"Dobili smo i te Amerikance i postali smo prvaci sveta! 10:0 smo imali skor, a od tada niko od nas četvorice nije igrao basket. Završili smo tu karijere i oprostili smo se", rekao je za MONDO Luka Anđušić o zaboravljenom svetskom zlatu koje je doneo Srbiji.
Njegovog starijeg brata Danila i njega od malih nogu gledamo u selekcijama Srbije, kao i u raznim klubovima u Srbiji i inostranstvu. Ipak ono što se manje zna je da su zapravo samo nastavljači porodične tradicije.
"Otac je bio atletičar u Zvezdi i u jednom periodu je bio najbrži čovek u Jugoslaviji. Bio je sprinter, pravio je vrhunske rezultate. Osvojio je nenormalan broj medalja. Sad priča kako će unucima da pokazuje medalje jer oni to vole. Mama je bila košarkašica i kada su se upoznali krenuli su da se bave privatnim biznisom i prekinuli sa sportom. Porodična biografija je da smo sportska porodica, da smo imali od koga da učimo i na terenu i van terena, pa je bilo prirodno da krenemo u tom smeru", ističe sadašnji košarkaš Kolubare iz Lazarevca.
Ipak, mnoga deca iz sportskih porodica nikada ne stignu do vrhunskih rezultata. Kod Anđušića nije bilo zasićenosti sportom, naprotiv.
"Nekako je kod nas bilo prirodno jer su svi oko nas bili okruženi sportom. Naš kum koji je krstio Danila mene Predrag Doderović bio je jedan od najtalentovanijih košarkaša u Jugoslaviji. On je razlog zbog koga smo počeli da treniramo košarku. A i otac je obožavao da igra basket. Stalno je vodio Danila u kolicima sa sobom dok je išao da igra basket na Olimpu. Posle toga sam krenuo njegovim stopama. Mada sam prvo krenuo da treniram aikido, ali mi se nije svidelo jer sam bio najmlađi pa sam bio predmet za pokazivanje", objašnjava nam Luka uz osmeh.
Beograđani u Vršcu? Nemoguće
Danas kada je ne samo košarka nego kompletan sport u Srbiji "beogradizovan" odlazak dva talentovana brata u Vršac deluje nemoguće. Ipak Anđušiće je stvorio Hemofarm.
"Miško Ražnatović je krenuo da pravi svoj klub i skupljao je svu talentovanu decu i raspoređivao ih je po klubovima u Srbiji. Danilo je otišao u Vršac koji je važio za klub sa najboljim uslovima za rad. Bio sam u Partizanu do kraja osnovne škole, međutim stvari su se izdešavale i otac mi je jednog dana rekao: 'Nismo više u Partizanu.' Odlučio sam se da odem u Vršac jer je tamo kao koordinator mlađih kategorija došao Žarko Vučurović. Verujem da svi znaju njegov lik i delo. Čovek koji je izbacio mnogo igrača i specijalista je za mlađe kategorije.
To je bila super opcija za mene. Otišao sam mlad od kuće što mi je mnogo pomoglo u životu generalno, ne samo u sportu. Drugo sa košarkaške strane u te tri godine sam najviše naučio i te stvari koristim i dan-danas", počinje Luka Anđušić, pa se priseća nestvarne dominacije Vrščana u tim danima.
"Imali smo vrhunsku ekipu sa nenormalno mnogo dobrih igrača. Milutinov, Luka Mitrović, Krstić, Dangubić, Jovan Novak, Braca Milošević, Tasić... Mislim da svi iz te generacije još igraju košarku. Bili smo najdominantnija generacija među juniorima. Imali smo za celu sezonu jedan poraz na produžetke, ostalo je sve bilo sa po 20-30 razlike."
"Nisu nas Turci pobedili, sami smo krivi"
Kada pogledate Danilovu i Lukinu reprezentativnu karijeru po zvaničnim podacima neće vam do kraja biti jasno koliko su oni zapravo proveli u dresu Srbije.
"Ne vodi se kao reprezentativni staž, ali su nas skupljali od četvrtog-petog razreda po regionima. Treninzi vikendom, pa na leto pripreme. Sećam se tih sedmodnevnih priprema u internatu u Požarevcu. Nas šest u jednoj sobi u krevetima na sprat! Treniranje četiri puta dnevno na betonu, ali u tome smo svi uživali i trudili smo se da to maksimalno iskoristimo", priseća se početaka u dresu Srbije Luka Anđušić.
U svojoj biografiji ima tri medalje sa velikih takmičenja, zlato, srebro i bronzu. Kompletirao je odličja, ali doživeo je i jako, jako bolne poraz. Prvi se desio u Baru 2010. godine na Euru za kadete.
"Prvi bolan poraz je bilo kadetsko prvenstvo u Baru. Izgubili smo četvrfinale od Turske u poslednjoj sekundi iako smo bili favoriti za zlato. Imali smo domaću publiku, 4.000-5.000 ljudi je navijalo za nas u novoj Toplociji. Bio je bolan taj poraz od Turske jer smo sami sebe pobedili", prisetio se on.
"Plakao sam ceo put"
Prvu medalju sa selekcijom Srbije osvojio je 2012. godine u Rigi. Hrvatska sa Darijom Šarićem uzela je zlato, a uprkos tome što je dao 17 poena Litvancima u polufinalu nije nas Luka Anđušić odveo u finale. Ipak ta medalja ima posebnu vrednost.
"Za mene medalja ima posebnu draž jer sam godinu dana pre toga operisao prednje ukrštene ligamente. To je jedan od ružnijih momenata u karijeri, sigurno ga neću izbrisati iz sećanja. Sećam se da smo igrali vrhunsku sezonu, bio sam jedan od boljih igrača. Osvojili smo jako dominantno medalju, ali sam u prvom polufinalu načeo koleno. Uspeo sam nekako da se oporavim, ali šta zna dete šta je bol... Samo sam hteo da se oporavim za finale.
Krenulo je, počeo sam dobro i u drugoj četvtini mi je samo izletelo koleno. Najteži bol koji sam osetio u životu. Sećam se i euforije posle toga, a ja sam morao u Novi Sad na pregled. Doktor mi je rekao: 'Knjige u ruke narednih šest meseci. Ovo je pokidano, mora da se operiše'. Pola sata od Novog Sada do Beograda sam plakao sa ocem i bratom sve do kuće. Tada sam znao možda dvoje ljudi ukupno koji su operisali to. Zapitao sam se u jednom momentu šta će biti sa mnom.
Malo sam bio i lud. Gledao sam operacije na internetu, čitao sam, hteo sam da znam šta će da mi rade. U glavi sam imao ludačko samopouzdanje da je to samo jedan deo svega. Čuo sam za primere da su se ljudi normalno oporavili i igrali i nekako sam prelomio u glavi da idem dalje. Zato kažem da mi je posebna draž to prvenstvo. Faktički tačno godinu dana kasnije sam igrao za reprezentaciju. Uspeo sam da izađem još jači. Odigrali smo dobro prvenstvo, igrao sam vrhunski", ispričao nam je svoje najteže iskustvo u karijeri Luka Anđušić.
"Ne znam kako smo to izgubili, još me boli"
"To polufinale je najbolniji poraz u karijeri", počinje priču o izgubljenoj šansi za zlato u dresu Srbije Luka Anđušić.
Naš U18 tim pun budućih zvezda, prošao je kroz dve grupne faze, rutinski dobio Bugarsku u četvrfinalu, a onda ni 17 poena Anđušića nije bilo dovoljno za trijumf.
"Igrali smo vrhunsku utakmicu i vodili osam razlike dva minuta pred kraj. Ne znam ni ja šta smo uradili, kako smo izgubili to vođstvo i Grigonis nam je u poslednjoj sekundi dao flouter za pobedu. Nismo uspeli da odemo u finale, ali uzeli smo bronzu što je opet bio uspeh. Napravili smo iskorak posle tog kadetskog prvenstva. To treće mesto nas je odvelo na Svetsko prvenstvo u Pragu 2014", ističe Anđušić.
Osvojili Svetsko prvenstvo i završili karijere
Ipak, pre nego što je došlo vreme da generacija predvođena Vasom Micićem, Nikolom Jokićem i Nikolom Milutinovom zasija na Mundobasketu za juniore Luka Anđušić je postao prvak sveta!
"Sećam se kao da je juče bilo. Tada je 3x3 tek počinjao i Đole Adžić nas je pozvao da idemo na Svetsko prvenstvo u Madrid. 'Hoćete malo da se družimo, da odigramo?' Mi kao - hajde, što da ne!
Skupimo se, odigramo jedan basket. Došli su Bulut, Ždero i ta čuvena ekipa na Košutnjak da nam pokažu pravila. Bulut nam je bukvalno rekao: 'Kako primite koš ili skočite samo izbacujte i rokajte, šutirajte trojke.' Otišli smo tamo sa tom logikom. Niti smo mi znali niti pravila niti ništa... Krenemo mic po mic, prođemo grupu sa pet-šest pobeda. Dođemo do četvrtfinala i vidimo da je već ozbiljnija priča.
Roditelji nam javljaju da je već krenulo da se priča o tome. Sećam se da smo pitali fotografe za slike, a oni nisu hteli da nas slikaju jer im se nije svidelo kako igramo, nismo im bili dovoljno atraktivni. Dobili smo sve i dobili smo polufinale i finale trojkama za pobedu. Dobili smo i te Amerikance za koje je igrao Ronde Holis Džeferson i postanemo prvaci sveta! 10-0 smo imali skor, a od tada niko od nas četvorice nije igrao basket. Završili smo tu karijere i oprostili smo se", kaže naš sagovornik o najkraćoj i najuspešnijoj basket karijeri ikada.
Sada je 3x3 sve popularniji i mnogo profesionalnih košarkaša ga igra uporedo sa svojim košarkaškim karijerama. Da li bi to mogao da bude i Lukin put?
"Ne! Već tada sam video da se ne osećam dobro u tome, više volim pet na pet. Volim da pogledam basket, pogotovo što imamo toliko uspeha, ali nekako se nisam pronašao u tome. Mislim da to nije bilo za mene, mislim da se i bolje snalazim u košarci, iako rezultati govore drugačije. Nekako se nikada nisam video u tome."
Videlo se da Jokić zna, ali baš toliko?
Sigurno da je ipak kruna reprezentativne karijere našeg sagovornika bila kada je zajedno sa Nikolom Jokićem i Vasom Micićem namučio strašnu Ameriku i finalu Svetskog prvenstva 2013. godine.
"Vasa je bio najzvučnije ime u tom trenutku, najviše se njegovo ime provlačilo. Možda jeste od visokih Milutinov bio najpoznatiji, mada je on dosta kasnije sazreo", počeo je o najvećim zvezdama tog tima, pa se osvrnuo na najboljeg košarkaša sveta.
"Jokić je kasnije došao na pripreme. Videlo se da ima talenta i lakoće, ali niko nije mogao da pretpostavi da će to da bude baš na tom nivou. Moguće da mu je to prvenstvo dalo neki bust da ljudi počinju da pričaju o njemu. Počeo je da pokazuje da može da igra na visokom nivou."
Naš rim je redom gazio, a samo Amerikanci sa Džalilom Okaforom, Eronom Gordonom, Markusom Smartom, Montrezom Harelom, ali i Rašidom Sulamonom i Majkom Tobijem su bili prepreka preko koje se nije moglo.
"Jedna generacija gde smo imali vrhunsku hemiju. Svi smo znali jasan cilj i da osim Amerikanaca niko ne može da nam parira. Na kraju su nam jedina dva poraza bila od Amerike u grupi i u finalu i to ne nekom velikom razlikom."
Nakon poraza u finalu i osvojenog srebra, reči jednog od najboljih su prijale ušima tada mladog beka.
"Medalja je medalja, ali meni je najviše imponovalo nakon tog prvenstva Vasa koji je izabran u petorku prvenstva je u jednom intervjuu rekao: 'Moram da izdvojim Luku Anđušića koji je bez obzira na manji broj minuta bio ključni za atmosferu, međuljudske odnose, hemiju u ekipi.' Imponovalo mi je da me je stavio u prvi plan, a nije morao. Imponovalp mi je da sam doprineo na taj način", priseća se on.
U NCAA kad se nije smelo
"Volim da kažem mojima da sam živeo u pogrešno vreme. Sve u svoje vreme naravno, ne žalim ni za čim. Ali sada kada vidim, nije da mi nije krivo", priča nam naš sagovornik o svom odlasku u NCAA.
Nakon što je uspeo da upiše u svoj CV tri medalje sa nacionalnim timom otišao je putem kojim se tada nije išlo. Danas se veliki novac vrti u NCAA i mladi igrači dobijaju bukvalno milione za igranje na koledžu. Tada je to bio izuzetak.
"Kada sam bio klinac sa ocem sam gledao na TV-u koledž košarku. Voleo sam da gledam i filmove o tome i uvek mi se taj način života i stil igre sviđao. Kao klinac sam u četvrtom-petom razredu pričao ocu da bih voleo da igram u Americi. To se sa godinama promenilo jer sam počeo i dobro da igram jer sam bio među boljima u generaciji, prednjačio sam i malo sam se više okrenuo ka reprezentaciji, klubu, profesionalnom ugovoru. Ipak ta povreda je imala ključan uticaj na moj odlazak u Ameriku.
Povredio sam koleno i iako sam se vratio i sve je bilo u redu meni se to učinilo kao dobra ideja. Oduvek hteo da odem i da ispunim dečački san, a sa druge sam razmišljao da sam se povredio jednom. Šta ako se opet desi povreda, a ja nemam završenu školu? Kao reprezentativac sam imao zaista dobre ponude sa koledža. Rekao sam sebi da idem da ispunim san i da završim školu, pa ćemo da vidimo."
San se donekle ispunio. Neke stvari nisu bile kako treba, ali sveukupno ni danas to iskustvo ne bi menjao za profi ugovore.
"Imao sam lošije iskustvo prve godine. Bilo mi je obećano svašta, otišao sam na jedan dobar univerzitet, spremio se jedan semestar i mislio sam da ću odmah da igram. To nije bilo realno, ali je meni pričano da jeste. Zbog toga sam posle prve godine promenio koledž. Kada sam se prebacio na drugi univerzitet posle toga je sve to što sam kao klinac gledao i zamišljao mi se ostvarilo. Što se tiče terena i van terena. Dobio sam i tu diplomu", govori nam Anđušić, pa se osvrće na priče da košarkaši na koledžima zapravo i ne uče baš previše...
"Kod mene je to bilo drugačije jer kada sam otišao na univerzitet rekao sam sebi da hoću da iskoristim sve maksimalno. Ne samo da se bavim košarkom, a da ostalo otaljavam. Kada sam već tu i kada imam sve najbolje uslove na svetu da koristim da budem dobar i u školi. Trudio sam se da učim, budem revnosan. Težak je to ritam, ali jako dobar kada se navikneš. Rutina je osnov svega, a ja sam je 90 odsto stekao tamo."
Tri medalje, a anonimus
Sjajne uspomene nosi iz Amerike Luka Anđušić, ali kada je završio sa školovanjem shvatio je da je u Srbiji zaboravljen. Potpisao je za Vojvodinu, a imao je utisak da ga više niko ne poznaje.
"Van škole to iskustvo od pet godina tamo ne mogu da se poredi ni sa čim. Koliko sam proputovao, ljudi upoznao, ne bih to menjao ni za šta. Koliko god da mi je bilo super to iskustvo i ne bih ga menjao ni za šta, toliko mi je odmoglo kada sam se vratio. Ja sam uvek znao i da ću da odem i da ću da se vratim da igram profesionalno, to je bila moja ideja. Naravno, bilo je malo drugačije u očima ljudi u košarkaškom svetu.
Tada kada se vraćaš sa koledža su te gledali kao da ništa nisi radio četiri godine. Odmoglo mi je jer se koledž košarka ovde nije shvatala ozbiljno. Morao sam da krenem od nule. Sve što sam izgradio kroz juniorsku košarku, što je bilo planirano za profesionalne ugovore i dalju karijeru mi je palo u vodu. Bukvalno sam kretao od nule, klubovi su birali igrače od 34-35 godina koji su bili lošiji i stariji od mene. Birali su ih zbog iskustva, i jer su tu već godinama. Meni je dosta puta odgovor bio da sam bio na koledžu gde nisam ništa radio. Prihvatio sam to i krenuo od nule i opet da kažem krenuo da gradim svoj put", priseća se teškog povratka u Srbiju Luka.
Posle pola godine u Vojvodini otišao je u Metalac, a taman kada je bilo vreme da zasija - korona je zaustavila košarku.
"Imao sam stvarno dobru sezonu i po u trenucima kada je klub bio na lošijim nogama. Tu sam se ponovo afirmisao u srpskoj košarci. Nismo imali sreće, plasirali smo se u Superligu sa mladom ekipom gde sam bio jedan od lidera. Potencijalno sam gledao Superligu kao odskočnu dasku ako se pokažem protiv ABA ligaša,ali zadesila nas je korona. Završili smo poslednje kolo lige, plasirali se i sutradan su javili da sve staje!"
Srbin u svetom gradu šiita
Nakon odličnih igara u Metalcu i Zrinjskom iz Mostara, odlučio se za neverovatan potez. Uspeo je da posle Amerike i Srbije završi i u Iranu! Otišao je u Mašad, najsvetiji šiitski grad, kulturnu prestonicu Persijanaca i mesto hodočašća miliona ljudi.
"Igrao sam dobro i smatrao sam da je vreme da naplatim te dobre igre i Iran se pojavio kao finansijski jako dobra opcija. Iskreno sam bio skeptik da li da idem ili ne. Pogotovo te godine mi je bilo zakazano venčanje sa suprugom, a ja treba da idem posle toga u Iran. Jedno turbulentno leto. Kada sam se raspitao rekao sam zašto da ne. Iran je na Bliskom istoku košarkaški najrazvijenija zemlja, imali su i NBA igrače. To je bio dobar potez za mene. Novo iskustvo koje ne verujem da bih doživeo drugačije. Otišao sam u istorijski grad.
Nisam znao šta da očekujem kada odem tamo, međutim Iran je totalno drugačiji. Mentalitet je totalno drugačiji od onoga što ljudi u svetu misle. To je tako gostoljubiv narod koji je jako sličan nama što se tiče druženja, prisnosti. Naravno moraju da se poštuju njihova verska pravila što se tiče oblačenja, ponašanja u javnosti, nekonzumiranja alkohola što sam ja jako ozbiljno shvatio. Kada ih poštuješ, oni ti daju još više. Jako lepo iskustvo i na terenu i van njega. Da opet mogu isto bih uradio. Upoznao sam novu kulturu, neke nove ljude. Stvarno nisam mogao da verujem kada sam video kakav je to grad.
Tu živi tri do četiri miliona ljudi, a kada su praznici tu prođe 15 miliona ljudi. Ne možeš da veruješ, avioni lete na svakih pet minuta i samo tamo i nazad. Mislim da je najveća njihova džamija tamo i to je epicentar. Lepo iskustvo, ne bih ga menjao", prisetio se svojih dana u prelepom Mašadu na severoistoku Irana.
Prvi stranac u Staljinovom gradu tenkova
Nije to bila poslednja neverovatna destinacija u karijeri Luke Anđušića. Pre nego što je stigao u Lazarevac i zaigrao za ambicioznu Kolubaru našao se u Čeljabinsku. Nekada poznat kao Staljinov "grad tenkova"...
"I dalje je! Na 50 kilometara od grada je zatvoreni grad koji proizvodi tenkove. Super iskustvo, možda i najbolje do sada. Toliko dobro, da mi se nije desila povreda ramena tamo video sam sebe do kraja karijere. Klub je prvi put igrao rusku Superligu, a ja sam im prvi stranac u istoriji kluba. Hteli su naravno Ballkanca, jer kako da kreneš sa nekim ko nije Srbin što se tiče košarke?", počinje svoju rusku priču Luka Anđušić.
Čeljabinsk je sedmi grad po broju stanovnika u Rusiji i nalazi se između Urala i reke Mejas, a poznat je po zatvorenom gradu koji je bio možda i ključ ruske pobede u Drugom svetskom ratu.
"Otišao sam tamo bez velikih očekivanja. Jako dobro iskustvo, klub je na nivou Evrokupa. Sada grade novu halu od 60-70 miliona evra i planiraju da uđu u VTB ligu za koju godinu. Liga malo čvršća i fizički zahtevnija. Lepo sam se prilagodio, otvorio sam super sezonu, a onda mi se desila povreda ramena. To me je dosta unazadilo. Čak sam potpisao produženje ugovora, ali posle povrede novi trener je došao i nije to hteo, bio je skeptičan. To me je sprečilo da ostanem tamo duže", kaže on pa komentariše grad i čuvene "hruščovke": "Volim da kažem polu komunizam, polu moderno. Još imaju one dugačke zgrade od dva srpata, a onda kad uđeš u grad imaš sve što ti treba za život."
U novijoj istoriji grad je poznat po meteoritu koji je pao i naneo ogromnu štetu. Te 2013. godine pravo iz svemira je došao kamen koji je za sobom ostavio stotine povređenih.
"Bili smo na pripremama na jezeru gde je pao meteorit. Tu stoji izložena stena, to je toliko malo da nisam mogao da verujem da može da napravi toliku štetu. Upao je u jezero pored Čeljabinska. Osetili su zemljotres u gradu na osamdeset kilometara. I to ne mali zemljotres, to je stvarno bila ludnica. Čudno da vidiš. Jedan mali kamen koji je napravio neku štetu."
Na kraju je godinu dana igrao košarku u gradu koji pored sebe ima jedan od čuvenih "zatvorenih gradova". Bilo je to iskustvo za ceo život.
"Bilo mi je zanimljvo da naučim nešto novo. Pored je taj zatvoreni grad tenkova u kome je stotinak hiljada ljudi koji žive tamo i isključivo rade u toj fabrici. Ima kapija na ulazu grada i ne možeš da uđeš bez jedno 50 dozvola. Imao sam prijatelja Srbina koji je tamo radio u građevini i da bi uradio nešto u tom gradu morao je dva meseca da skuplja papire. Jedno lepo iskustvo i lep grad, stvarno sam uživao", završava Anđušić.
Kad Birča kaže, to ima težinu
Posle povrede koja ga je i pored potpisanog ugovora sprečila da nastavi sa košarkom u dalekom Čeljabinsku odjednom se našao ponovo u Srbiji i to kao - kapiten OKK Beograda.
"Nije bio ni planirano da zaigram za OKK. Trenirao sam, nisam imao klub, izlazio sam iz povrede. Njima je treao neko malo iskusniji i super je ispala kombinacija da pomognu i oni meni i ja njima. Stvarno sam uživao. Zahvalan sam Vuletu što je prihvatio da budem tu. Jedna pretalentovana ekipa i zaista mi je pomogao njihov način treninga. Pogotovo što sam izlazio iz povrede i bio mi je potreban jak trening. Imao sam čast da budem kapiten tim momcima i stvarno sam uživao da radim u tom sistemu, sa decom koja su NBA prospekti", prisetio se svojih "klonferskih" dana.
Nakon toga je na iznenađenje mnogih pristao da ode rang niže i stigao je na mesto gde je i sada. Pored Stefana Birčevića u Kolubari.
"Cilj za nastavak karijere je bio da budem ili u Beogradu ili što bliže zbog porodice. Pre deset meseci sam dobio ćerkicu, imam dvoje dece i gledao sam da budem u blizini, a da igram i budem ostvaren. Birča me je nazvao i ostvario je prvi kontakt. Objasnio mi je celu ideju kluba koja mi se jako svidela. Svi znamo ko je Stefan Birčević i kada on nešto kaže to ima drugačiju težinu. Posle toga sam pričao sa ljudima iz kluba i prepoznao sam njihovu ideju. Mislim da ti ljudi koji su u klubu imaju ideju za budućnost. Znaju šta žele da rade.
Cilj je bio da se vratimo u KLS i na dobrom smo putu sada. Prihvatio sam ulogu da budem među liderima ekipe što mi prija. Tu sam blizu kuće tako da sve u svemu jako dobra odluka i za sada je sigurno prava stvar što sam ovde sada", završio je svoju priču za MONDO Luka Anđušić.
Srbija, Amerika, pa iranski sveti grad i Staljinov "grad tenkova". Još je mlad Luka Anđušić za penziju, a kako njegova karijera ide ko zna - možda dogura i do Severne Koreje!
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: