Miljan Goljović igrač je koga je Željko Obradović 1992. godine doveo u Partizan da bude nova zvezda nakon odlaska Đorđevića i Danilovića i koji je sa Bodirogom igrao za poslednji tim Jugoslavije. I što malo ko zna i pamti, koji je 2000. bio najbolji strelac Evrolige. A opet, mnogi su ga zaboravili. Već godinama je u Sloveniji gde je i napravio košarkaško ime, postao evroligaška zvezda i reprezentativac i tamo oblikuje nove talente, da jednog zamene Luku Dončića. A sve je počelo u malenom Baljevcu na Ibru.
"Kao i svi, krenuo sam sa fudbalom, pa sam prešao na odbojku i to mi je kasnije pomoglo. Kada sam završio osnovnu školu bio sam visok 195 centimetara i otkrio me je Milovan Bogojević Kime, trener koji je promašao i Divca. Imao je kontakte sa profesorima fizičkog i on je čuo da ima neko visoko dete", kazao nam je Goljović iz Ljubljane.
"Trener novih snaga" Bogojević Kime vodio je tada Slogu, ušao je u Goljovićevu kuću u Baljevcu i porodica je bila iznenađena.
"Kime je čuo je za mene, došao na vrata i pitao me gde mi je otac. Otišao sam da pozovem tatu i kako je Kime ušao, moja sestra ga je prepoznala, jer je išla na utakmice Sloge. Moja pokojna mama je bila u sobi, a on me držao za ruku non-stop. Rekao je: 'Izvinjavam se, da li mama dozvoljava da Miljan podigne majicu?' Podigao san majicu da mi vidi pluća i zanimljivo je kako su tada treneri gledali ramena, pluća, ekstremitete, kako si građen. Otišao sam posle toga u Kraljevo, Kime mi je dao prvi dres, šorc i patike", prisetio se svojih početaka MIljan Goljović.
Godinama kasnije, taj momak će preko Željkovog Partizana i Pivinog Radničkog stići do Slovenije i u dresu Pivovarne Laško u Evroligi krajem veka postizati po više od 20 poena velikanima kao što su Fortitudo, Ulker, Makabi, Olimpijakos, Cibona... Prosečno - 20,1 poena po meču u Evroligi u sezoni 1999/00.
A, evo kako je sve počelo.
Novi Kukoč iz Baljevca
"Majka mi nije dozvolila da idem u osmi razred u Kraljevo, pa sam ostao u Baljevcu. Kod osnovne škole u Baljevcu bila je drvena tabla, gde sam radio sam za sebe. Da naučim levi dvokorak, dribling... Košarku sam odmah zavoleo, fudbal mi je dao dosta toga, odbojka naskok i odraz, a za dosta stvari u kretnjama nogu pomogao mi je folklor koji sam igrao celu osnovnu školu. Tako sam dočekao spremno prvu godinu srednje škole i odmah bio ubačen da igram za dve-tri godine starije generacije."
Tih godina, dok se Goljović probijao u juniorskoj košarci, mogli su u "Sportu" i "Žurnalu" da se pročitaju naslovi članaka "Goljović najbolji strelac sveta ovog vikenda", a bilo je i poređenja sa Tonijem Kukočem.
"Osim za prvi tim i juniorske selekcije Sloge, igrao sam i za Mašinac. Vikendom bih odigrao po tri utakmice i dogodilo se da sve zajedno ubacim više od 100 poena. Mislim da imam čak i sačuvane te naslove da sam najbolji strelac na svetu ovog vikenda jer sam dao preko 100 poena", priča nam Goljović.
Igrajući kao krilo proslavio se i kao senior, a iz juniorskih dana pamti i kako su počeli da ga porede sa Kukočem.
"Bio je F8 na Borskom jezeru i doživeli smo jedan poraz, Zvezda takođe jedan i Radnički iz Kragujevca sa Lončarom i Stevanovićem isto poraz. Na tom turniru sam na četiri utakmice dao 192 poena, u proseku 48. Posle su pisali da sam 'novi Toni Kukoč', bilo je raznih natpisa. Zvezdi sam recimo dao 53 poena, ekipi sa Aleksićem, Mirkom Pavlovićem, Mlađanom Šilobadom, Rastkom Cvetkovićem…"
"Nije bilo bitno šta potpisujem, daj samo da igram košarku"
U takvoj konkurenciji i u hali koja je uvek bila dupke puna, bila je čast obući dres Sloge, što se sanjalo. A naš sagovornik je to doživeo sa 15 godina.
"Kraljevo je grad košarke, bilo je tu dosta vrhunskih igrača, a ja sam imao sreću da sam sa 15 godina dobijem šansu u Prvoj B ligi. U Kumanovu smo gubili utakmicu 20 razlike, ušao sam zadnjih 45 sekundi. Bio je faul, dao sam dva bacanja, a posle prvog sam digao ruku kao Ronaldo kada daje gol! To su mi bili prvi poeni za seniorsku ekipu. Takva je to težina bila, kada su me pozvali na prve pripreme nisam spavao sedam dana. Imao sam čast da sam malo trenirao sa tim kraljevačkim legendama i oni su me uvodili u košarku. To su sve vrhunski igrači bili",ističe on.
Sada ima sina koji je prošao kroz sistem Partizana i igrač je Mege, a takođe u Cedevita Olimpiji dugo radi sa mladim igračima. Takvu sreću, takav ponos sada klinci ne osete ni kada zaigraju za mnogo veći klub.
"Drugačija su to vremena, meni je bilo samo da treniram košarku, da igram i da uživam u tome. Kod prvog ugovora nisam ni gledao šta potpisujem. Nije mi bilo bitno da li je 100 ili 200 maraka, da li je na godinu, dve, pet. Potpisao sam to jer sam morao. To je bilo zdravo dokazivanje, ja nisam imao menadžera do 20 i neke godine. Sada je moj stariji sin bio u reprezentaciji Srbije među najboljih 40 za generaciju '07 i bilo ih je 39 sa menadžerom, a on ga jedini nije imao. A imali su 13-14 godina", upozorava Miljan Goljović.
Željko Obradović: "Gde vam je onaj što ne igra?"
Nakon što je Željko Obradović sa svojim Partizanom osvojio Evroligu 1992. godine otišli su najbolji igrači i trebalo je popuniti upražnjena mesta. A jedan juniorski reprezentativac Jugoslavije sedeo je na klupi u Kraljevu.
"Bio sam posle Divca prvi juniorski reprezentativac iz Sloge. U poslednje dve juniorske sezone bio sam najbolji strelac lige, ali da se ti probiješ iz Prve B lige među velikane i igrače Zvezde, Partizana, Jugoplastike, Olimpije... Bila je paklena konkurencija. Nakon juniorske reprezentacije imao sam poziv za koledž i odlučio sam da idem, međutim Sloga je ušla u Prvu ligu. Ostao sam jer mi je bila želja da u Slogi zaigram Prvu ligu, ali u njoj nisam dobio šansu. Ne znam zbog čega ni dan-danas. Posle te sezone Željko Obradović je rekao: 'Gde vam je taj juniorski reprezentativac koji ne igra, da ga ja malo vidim'"
Samo otići u Partizan i sresti "aždaje" koje te procenjuju na klupi, bilo je čudo. A neke rečenice Željka Obradovića i dalje pamti.
"Otišao sam prvi put u životu na probu, u Partizan. Kada ti tu sede Kićanović, Savović, Željko, profesor Nikolić… Meni je tamo svaki trening bio kao utakmica. Tu sam nekako uspeo da se izborim da uđem među 12 igrača u Partizanu. Posle loše sezone data mi je šansa. Znao sam da neću mnogo da igram, niti sam imao neki ugovor, ali sve je to bilo OK. Ta činjenica da sam se izborio za mesto mi je mnogo značila".
"Pred neko finale bio sam u drugoj petorci i igrali smo Zvezdine akcije. Glumio sam Nebojšu Ilića, legendu. Posle 40 minuta pošto mi je pao mrak, nisam promašio 8 od10 lopti. Moj zadnji šut je bio trojka iz ćoška, preko Zorana Stevanovića i on je napravio faul. Pao sam, a lopta je ušla kroz obruč kao da si je odozgo spustio. Željko je posle 45 minuta prekinuo trening i rekao: 'Dođite ovamo, nećemo više da treniramo jer imamo boljeg igrača od Nebojše Ilića!' Posle mi je Željko rekao: 'Ako se desi da te pustim, ako si sekundu sam hoću da šutneš.' Sama ta činjenica mi je bila velika kao da sam pobedio najveću utakmicu" i danas sa ponosom priča Miljan Goljović.
Ipak, konkurencija je bila paklena, ali sedenje na klupi se na kraju isplatilo.
"Prva tri kola počinjao u petorci, što me je iznenadilo. Posle sam manje igrao, međutim taj rad u Partizanu mi je došao na naplatu. Video sam najviši kvalitet, uživao svaki dan na svakom treningu. Plus sam radio sa Milivojem Karalejićem kao kondicionim trenerom. Tu su on, profa Nikolić, Željko Obradović, svaki dan sam upijao nešto novo. Samo sam hteo da me profa Nikolić što više kritikuje, jer su mi rekli da koga profa ne kritikuje, taj pakuje kofere i ide. Ta sezona mi je omogućila sledeću vrhunsku sezonu u Radničkom sa Crvenog Krsta. Rad mi se isplatio i bio mi je baza."
"Mali treniraj, biće vremena za intervjue"
Željkom Obradovićem je bio šampion Evrope, ali i dalje na samom početku trenerske karijere. Ipak, odmah se videlo ogromno znanje.
"Pored Željka je bio profa i kada ih čuješ kako pričaju, to je svaki dan bila trenerska klinika. Predrag Drobnjak je došao sa 15 godina iz Bijelog Polja, videlo se da je ekstra talenat. Pustio ga je Željko odmah da igra. Bio sam ispred kada je Drobnjak davao neki intervju, a slučajno je tu prošao Željko i rekao mu je: 'Sine, samo ti treniraj, Biće vremena za intervjue.'
"Mnogo je značilo što smo mi trenirali pored svih tih igrača. Pa ti dođu Saša Đorđević i Predrag Danilović na trening… U prvom minutu kada je Saša vodio loptu shvatio sam da mi je jedini posao da maksimalno trčim, šprintam u kontru i gledam u loptu.", evocira uspomene za MONDO legendarni Miljan Goljović.
"Piva Ivković? Ne mogu da ti prepričam"
Sezona koja ga je lansirala u inostranstvo bila je 1993/94 kod Slobodana Pive Ivkovića (1937 - 1995), na Crvenom Krstu. Njegov mlađi brat Dušan Ivković je globalno mnogo poznatiji, ali naš sagovornik se ekspresno uverio u bezgranično znanje tvorca šampionskog Radničkog sa Crvenog krsta.
"Ma Piva je bio... Ko ga nije doživeo, ne može kroz priču da shvati kakav je to čovek bio. Sećam se da sam mu jednom rekao: 'Jao treneru, pa igramo protiv igrača od 210.' Pitao me je - 'Koliko ima Goljoviću? 210? A ti 203? Pa to je njegov problem, a ne tvoj. Pre će tebi da dođe do glave nego ti!'... Piva je učio druge trener i njegova smrt je bila veliki, veliki minus za košarku. Bio je primer i učio je trenere poslu, svaki trening si mogao da naučiš nešto od njega"
"Duško me zvao u Zvezdu!"
Nakon dominacije u dresu Radničkog, ambiciozna Zorka je htela da ga vidi u svojim redovima, a on se odlučio za košarkaški anonimni Maribor. Imao je dilemu, ali bio je to veliki korak ka vrhuncu njegove karijere i uspehu u Evroligi.
"Kada sam dobio poziv, bio sam začuđen. Kakva sada Slovenija? Kao juniorski reprezentativac Jugoslavije nisam očekivao taj put, ali takve su bile okolnosti. Pomoćni trener je bio Peter Penko koji je polagao kod Ace Nikolića i kada je čuo koliko govorim dok igram odbranu, rekao je: 'Ovaj mi priča u odbrani - potpisuj to odmah!'"
Ispao je taj Maribor sjajan izbor, ali možda bi pucao na više da je ranije otišao iz Sloge. Na koledž, u Partizan ili - u Crvenu zvezdu kod Duška Vujoševića.
"Sada kada vratim film žao mi je što iz Sloge nisam došao godinu-dve ranije u Beograd. Mene je u tom periodu hteo Vujošević, trebalo je da pređem u Zvezdu. Nudili su mi ugovor na četiri godine, a Srđana Dabića je nudila Zvezda da dođe u Slogu. Ponudili su mi jako dobar ugovor jer su imali Ilića, Trifunovića i Sašu Obradovića, falila im je trojka. Ali Sloga mi to nije dozvolila", govori nam Miljan Goljović.
Lisica i Dončić, ali od titule ništa
Nakon tri sezone u Mariboru došao je poziv iz Laškog, gde se pravio košarkaški drim-tim pored onog rukometnog. Čekali su ga tamo Saša Dončić, Sani Bećirović, Boštjan Nahbar i Mileta Lisica.
"Znao sam da imaju velike ambicije. Oni su bili najsređeniji klub, vodila ga je Pivovarna Laško. Mi smo u Laškom bili zdrava priča, maltene nismo ni bili stranci, tako smo bili prihvaćeni. Kasnije smo dobili i slovenačke papire. Kad dovedeš Lisicu koji je bio MVP finala u Zvezdi, jasno je koliko si ozbiljan. Nas je Aleš Pipan lepo uklopio i prilagodio. Ušli smo među 8 u ULEB kup i na kraju smo igrali Evroligu."
"Mislili su da sam Turčin"
Nakon četvrtifnala Saporta kupa u sezoni 1998/99, Slovenija je dobila dva mesta u Evroligi i jedno je pripalo Laškom. I tada je sa 28 godina Miljan Goljović napravio uspeh karijere, postavši prvi strelac Evrolige sa prosekom od 20,2 poena. Prvi je stradao Fortitudo, a zatim je više od 20 poena redom ubacivao Ulkeru, Makabiju, Olimpijakosu, Ciboni... U prvom meču sezone Fortitudo je video Goljovića u punoj snazi i sjaju, dao mu je 25 poena.
"Arturas Karnišovas je bio u Fortitudu, na mojoj poziciji i to je bilo moje veče. Tako je išlo iz utakmice u utakmicu. Kada je krenula sezona rekao mi je jedan agent: 'Pazi, nije isto da si treći strelac Evrolige ili prvi. Ako možeš da budeš prvi, probaj.' Stvarno se tom sezonom ponosim."
Imao je već 29 godina Miljan Goljović kada je kao veliko pojačanje stigao u Ulker, krcat zvezdama. Tu su bili Ufuk Saridža, Kerem Gonlum, mladi Zaza Pačulija…
"Najbolji prijatelj i cimer iz Turske Harun Erdenaj mi je rekao: 'Gde si bio do sad?'. Nikad nije kasno. Sport je takav, treba ti i sreće. Razni putevi postoje, ali najvažnije je da veruješ u svoje kvalitete i da dođeš sa njima na kraju do vrha. Ostao sam tri godine u Ulkeru, a nijedan stranac se tu nije toliko zadržao. Još sam tada bio crn, ne sed kao sada, oni su i mislili da sam Turčin!"
"Koji koš? Pa ja to dajem svaki dan"
Možda i potez karijere našeg sagovornika bila je trojka sa pola terena iz koraka koju je dao velikom CSKA iz Moskve. Doneo je pobedu Ulkeru, burno proslavio, a da li Turci to pamte dve decenije kasnije?
"Pamte! Dao sam tu trojku i utrčao sam u tribine. Tamo je uvek svaka utakmica kao poslednja i uvek sam imao kontakt sa publikom. Trčao sam počasni krug kao da sam Karl Luis. Odmah smo trener i ja uživo na turskoj televiziji davali izjavi posle tog slavlja. 'Goljoviću kako se osećate? Dali ste koš sa centra u zadnjoj sekundi, a vodili ste pre toga 20 razlike...' Ja kažem: 'Koji koš? Mislite ovaj zadnji? Pa ja svaki dan na treningu dajem takvih koševa 50, nije to meni ništa posebno.' Oni su se smejali, ovaj nije mogao da vodi program!"
Bio sam prvak Turske, a nisam otišao na Eurobasket
Iako je 2000. godine bio najbolji strelac Evrolige, poziv iz Beograda mu nikada nije stigao. "Tada nije bilo nikakvog interesovanja, ali kakva je bila reprezentacija u to vreme! Mene niko nije kontaktirao."
Kada je video da u dresu SR Jugoslavije nema šanse da se izbori, prihvatio je poziv Slovenije. Uostalom, tamo je i napravio košarku karijeru. Ipak, iako je igrao u kvalifikacijama za Eurobasket 2001. godine, na kraju je neko drugi uzeo njegovo mesto u timu.
"Kada sam dobio državljanstvo sa 27 godina, morao sam da ostanem u Sloveniji još tri godine kako bih dobio status domaćeg igrača. Međutim, Arijel Mekdonald i ja smo bili po dve godine u Sloveniji. Nakon toga sam ja otišao u Ulker, on u Makabi i dobili smo status naturalizovanog igrača, a samo jedan je mogao da igra. Bio sam prvak Turske, a Evropsko prvenstvo bilo je u Istanbulu. Stvarno sam hteo da igram, ipak je to bila reprezentacija. Bilo je idealno da nastupim, ali Mekdonald je bio prvak Evrolige sa Makabijem i bilo je normalno da njega zovu. Pored Lakoviča, Bećirovića i Udriha, Sloveniji je trebao još jedan igrač koji može da pogodi dva-tri važna šuta".
"Ja sam zakasnio sa državljanstvom zato što nisam pravovremeno dobio neki papir. Da sam to na vreme dobio, drugačije bi bilo. Ovako su već bile prošle dve godine i baš mi je 2001. bilo žao što nisam igrao. Posle su se pojavili Jagodnik i Nahbar na toj poziciji i odlučili su da me ne zovu 2003. Igrao sam samo kvalifikacije. To mi je najžalije. Prvo mi je žao što nisam ranije otišao iz Sloge u Partizan i žao mi je što u seniorskom reprezentativnom dresu nisam osetio makar jedno prvenstvo, da osetim kako je to", iskren je Goljović.
"Saša je sa Kosova, stalno je u Srbiji"
Luka Dončić je posle Gorana Dragića košarku u Sloveniji digao na nivo religije, a dok je bio dečak, Sasšin otac je igrao sa Miljanom Goljovićem. Mora da je malo uticao i on da Saša 2001. potpiše za Slogu iz Kraljeva.
"Godinama sam igrao sa Sašom, on je rodom sa Kosova tako da je znao te relacije vezano za Srbiju, pošto je non-stop u Srbiji. Nije bilo teško da ode u Slogu, pošto je znao da sam odande kao i mnogi drugi kvalitetni igrači."
Za nas koji ga ipak ne pamtimo kao igrača - kakav je košarkaš bio Saša i šta je Luka nasledio od njega?
"Luka je od Saše sigurno nasledio glavu. Saša Dončić nije bio fizički atraktivan, ali je bio mnogo jak, i to je Luka nasledio od njega. On je spor, neki put je i sa 2 metra igrao pleja. Čuvao je plejmejkere koji su tri puta brži od njega. Imao je taj osećaj. Plus je u napadu bio kreativan, znao je da doda. Nije bio neki šuter, ali što se tiče glave, organizacije tu je stvarno bio vrhunski. Zato i Luki ne treba sekunda da misli, za stotinku donese odluku."
A Luku Dončića zna naš sagovornik od malih nogu.
"Imao je tri godine kada sam imao venčanje sa ženom i tu je bio i on. Šalim se sa njim - da mu nisam tad dao piletine ne bi ni bio igrač! Uvek je bio sa loptom, stalno na utakmicama, bio je stalno na terenu. Ta ljubav prema lopti je baš od rođenja", prisetio se on.
Goljović oblikovao NBA igrača
Jedan od Goljovićevih aktuelnih trenerskih projekata je i sadašnji NBA igrač Žoan Berenže.
"Prvo da se zahvalim Cedevita Olimpiji i upravi na šansi da radim u takvom klubu. Moja sreća je da je u Olimpiji Ćeću Mulero, vrhunski sportski direktor koji je godinama uspešno radio u Valensiji, da ne pričam o stručnom štabu na čelu sa Zvezdanom Mitrovićem, Đorđem Adžićem, Damjanovićem i Nahbarom. Što se tiče Berenžea, plan sa njim jeste bio da se polako priključuje seniorskoj ekipi, ali je doveden pre svega za mlađe selekcije. Međutim na njegovu sreću u tom trenutku trener je bio Zvezdan Mitrović koji je pozvao 4-5 seniora na pripreme seniora. Odmah ga je ubacio na prvoj utakmici protiv Zlatogora. Odreagovao je dobro, kao i protiv Budućnosti. Kada je Berenže bio u igri pravili smo prednost. Ja sam sa njim radio od avgusta do februara, marta. To je fenomen, da ti dođeš u avgustu, a da u februaru i martu skauti zovu mene i Đorđa Adžića da pitaju šta jede, kako jede, sa kim se druži, da li voli trening. Moram da kažem da je na svaki trening došao sa osmehom. Bio je užitak raditi sa njim"
"Zbog Tea je izabrao Srbiju"
Deca su pošla tatinim stopama, pa je ćerka odbojkašica, a sinovi košarkaši. Starii Aleksandar je 2007. godište i već ima nastupe za Srbiju. A za to je kriv - Miloš Teodosić.
"On je imao ponude i od Slovenije, ali mislim da je tu prevagnulo to što sam ga vodio na Srebrno jezero na prvi Teo 4 kamp zajedno sa 30-40 igrača iz Maribora. Teo je slučajno izabrao Aleksandra i igrali su 2 na 2, sa druge strane je sa nekim drugim klincem bio Bogdanović. Moj sin je i pre kampa jedno dve godine nosio frizuru kao Teodosić, šutirao slobodna bacanja kao on sa onim dodirima sa strane po glavi. Mislim da je Teodosić presudio. Prošao je vrhunsku školu Partizana, bio je u Kanadi, sada je u vrhunskom sistemu Mege i na njemu je sada da radi i da napreduje", otkrio je na kraju Miljan Goljović.
Baljevac na Ibru poznat je po divnim prizorima pored reke, rudniku koji hrani ceo kraj, ali je iz ovog rudnika iskopan i košarkaški dijamant Miljan Goljović. Nepravedno zaboravljen u Srbiji, strelac koji je 2000. Pokorio evroligu sada Slovencima brusi talente, a Srbija čeka da njegovi sinovi u dresu naše reprezentacije iskopaju neka nova zlata.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: