Koliki je vek trajanja jednog trenera? Deset, petnaest, da li dvadeset godina? Može li neko da dobaci i trideset? Jako teško, ako se daje bespoštedno. Ako se ne umoriš kao recimo Jirgen Klop, dočekaš da te vreme "pregazi" kao recimo Žozea Murinja koji je prethodne večeri ispao iz Lige šampiona, ali ne ni sa Čelsijem, ni sa Real Madridom - već sa Fenerbahčeom.
Koliko se igrači teško menjaju, treneri su još teži po tom pitanju - posebno oni koji nešto vrede jer su ubeđeni da nije do njih da se prilagođavaju prilikama, nego da će se prilike već nekako prilagoditi njima. Već pomenuti Murinjo je tako "skliznuo" iz konverzacija o najvećim trenerima jer već godinama igra fudbal kakav niti iko igra, niti igrači žele da ga igraju. I nije usamljen u tome, takvih je na desetine i to u svim timskim sportovima, pa je čak i jedan veliki Fil Džekson "svirao kraj" kada je shvatio da su došle generacije igrača koje ne kapiraju njegov "trougao". Sa tim nije hteo dalje da se bori, delom i zbog krhkog zdravlja.
Međutim, ima i trenera koji su odlučili da uče i u poznim godinama i da se prilagođavaju novonastaloj situaciji, a kao najsvetlije primere iz dva najpopularnija sporta moraju se izdvojiti Karlo Ančeloti i Svetislav Pešić. "Don" je bio na posrnuću karijere kada je otišao u Everton, da bi u Real Madridu uspostavio odnose i "smislio fudbal" vredan dva pehara Lige šampiona u poslednje tri godine, dok je "Kari" sa reprezentacijom osvojio dve medalje za godinu dana, baš kada je počeo da se priča da je passé.
Trenerska karijera velikog Piroćanca počela je još 1982. u Bosni, celu deceniju pre nego što će se roditi najstariji košarkaš Srbije u generaciji koja je osvojila srebro u Manili i bronzu u Parizu. Na prvi pogled, Pešić ne može da ima ništa zajedničko sa tom "decom" koju je okupio za Olimpijske igre, košarka se promenila "sto puta" od kada je Kari prvi put vodio utakmicu, ali za razliku od brojnih svojih kolega - u svim sportovima ponovićemo - istovremeno je i sam prihvatio da će morati da se menja ako želi da bude relevantan.
To nije lako prihvatiti iz više razloga, pre svega zbog trenerskog ponosa, a nije ni proces koji se simultano odvija sa "menjanjem košarke". Osnovna stvar je prihvatiti da postoje fundamentalne taktičke stvari kod svakog trenera od kojih će tu i tamo odstupiti zarad višeg dobra, dok je mnogo teže menjati sopstvenu karakternu crtu, u odnosu na igrače sa kojima ima posla.
Naravno, svaki trener bi mogao kao iz topa da nacrta "profil idealnog igrača" kog želi da trenira, ali to neće dobiti gotovo nikad. Trener još može da "seče" iz sezone u sezonu, selektor - posebno male zemlje poput Srbije - nema takvu privilegiju i mora da radi sa onim što ima. "Trule jabuke" moraju da se prepoznaju na vreme, da se sa svakim igračem ostvari konekcija, da se sa timom ostvari konekcija, kao i da svaki igrač ostvari konekciju sa svim igračima. Koliko god sve to zvučalo komplikovano, verujte još je teže selektoru od 74 godine koji u "TikTok" eri treba da se bavi modernim ljudskim odnosima i modernom košarkom.
Kako je to uspelo Svetislavu Pešiću? Teško je objasniti, ali je vredno "TedTalk" predavanja koje bi svakako morali da pogledaju i naši ostali selektori u svim sportovima. Možda se to pre svega odnosi na Dragana Stojkovića Piksija čija je ekipa najčešće bila "pod paljbom" zbog međuljudskih odnosa iza kojih ostaju repovi za sledeće generacije.
Istina, mogla bi da se povuče i paralela između odstranjivanja Miloša Teodosića iz tima i "penzionisanja" Dušana Tadića nakon burne reakcije na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, ali sve se to zaboravlja kada imate rezultate i poverenje ostatka tima, posebno kada ste spremni da pokažete "ljudsku stranu" i priznate da i vi grešite. Svetislav Pešić ističe u intervjuu za "RTS" da je tako ostvario i konekciju sa svojim najboljim igračima - Jokićem, Bogdanovićem i Micićem.
"Jokić ima ogromno iskustvo iako još treba da igra. Isto tako i Bogdan Bogdanović, isto tako i Vasilije Micić. To su sve igrači koji imaju ogromno iskustvo, trenirali su ih najbolji treneri i naravno da se njihovi stavovi, primedbe i predlozi uzimaju na sto i analiziraju. Nakon toga se donose odluke", naglasio je selektor Srbije i dodaje da je na početku karijere mislio da mu primedbe igrače podrivaju autoritet, ali je sa godinama naučio da se nosi sa tim: "Nije dobro da trener bude iznad ekipe, ali je istovremeno važno da igrači znaju ko je najvažnija osoba, a to je trener, i da prate ono što od njih traži, ali trener ne sme da bude iznad ekipe. Deo našeg usšeha je što smo uspeli da napravimo taj balans i da se razumemo veoma dobro".
Prema njegovim rečima, od svojih igrača "sakuplja predloge i primedbe" na jedno mesto i potom ih analizira, objašnjavajući im da su svi zajedno u tome i da pre svega dele zajednički uspeh, dok je odgovornost za neuspehe više na njegovoj strani. Iako je i sa tim teško se nositi, i to je deo trenerskog posla.
Otud i elan da i sa 74 godine uči, menja se i usavršava, da ga "motivišu" mladi i da ne bude previše zadrt poput ljudi iz njegove generacije (i nešto mlađi puni sebe) koji su odavno odustali od trke sa modernim. Zato i nije još rekao "kraj", nego odbija da još odigra taj "Poslednji ples" koji se godinama najavljuje. Videli smo da je i te kako oran za "after" na Balkonu, pa i sa onima koji su po pola veka mlađi od njega.
"Nemam razloga da se pravim važan, ali stvarno ne znam. Ponekad se, moram da priznam, pitam šta će meni sve ovo, ali onda dođu igrači, dođe taj proces (...) Kažu kad trener izgubi da nije dovoljno motivisao ekipu i zato se izgubilo, ali niko nikada ne pita ko motiviše tog trenera. Pa i on živi od neke motivacije. Trenera motivišu igrači, niko više. Svaki trener posle uspešnog treninga odlazi kući srećan i motivisan za sledeći napor. Ovo je za mene bilo veliko zadovoljstvo. Bilo je i prepreka, bilo je problema, ali uvek nađemo neko rešenje", zaključio je Pešić.
BONUS VIDEO: