve i po godine. On je krenuo sa svojom ekipom, a ja sam se odmah priključio njima. Iako je vaterpolo sport broj jedan u Herceg Novom, košarka takođe ima dugu tradiciju, još od 1945. godine i kluba Primorje. Tek kasnije sam saznao za neke sjajne košarkaše iz našeg grada, poput Peđe Savovića (koji je igrao u NBA i s kojim sam posle sarađivao u Španiji) i Vujadina Subotića. Ipak, ta reprezentacija tadašnje Jugoslavije i celi taj ambijent su presudno uticali na nas. Odmah smo u naselju montirali koš na neku međuvisinu (nije bio ni pravih dimenzija), tu je krenuo ulični basket i tako nas je ta energija povukla u treninge. Što se tiče građe i genetike, u mojoj porodici su svi igrali fudbal, i sa majčine i sa očeve strane. Međutim, brat i ja smo postali košarkaški treneri. Genetika nam jednostavno nije dala visinu za vrhunsku igračku karijeru, uprkos zdravoj ishrani, tako da u onu priču 'od košarke se raste' ja baš i ne verujem", rekao je Ratković na početku razgovora i dodao:

"Za nas je presudno bilo to što je Jugoslavija, posle sankcija i svih tih teških godina, osvojila zlato u Atini. To je bio ogroman zamajac. Bilo je to opšte ludilo na ulicama, slavlje, a ja se sećam da je svake srede uz novine 'Sport' izlazio veliki poster Đorđevića i reprezentacije. Mi deca smo se utrkivali ko će ujutru rano kupiti novine jednom slabije pokretnom dedi iz komšiluka, jer nam je on zauzvrat poklanjao taj poster. Budili smo se u šest-sedam ujutru, kupovali mu novine, nekad bi dobili i kusur za sladoled, ali poenta je bila u tom neverovatnom ambijentu. Bukvalno sva deca iz mog ulaza i zgrade su se bavila košarkom. Bili smo sličnih godina, u rasponu od neke tri godine razlike, i svi smo bili na terenu".

Rano ste počeli da igrate, a takođe i dosta rano postali trener, da li je u pitanju bila neka povreda?

"Nije bila povreda. Ja sam sa 19 godina počeo da se bavim trenerskim pozivom, a moj brat je krenuo još ranije, sa 16 godina. Mi smo igrali košarku, a sticajem okolnosti, brat mi je u jednom trenutku bio i trener. Volim da se našalim na taj račun i kažem da nisam uspeo kao igrač jer su dali nekom klincu da me trenira, što često spomenem u njegovom prisustvu. On me je dosta uvukao u taj posao. Ključni momenat je bio taj što ja, dok sam igrao, nisam imao problema sa povredama, ali u to vreme se plejmejker ispod 195 cm visine jednostavno nije priznavao. Meni je falilo dobrih 15 centimetara. Tada se lomilo da li da idem u Beograd da studiram DIF ili da ostanem. Sa 17 godina sam igrao Prvu crnogorsku ligu, što je bila ozbiljna seniorska liga. Imali smo talentovanih momaka, ali u našem sistemu je teško paralelno gurati fakultet i profesionalnu košarku. Procenio sam da ne mogu oba. Ne mogu reći da sam bio vanserijski talenat, ali razumeo sam košarku i već na kraju prve godine DIF-a počeo sam da radim kao trener u Beogradu".

U tim počecima ste najčešće radili sa mlađim kategorijama. Radili ste u španskoj Saragosi, a bili ste i u stručnom štabu U16 selekcije Srbije. Iz ove sadašnje perspektive, s obzirom na ogroman nalet tehnologije, ekrana i svega što se dešava, kako uopšte motivisati današnje klince da se bave košarkom? Kako im zadržati pažnju kada im fokus traje znatno kraće nego u vrijeme kada smo mi bili djeca i kako se treneri bore sa tim?

"Iskreno, od 2021. godine u seniorskom sportu i više ne radim direktno sa decom, ali moram reći da potpuno isti problem sa koncentracijom imaju i momci od 20 i više godina. To su generacije koje su dobrim delom odrasle uz telefone i skrolovanje, gde je pažnja izuzetno kratka. Čak i na seniorskom nivou imamo muke da se zapamte taktičke stvari. Naravno, to je individualno, neko ima veći kapacitet i bolje 'hendluje' više informacija, a neko manji."

"Što se tiče mog rada sa djecom, to je bilo od 2006. pa do 2021. godine, dakle punih 15 godina. Radio sam u Savi, koja tada nije važila za neko zvučno ime, ali smo sa čelnim ljudima kluba napravili sjajnu priču. Pošto je to bio komercijalni klub u koji deca nisu dolazila sa primarnom ambicijom da postanu profesionalci, postavili smo jasne osnove: idemo na edukaciju, vaspitanje i pomoć roditeljima da ta deca dobiju zdrav ambijent za razvoj - i društveni i individualni. Išli smo po školama, sećam se da sam držao i po 13 časova fizičkog dnevno radeći promocije, pa bih posle toga išao na klupski trening. Iz te masovnosti prepoznavali smo talentovanu djecu. Potom bismo obavili razgovor sa roditeljima, predočili im da dete ima talenat i pitali ih koliko su spremni da se uključe u rad, kako bismo funkcionisali kao trougao: dete, roditelj, trener. Dobili smo poverenje roditelja i dece koju je košarka stvarno zanimala. Kroz dodatne treninge, razvoj tehnike i motorike, ta deca su pokazivala neverovatno brz napredak".

"Kao proizvod svega toga, nakon nekoliko godina, KK Sava je u jednom momentu imao šest reprezentativaca u mlađim kategorijama. Neki od tih momaka danas igraju u NBA ligi, neki u Evroligi, a neki u Ligi šampiona. Napravili smo ambijent u kojem je, na primer, bilo strogo zabranjeno korištenje telefona dok si u hali. Klub je imao svoju salu u kojoj su deca imala obezbeđen obrok. Trenirali smo i pre i posle podne. Fokus nam je bio isključivo na individualnom razvoju motorike i tehnike, dok nam rezultat i pobjeda u uzrastu od 12 do 15 godina uopšte nisu bili prioritet. Krilatica kluba je bila "Škola i sport". Da bi mogao da treniraš i igraš, morao si da zadovoljiš školske obaveze. Deca su posle škole dolazila direktno na ručak u naš balon, a u ta dva sata do treninga radili bi domaće zadatke - oni koji znaju matematiku pomagali bi onima koji slabije znaju. Stvorili smo koheziju i osećaj pripadnosti klubu. Mi treneri smo radili puno radno vrijeme, ulazili bismo u halu u 8 ujutru, a izlazili u 8 uveče. Pored same košarke i struke, učili smo ih životnim vrednostima: šta znači odgovornost, kakav treba da bude odnos prema timu, kako stariji igrači treba da štite mlađe, a kako mlađi da poštuju starije. To su vrednosti koje su danas u velikoj meri zanemarene".

Kako smo stvorili NBA zvijezde

Koliko je trenerima teško da balansirate između bolesnih želja preambicioznih roditelja i realnog razvoja deteta? Vidimo da u Savi to nije bio problem, ali čini se da danas mnogi roditelji, bez obzira na sport, imaju potpuno nerealna očekivanja.

"Ima jedan zanimljiv citat, mislim da je iz Velike Britanije, koji kaže: 'Imamo dva problema sa omladinom - jedan je droga, a drugi su preambiciozni roditelji. Sa ovim prvim još nekako i izlazimo na kraj'. Naravno, ima različitih roditelja, većina je ipak razumna. Mi bismo odmah na početku transparentno i jasno objasnili šta radimo i šta očekujemo od dece i roditelja. Bolesna ambicija obično kreće onog momenta kada dete počne da igra malo bolje, pa im neko sa strane napuni glavu pričama. Tada roditelj odjednom prestane da vidi svoje dete kao klinca koji se igra i ubacuje loptu u obruč, već u njemu vidi buduću zvezdu, gubeći iz vida koliko je taj put zapravo dug i težak. Ja sam zaista imao sjajnu saradnju sa roditeljima momaka koji su prošli kroz naš sistem. Pomenuću Arjana Lakića koji je sada u Partizanu, Dušana Radosavljevića iz FMP-a, zatim Nikolu Jovića o kojem se toliko priča, pa momke koji su na koledžima poput Luke Tarlaća i Luke Dobročinovića. Dosta tih roditelja je imalo sportsku pozadinu, pa im je bilo lakše da razumeju proces. Čak su neki bili i pod dilemom da li uopšte žele da im se deca profesionalno bave sportom. Maksimalno su nam verovali. Imali smo gomilu situacija gde su Crvena zvezda i Partizan zvali našu decu, a deca bi sama rekla: 'Neću da idem tamo, ovde mi je super'. Sa druge strane, nismo bili zadrti. Onog trenutka kada bismo procenili da je za napredak deteta najbolje da promeni sredinu jer mi više ne možemo da mu ponudimo viši nivo, sami bismo pomogli da ga usmerimo u pravi klub. Bilo je, doduše, i situacija gdje roditelj dovede dete prvi put i kaže: 'Znate, moj klinac će biti sjajan tandem sa tim i tim igračem jer je levoruk. Odgovarao sam im da se nadam da samo nema dve leve'. Kada bi se pojavilo nezadovoljstvo roditelja koji misle da im dete zaslužuje više, otvoreno bismo rekli: 'Ovo je naš stav i stav kluba. Ako niste zadovoljni, slobodni ste da pronađete drugu sredinu'. Ali, to se dešavalo retko".

Pomenuli ste Nikolu Jovića koji je poslednjih dana u žiži javnosti zbog gostovanja u jednom podkastu. Kakav je on bio u mlađim danima? Možete li podeliti neku anegdotu sa treninga koja oslikava njegov mentalitet i radnu etiku?

"Nikola je došao kod nas sa devet godina. Prethodno je trenirao vaterpolo, a kada je krenuo na košarku, jedno vreme je išao na oba sporta jer je bio i sjajan vaterpolista. On potiče iz sportske porodice - sa majčine strane iz Herceg Novog su plivanje i vaterpolo, a sa očeve strane košarka, tako da je bio talentovan za oba. Kada je počeo ozbiljnije da trenira košarku, neverovatno brzo je upijao sve informacije. Na kraju smo zajedno sa roditeljima prelomili da to ipak bude košarka, i sada se vidi da je to bila prava odluka. Bio je užasno uporan, ali i neverovatno živčan - teško je podnosio poraz. Bilo je tu suza na treninzima i utakmicama iz silne želje da pobedi, da bude najbolji i da pokaže šta ume. Kod mene su se treninzi bazirali na tehnici i motorici, a vijača je bila rekvizit koji je svako morao da savlada. Klinci koji su duže radili sa mnom su već lagano radili duple skokove, a Nikola u početku to nije znao. Taj dio treninga je trajao 15 minuta i kada se završio, pošto nije uspeo da uradi te duple skokove, Nikola je otišao u malu fitnes salu (teretanu). Dok sam ja držao trening sa drugom grupom, on je sat i po vremena neprekidno skakao vijaču. Vratio se posle toga, osmeh od uva do uva, i samo demonstrirao kako savršeno vrti vijaču. To govori o njegovom karakteru - nije dozvoljavao sebi da nešto ne uradi među najboljima. Pošto mu je majka iz Herceg Novog, mi smo tokom leta radili tamo. Njegov ujak me je zamolio da radimo individualno i dodatno, što smo nastavili i kada bismo se vratili u Beograd. Kada spojiš ogroman talenat sa tolikim obimom ponavljanja i takvom glavom, napredak je neverovatan. Taj pobednički karakter i mentalitet koji ima danas u NBA ligi, vidio se još u tom uzrastu. Njega zanima samo pobeda".

Karakter pravi razliku

Talenat i rad su jako važni, ali svedoci smo da u tom prelaznom periodu mnogi talentovani klinci nestanu, dok neki manje talentovani naprave velike karijere. Vi ste pomenuli karakter, da li je to ključna stvar u životu jednog sportiste?

"Mislim da se bez toga ne može i da je karakter ključna stvar za svaku profesiju, bilo da ste novinar, trener ili profesionalni igrač. Znamo mnogo igrača koji su imali ogroman talenat i sve predispozicije da odu na sam vrh, ali im je falilo 'ono nešto'. To je zapravo karakter. Verujem da se ljudi sa tim rađaju i da je teško na to uticati. Znam mnoge vanserijski talentovane klince sa sjajnim fizičkim dimenzijama i motorikom, ali su karakterno bili mekši i brže su odustajali, pa nisu napravili ni blizu onoga što se predviđalo. Nikolin pristup treningu je bio neverovatan - to nije bilo puko odrađivanje posla, niti se dešavalo da zakasni ili ne dođe. Sećam se kada je imao 12-13 godina, ako promaši jednu ili dve lopte od deset na šuterskom treningu, on bi bio potpuno nezadovoljan jer je znao da može bolje. Bilo je čak teško kontrolisati te njegove emocije. Baš mi je Radosavljević skoro rekao: 'Sećate li se, treneru, kad ja nešto promašim pa se iznerviram i neću da se vratim u odbranu, a vi mi onda držite predavanje kako sam ostavio tim na cedilu?' Ja se nekih rečenica i ne sećam, ali to je odlika svih njih. To su pričali i za Federera i za Đokovića - da su lomili rekete i bili nervozni u mladosti. To je sve kontrola emocija koja proističe iz ogromne želje da pre svega sebi dokažu da mogu bolje. Odgovor je definitivno karakter. Kao seniorski trener, ove sezone sam izgubio mnogo utakmica na jednu loptu jer u odlučujućim trenucima nisam imao igrača sa karakterom koji će uzeti loptu i reći: 'Pustite mene, ja ću ovo rešiti'. Pogledajte koliko ima fenomenalnih bekova, recimo Amerikanaca, ali ne postanu svi vrhunski lideri. Razliku pravi onaj ko uzme loptu i u svojoj glavi već vidi da je postigao koš. To je liderstvo i vođenje primerom".

Gdje su nam bekovi?

Moramo se osvrnuti na stanje i budućnost srpske reprezentativne košarke. Šta će se desiti kada ode aktuelna garnitura igrača? Jović je mlad, ima još par momaka, ali opšti utisak u javnosti je da nakon ove generacije nećemo imati igrače tog kvaliteta. Šta je po vama najveći problem, da li je to nedostatak plejmejkera i kako to rešiti?

"Svake godine i u svakoj eri postoji ta briga šta ćemo kada odu asovi poput Đorđevića ili Danilovića. Nakon njih jeste usledio jedan period rezultatske krize, ali ovo naše podneblje je prepuno talentovanih klinaca i posvećenih mladih trenera. Mnogi od tih trenera, nažalost, ne dobiju šansu kući pa moraju da idu vani, slično kao i ja. Naš trenutno najveći problem leži u bekovskim pozicijama, odnosno u nedostatku bekova. Kada pogledate naše najtalentovanije momke od dvadesetak godina, to su sve visoki igrači na pozicijama 4 i 5: Jović, Vukčević, Petrušev, Balša Koprivica, pa i Đurišić koji pokriva pozicije 2 i 3. Generacija rođena 1994. i 1995. godine je bila jedna od najplodnijih u posednjem periodu i oni su i danas okosnica reprezentacije: Jokić, Milutinov, Gudurić, Dobrić, Avramović... Međutim, posle njih imamo veliku prazninu. U generacijama '96. i '97. jedini u reprezentaciji je Vanja Marinković. U generaciji '98. bio je Boriša Simanić, ali opet visoki igrač. U '99. godištu na spisku je bio plejmejker Aleksa Uskoković, ali se ti momci nisu u potpunosti nametnuli. U 2000. godištu opet imamo sve same visoke igrače sa kojima sam i ja radio u reprezentaciji: Smailagić, Dalibor Ilić, Petrušev, Pecarski, Koprivica. Sve sami visoki, a bekova i plejmejkera nemamo. U godištima 2002, 2003. i 2004. imamo sličan problem, dok u 2005. imamo Nikolu Topića. On nije produkt nekog strašnog sistema, nego je dečko stvarno pretalentovan".

I sad, šta je sledeći problem?

"Nije stvar u tome da mi nemamo talenta. Uvek smo imali pametne bekove koji znaju da igraju sve što treba: i da pogode, i da odigraju pik-en-rol, i da su dobri na lopti, i da je proslede. Ali kad se pogledaju sve ekipe ABA lige i sve ekipe domaćih liga - tu ne mislim samo na Srbiju, nego na celo balkansko podneblje - uglavnom su na pozicijama jedan i dva Amerikanci. I to je momenat gde mi ne znamo šta ćemo sa tim mladim igračima koji sigurno imaju talenat, gde ih ne razvijamo na pravi način, ne usmeravamo ih kako treba i nemamo hrabrosti da ih ubacimo u vatru. Mislim na ove najjače klubove, Zvezdu i Partizan. Tu su Mega i donekle FMP koji mladima daju šansu. Ali se dešava da, eto, jedan Topić koji je bio u Zvezdi nije imao priliku toliko da igra. Mnogi su sad otišli na koledž, što je još jedan problem, koji omogućava deci da brzo zarade novac i da se školuju. Ta deca idu tamo, zaradiće pare, školovaće se, ali u kontekstu teme o kojoj pričamo, to je 'krem de la krem' naše košarkaške omladine koja sutra treba da bude zamjena Bogdanoviću, Jokiću, Guduriću i ostalima. Oni idu tamo i igraju po, ne znam, pet-šest minuta prvu godinu, drugu deset minuta... Jednostavno ne dobiju adekvatnu ulogu tamo u smislu njihove košarkaške karijere. I tako se gube. Već znam neke koji se vraćaju, a znam i neke koji su se potpuno izgubili. Mislim da je to najveći problem, a kod visokih igrača će uvek i biti. Smatram da je najlakše napraviti visokog igrača. Sa dobrim telom, dobrom motorikom, ako ima malo osećaja i nauči malo da šutira, tu nije potrebna tolika obuka i tolika košarkaška kompleksnost koliku mora da nosi plejmejker ili neko na poziciji dva. I danas mnogi klubovi, kad nađu neko visoko dete od 200 i nešto centimetara - nebitno da li je 205, 207 - ako ima dobru motoriku, nauče ga da se izvuče spolja i šutne, i on već može da se bavi košarkom. I to je nešto što je 'sigurica'".

Verovatno je krivac i rezultatski imperativ?

"Negde mislim da isto tako potcenjujemo naše mlade plejmejkere, pa ćemo pre dati šansu nekom Afroamerikancu s koledža koji je mačka u džaku, nego što ćemo istrpeti nekog našeg mladog igrača. E sad, ambijent u kojem mi treneri radimo, pogotovo na našim prostorima, je takav da ukoliko izgubiš dve utakmice, već je pitanje da li ćeš voditi treću. Pod pritiskom toga da je rezultat toliko bitan, treneri moraju da razmišljaju o svom opstanku. I sada, taj neki trenutni mali cilj i moranje da ga ispuniš, direktno ugrožava velike i, po mom mišljenju, mnogo bitnije ciljeve za budućnost. Tako da je to jedno kompleksno pitanje, malo sam možda otišao u širinu... Sada imamo novog trenera, novi stručni štab, sve ljude koji su vrhunski profesionalci i uspešni. Ne sumnjam da će oni izvući maksimum iz tih momaka, ali da im je teže nego što je nekada bilo - mislim da jeste".

Egzotika na Tajvanu, ludilo kad je stigao Dvajt Hauard

Možete li na kraju da nam približite tajvansku košarku, kako je organizovan vaš klub, kako to u stvari funkcioniše u odnosu na neka druga mjesta gde ste radili, na primjer u Saragosi, i kakav je kvalitet košarke?

"Posle mojih malo više od tri godine u Saragosi, desila se korona i ono ludilo. Kad sam se vratio u Srbiju, proveo sam godinu dana u Novom Pazaru. Raditi košarku na našim prostorima je veliko zadovoljstvo u smislu talenta s kojim raspolažemo i te strasti koju imamo prema igri. Verujem da nas to i dan-danas razlikuje od mnogih, pogotovo od Azijata, ali problem je egzistencija. Jednostavno nema puno radnih mesta za trenere gde ti možeš da uživaš u svom radu i da od toga živiš. I sticajem okolnosti, imao sam ponude iz Rumunije, Izraela, Kuvajta, a pored njih i sa Tajvana. Kad sam čuo za Tajvan, bio sam u šoku, nisam imao pojma o tome, čak sam morao i da izguglam da bih bio siguran gde se tačno nalazi i gde potencijalno idem. Onda mi je moj agent, Ivan Ašanin, rekao: 'Imamo ponudu, zvuči zanimljivo, hajde da vidiš'. Ja sam u to ušao stvarno bez ikakve ambicije. Rekli su da traže intervju i ja sam pristao. Taj intervju je bio jako profesionalno odrađen. Bilo je šest ljudi na video pozivu, oni imaju pristup NBA sistemima i sve znaju o tome. Žele da organizaciono budu na NBA nivou. Malo sam se iznenadio načinom na koji pristupaju svemu tome, kakva su pitanja i šta su sve spremili. Oni su mene tu prihvatili, a posle su mi rekli da sam bio prvi kandidat. I uglavnom, otišao sam da budem pomoćni trener. To je njihova profesionalna liga, to je bila tek druga godina njenog postojanja. Tako da u početku nisu ni znali šta tačno rade i kako da rade, ali se ulažu ogromna sredstva. Njima je, pored bejzbola, košarka sport broj jedan. Kad sam došao tamo, još uvek je bilo doba korone - karantin, maske, čuda. Ali kad sam video infrastrukturu, kad sam video stručni štab... Tamo ima 15 ljudi koji brinu o igračima i trenerima, što medicinskog, što pomoćnog osoblja. Sale u kojima se trenira, organizacija svega... To je, slobodno mogu reći, bolje nego što je bilo u Španiji. Pričam za Saragosu, naravno".

Dakle, na veoma visokom nivou u organizacionom smislu?

"Bio sam onako iznenađen koji je to nivo i koliko se radi na stvarima oko terena. Marketing, na primer - koliko je ljudi uključeno! Mi na treningu imamo čoveka s kamerom koji je uvek sa nama, čoveka koji je zadužen samo za Instagram, profesionalnog fotografa... Non-stop se sve prati preko sajta i društvenih mreža. Imaju svoj podkast, prave se mini-priče, prave se filmovi. To je sad i kod nas počelo u posednje dvije godine, ali oni bukvalno sve kopiraju od Amerikanaca. Prvo, organizacija utakmica je spektakl. Sa maskotama, performansima, pevačima, orkestrima, čirlidersicama, nagradama - baš kao u Americi. Utakmice su jako posećene. Mi smo imali prosek od oko pet hiljada ljudi, a imaju i neke sale gde bude i više publike. Te prve godine kad sam došao, košarkaški sam zatekao situaciju koja je bila poprilično... ne znam koja je najbolja reč. U stručnom smislu, košarka je bila neorganizovana - od treninga, pa do odbrane i napada. Njihovi igrači hoće da treniraju, ali treniraju nesvesno. Nisu znali zašto se nešto radi. Kod njih je bilo pravilo 'daj da treniram 5-6 sati' bez ideje zašto to radim, bez nekog svesnog treniranja. Mojim dolaskom smo malo bolje organizovali trening i postavili neke principe. Imao sam sreću da radim sa jednim jako iskusnim i dobrim čovekom koji mi je povjerio bukvalno sve. Ja sam držao sve treninge, on je vodio utakmice i sve mi je prepustio. Ideja kluba je bila da instaliramo evropski sistem, koji bi im više odgovarao od američkog. Oni nemaju toliko dobre individualce, nemaju tu atletiku i sve ono što imaju Amerikanci. Takav sistem se pokazao kao veliki uspeh. Ekipa je godinu dana pre mog dolaska bila treća. Sledeće godine smo u regularnom delu bili ubedljivi sa 25 pobeda i 5 poraza. U plej-ofu smo polufinale dobili sa 3:0, a finale sa 4:0. Dominantno smo osvojili prvenstvo Tajvana, što je bila prva titula za klub u ligi koja postoji dve godine. I taj 'hajp' je iz godine u godinu rastao u celoj ligi".

Tamo je u jednom momentu došao i Dvajt Hauard?

"Najveći bum desio se upravo te godine kada sam ja došao, kada je Dvajt Hauard potpisao za jednu ekipu. Imati prvog pika sa drafta i Ol-star igrača u ligi - to je baš odjeknulo u celom svijetu.Sećam se da je prva Hauardova utakmica bila baš protiv nas. Igrali smo pred 15.000 ljudi, to je bilo ludilo. Naravno, izgubili smo, iako smo vodili 25 razlike na poluvremenu, izgubili smo na produžetke.Dvajt Hauard je svojom pojavom skrenuo pažnju celog sveta na ligu. Tamo postoji pravilo, određeni limit za plate stranaca, ali kad se desi da se pojavi zvezda poput Hauarda, onda se to odobri jer je to veći interes od same igre, to je ogroman marketing. Bilo je tu dosta bivših NBA igrača. Sada iz godine u godinu dolaze stvarno bolji igrači, a i mladi tajvanski igrači su sve bolji jer brzo uče i napreduju. Tako smo prošle godine imali jako izjednačenu ligu, gde je u jednu pobedu stala razlika između prvog i poslednjeg na tabeli. Prvih pet ekipa je bilo u jednoj pobedi razlike, a godinu dana prije toga je koš-razlika odlučivala između tri ekipe ko će biti treći, četvrti ili peti. Sve to daje mnogo zanimljiviju sliku i definitivno pokazuje napredak. Ali u poređenju sa Evropom, taj kvalitet je još uvek daleko. Prvo, košarkaška kultura nije ni blizu Evrope, drugo, nema mnogo visokih ljudi na Tajvanu, pa su samim tim limitirani. To su dva glavna razloga. Uprkos ogromnom novcu koji se ulaže i očiglednom napretku, daleko je to još od evropskog nivoa. Dobri stranci i par dobrih lokalnih igrača daju kvalitet ligi. Ima tu i jako zanimljivih lokalaca koji bi mogli da igraju negde vani, ali je broj takvih mali. Oni uglavnom idu u Kinu, tamo igraju za mnogo veću lovu, a uživaju status božanstva, ili odu u Japan. Jednostavno, oni više plaćaju".

Tajvanska košarka napreduje?

"Ono što smo još kao klub uradili na moju inicijativu - predložio sam da se organizuje edukacija tajvanskih trenera. Ideja je bila da treneri iz Evrope dolaze i edukuju njihove mlade trenere kako bi trebalo da se radi, slično klinikama koje FIBA organizuje. Nisam ja to izmislio, samo sam im približio nešto što već postoji. I napravili smo taj projekat koji se zove 'System Rising', koji traje već dve godine. Održano je, da ne slažem, na stotine časova za ove dve godine. Pravi se i knjiga, postoji video-zapis vežbi i svega ostalog. Oni su spremni da ulažu u sve to, tako da je liga iz godine u godinu sve bolja. Mnogo je bolja liga nego prve godine kada sam stigao. Sad dolaze i sve bolja trenerska imena".

Još za sami kraj, istekao vam je ugovor, da li se vraćate u Tajvan ili imate neke drugačije planove?

"Sad čekam. Imam neke opcije i tamo, pa razmišljam. Moja ideja je da ostanem, uskoro ću imati sastanak sa klubom da razgovaramo na tu temu. Iskreno, voleo bih da ostanem i iz privatnih razloga. Tamo mi je cela porodica, lepo smo organizovali život. Tajvan je ostrvo prelepo za život, ljudi su jako prijateljski raspoloženi prema strancima. Spoj je istoka i zapada, kulturološki može da se nađe za svakoga ponešto, bez obzira sa kojih meridijana dolazi. Tako da mi je ideja da ostanem. A sa košarkaške strane, već sam dugo tamo, ostavio sam neki trag, bio sam i pomoćni trener reprezentacije Tajvana u jednom prozoru pretpripremnog turnira za Olimpijske igre. Tako da mi je to primarna ideja", zaključio je Ratković.

(MONDO.ba, Nebojša Šatara)

BONUS VIDEO: