"Vi možda to niste mogli da vidite, ali ne znači da se nije desilo", ovo su reči srpskog košarkaša Marka Simonovića koji je bio jedan od sagovornika MONDA za jednu lepu temu. Prošlo je tačno 10 godina od kada je reprezentacija Srbije na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru uzela srebrnu medalju. Pozvali smo tim povodom i još jednog bivšeg igrača Stefana Birčevića i iskusnog trenera Miroslava Nikolića.
Sva trojica su imali manje-više isti odgovor kada smo im rekli zbog čega ih zovemo i šta je tema. "Au, da li je moguće da je toliko prošlo?". Istina je, prošla je jedna decenija kao od šale, ali je to ujedno i jedan od najvećih uspeha cele te generacije.
"Bili smo nervozni posle tri poraza u grupi. Imali smo dobru ekipu, Saleta Nacionalea kao trenera. Jedini je verovao u pobede posle toga. Moram da budem iskren, malo smo svi klonuli posle tih poraza, on nas je vukao, vikao je 'Alo, idemo dalje', Sale je pobednik", priseća se Muta kako je sve izgledalo u grupnoj fazi gde je Srbija završila kao četvrta.
Od najtežeg poraza u karijeri do najlepšeg događaja
Vratili smo se i korak unazad, Srbija je na Olimpijske igre otišla tako što je osvojila kvalifikacioni turnir u Beogradu. Razlog za to je bilo Evropsko prvenstvo 2015. godine na kom je bila četvrta, samo su finalisti imali direktan prolaz, a "orlovi" su tamo izgubili u Lilu od Litvanije u polufinalu (67:64).
"Meni je to najteži poraz u karijeri, verujem i većini, nešto što me pogodilo. Bili smo zreli za to zlato, 'nabrijani', igrali odlično, jedan dan nas je totalno poremetio. Onda se pred kvalifikacioni turnir povredio i Nemanja Bjelica koji je bio jako važan za ceo tim, donosio je kvalitet i na parketu i van terena, svi su ga obožavali. Možda nas je i ta informacija da neće biti sa nama ni na tom turniru, ni kasnije na Igrama dodatno ujedinila i motivisala", priča Simonović.
Izostanak Bjelice je bio veliki udarac, ali je to dalo šansu nekim drugim igračima da se dokažu. Stefanu Birčeviću koji je naknadno dobio poziv da se pridruži timu za kvalifikacioni turnir i pokazao da ga je zaslužio.
"To mi je bilo možda i najlepše iskustvo, iako sam imao četiri najveća prvenstva, te kvalifikacije za Olimpijske igre... Došao sam neočekivano do njih, posle otpadanja sa šireg spiska, stigao sam do petorke. Sećam se da sam dobro odigrao taj turnir. Dominantno smo otišli na Olimpijadu. Baš mi je u memoriji, kao da je pre pet dana, a ne pre 10 godina, evo sad sam se naježio. Nama je tad uspeh bio što smo se plasirali na OI, samo 12 ekipa tamo ide. Bjelica nije dobio dozvolu iz NBA da igra zbog te povrede koju je imao, Milan Mačvan je polomio prst veče pred pripreme, bio sam startna četvorke. Poziv za taj kvalifikacioni turnir sam dobio bukvalno kad se ekipa već okupila, kasnio sam. Nije mi javljeno dan ranije, pa su mi rekli da se napravim lud i kažem da sam bio na lekarskom, da ne bude da kasnim, mala greška u komunikaciji. Jesam zakasnio na okupljanje, ali sam stigao na prvi trening. Nisam očekivao da ću biti uopšte u timu, ali sam već na tom prvom treningu bio u petorci i shvatio sam da ću biti u timu. Za konačan spisak za Igre nisam imao dilemu, znao sam da ću se naći tamo", sa osmehom se priseća Stefan.
"Pamtim dobro šta nam je Sale tad rekao"
Ubedljive pobede pred domaćom publikom u Beogradu, osvajanje kvalifikacionog turnira i "viza" za Rio. Pred sam glavni turnir je bila i generalna proba u Argentini i na to igrači nisu obraćali preveliku pažnju, slavili su protiv Francuske i Hrvatske, izgubili od Argentine i bilo je vreme za ono glavno - napad na medalju. Iako nije krenulo dobro pošto je posle pobede protiv Venecuele (86:62) su usledili porazi od Australije (95:80), Francuske (76:75) i Amerike (94:91), pa je trijumfom protiv Kine (94:60) overen prolaz dalje sa četvrtog mesta.
"Mi smo od 2014. godine krenuli da hvatamo zalet, generacija je stasala, igrači su dobijali sve veće uloge u svojim timovima. Bila je to generacija za koju se videlo da će biti u vrhu košarke posle prethodne smene generacija. Grupa nam je bila izuzetno jaka. Australija je taj meč odigrala fenomenalno, imali su neke nenormalne procente u šutu, Peti Mils je ubacio 26 poena, Metju Delavedova 23, ali smo znali da će teško tako nešto da ponove. Pamtim Saletove reči posle te utakmice kada je rekao 'Nadam se da ćemo opet da naletimo na njih, neće imati nikakvu šansu'. Od Francuske smo izgubili tesno na kraju, protiv Amerike smo promašili šut za produžetak, ali smo znali da smo apsolutni favoriti protiv Kine i da će sve da se okrene", pojašnjava Simonović.
Stefan naglašava da nije bilo tenzija niti nervoze, da su znali da će da se izdignu posle lošeg starta u grupi.
"Protiv Amerike je Bogdan imao šut za produžetak, Australija je bila baš ubedljiva protiv nas, ali smo znali da to nije prava slika. Francuska nas je dobila košem Parkera na samom kraju i to nam je u stvari pomoglo da budemo četvrti i da izbegnemo Amerikance do finala. Hvala mu", smeje se Birčević.
"Hrvati? Ma, oni nas mrze"
Posle tih mečeva u grupi usledio je meč sa Hrvatskom u četvrtfinalu (86:83). Svi znaju da ta utakmica donosi poseban naboj, posebno kada se na to doda da je četvrtfinale gde pobeda znači da ideš po medalju, poraz znači da ideš u mečeve za plasman.
"Mi svakoj utakmici pristupamo isto, ali je sa Hrvatima ta priprema malo drugačija, emotivno je. Vole igrači da dobiju Hrvate, kao i oni što vole da dobiju nas, zbog svega što je bilo u prošlosti. Da ti kažem jednu stvar, mi emotivno shvatamo te utakmice, ali smo mentalno zreliji od njih. Manje ih mrzimo nego oni nas, tačnije mi smo ljudi koji ne mrze nikoga, igramo profesionalno, ali postoji to opterećenje zbog svega", priča Muta Nikolić.
Svoje viđenje te utakmice dao nam je i Birčević.
"Njima je bio veći pritisak što igraju sa nama, naša želja bila je medalja. Jesmo imali motiv više, ali je to četvrtfinale i znaš da pobedom imaš dve šanse za medalju. Preokrenuli smo u trećoj četvrtini, Raduljica je zakucao preko Šarića i podigao celu ekipu. I kada smo imali zaostatak u jednom delu meča znao sam da ne možemo da izgubimo taj duel", dodaje Birčević.
"To je najbolje poluvreme naše generacije"
U polufinalu Olimpijskih igara je Srbija pregazila Australiju, osveta za poraz u grupi i to sa kamatom (87:61). U prvom poluvremenu su "orlovi" primili ukupno 14 poena (5 u prvoj, 9 u drugoj četvrtini).
"Priprema za taj meč je bila ista kao za onaj u grupi, s tim što smo sada imali i tu utakmicu da vidimo detalje i naše greške. Evo, sad sam se naježio dok se prisećam te utakmice. Prvo poluvreme koje smo tu odigrali je najdominantnije poluvreme reprezentacije Srbije. Važnost, polufinale Olimpijskih igara. Šta nam je Sale rekao tada? Nije baš za javnost, tako da bih to da sačuvam još malo. Oni igraju mušku košarku, vole da biju, ali smo mi drugačije ušli u taj meč", priča Simonović, dok Birčević dodaje da "zbog savršene odbrane Pefija Markovića njihov najbolji igrač Peti Mils (13 poena, 1/9 za tri) nije video koš".
Znao je i Muta da su igrači posebno "nabrijani" za taj meč i da žele osvetu.
"Naravno da smo imali poseban motiv, teško je dobiti jedan tim dva puta, imali su oni i to opterećenje. Stvarno su nas 'pocepali' u grupi, bolje su se spremili, tvrdi su, bezobrazni, tuku dosta. Proradio je malo i sprski inat, mi smo napaćen narod, imamo sve to u malom mozgu", pojašnjava Nikolić.
"Amerikanci su se uozbiljili za finale, videli su..."
Srbija je u grupnoj fazi bila blizu da šokira Amerikance (94:91), ali u finalu nije bilo nikakve šanse (96:66).
"Mi smo se nadali, verovali, posebno zbog te prve utakmice u grupi, ali mislim da su i oni zbog tog meča videli da je vrag odneo šalu, da nije za zezanje. Ukapirali su kako treba da uđu u meč, ušli su maksimalno, imali kontrolu, nismo mogli nikako da ih ugrozimo", iskren je Simonović.
Sličnu analizu dao nam je i iskusni trener koji je otkrio i da je država obećala duple premije ako se dobije Amerika u finalu.
"Da ti kažem jednu stvar, mi stalno hoćemo da dobijemo te Amerikance. Ali, oni su se stvarno uozbiljili za to finale. Ne možeš da izdržiš taj tempo sa njima ceo meč, ne vredi, mora sve da bude na 200 odsto da bi imao bilo kakvu šansu. Ja sam uvek želeo medalju, u reprezentaciji sam bio 20 godina i gde god sam bio ja, bilo je uspeha. Zato me nervira što ceo život živiš za to da budeš na postolju, da čuješ himnu, da ti okače medalju oko vrata, ali mi treneri to ne dobijamo. Samo neke plakete. Ja volim te medalje, da mi okači oko vrata, da to bude sportski."
Nezaustavljiv u tom finalu bio je Kevin Durent koji je ubacio 30 poena (5/8 za dva, 5/11 za tri, 5/6 sa penala).
"Sećam se šta je radio u tom finalu, mi promašimo napad, Irving uzima loptu, dribla, traži Durenta, samo što je zagazio na našu polovinu šutira sa pola terena, Bogdan i ja skačemo, dižemo obe ruke, lopta ulazi kao kap. Okrećemo se ka Saletu, pitamo ga šta sad, on nam pokazuje da igramo dalje. Elitni napadač, ekstremno talentovan u svakom smislu, može da vam da koš kako poželi, ogroman je. Ne pamtim da sam se ikada osećao tako bespomoćno kao kada sam njega čuvao. Inače, njega sam prvi put čuvao kada je imao 18 godina na nezvaničnom Svetskom prvenstvu u Dalasu, bili smo tamo sa Mutom Nikolićem. Rekli su nam da ima tu jedan momak iz Teksasa, da je čudo od deteta, mislio sam 'ma pusti te priče'. Ako se dobro sećam dao nam je četiri poena u prvom poluvremenu, a onda još 40 u drugom. Tad sam video da će da bude nešto. Kada vam Bog podari visinu, urođeni talenat, uz to ste i krvav radnik, onda... Primeri toga su recimo kod nas Nikola Jokić, Luka Dončić..."
"To što niste videli, ne znači da se nije dogodilo"
Dodela medalja sa Olimpijskih igara u Parizu je bila nezaboravna, svi pamte koliko su naši košarkaši bili pijani. Kako je to izgledalo u Riju? Nismo ih videli baš toliko vesele, ali je istina nešto drugačija.
"To što se nije videlo, ne znači da nije bilo zabavno. Mi smo svi zajedno bili u Riju. Svi smo bili zajedno u tom Olimpijskom selu, uzeli smo medalje, fenomenalna atmosfera, svi zajedno smo išli kući. Anegdote? Uf, ima dosta onih koje nisu za javnost, ali hajde mogu neku da ispričam, prošlo je 10 godina. Evo, vraćali smo se zajedno za Beograd i u Dubaiju nam se avion pokvari na pisti, četiri sata čekamo, napolju 50 stepeni, sve gori. Međutim, mnogo veći problem je bio što nam je nestalo alkohola. Zvao sam svog tasta da proba da nam sredi to, nije uspeo. Zamerio sam mu, nisam mu oprostio ni dan danas", šali se Simonović dok prepričava tu situaciju.
Pitali smo slično pitanje i Mutu Nikolića, da nam ispriča i neke zanimljivosti koje nisu mogle da se vide.
"Ma, nemam ja te anegdote blage, sam one koje nisu baš za javnost. Za mene pričaju da sam samo motivator, jeste to bitno, ali ja sam bio i svetski i evropski prvak u mlađim kategorijama. Ovo što pametuju, to rešim u sekundi, ja sam čovek koji utakmice vodi na osećaj, nisam za laptop i te stvari. Eto, imam te opklade sa Bogdanom Bogdanovićem, duguje mi mnogo piva, ma šta piva i vina, volim ja da pijem vino. Bogdan je pošteno dete, ali treba da šutne 10/10, ja 7/10 za tri i stalno sam ga dobijao, uticalo je to i na njegov standard. Pomagao sam i njemu i sa tim našim šalama i svim, sve je to bitno za igrače, ne da bude stalno tenzija i naboj", smeje se Miroslav.
Kao što je bilo nekih zabavnih i zanimljivih anegdota, bilo je i onih koje nisu bile tako savršene. Poput slabe organizacije Igara u Brazilu.
"Olimpijsko selo mi je bilo zanimljivo, bio sam na Univerzijadi u Kini 2011. godine i za mene koji sam tada došao iz Metalca iz Valjeva je ta organizacija bila neverovatna. Onda sam se pitao šta mogu tek da očekujem na Olimpijadi. Oni su izgleda mnogo neodgovorniji, bilo je drugačije, uđemo u stan u zgradi i nas šestorica na jedan toalet. Neorganizovanost i oko prevoza za trening, išli smo više puta i peške zbog toga, pa i oko pranja stvari i svega. Onda odlazak na ručak/večeru, svi jedu na istom mestu. Naravno, bilo je mnogo više lepih i divnih momenata koje ću zauvek pamtiti, to je zaista nezaboravno iskustvo, još na sve to smo uzeli i srebro", priča nam Birčević.
Gde su izgubili Jokića i kako je to bilo sa Đokovićem?
Bila nam je veoma zanimljiva tema i kako je sve to izgledalo iza kulisa, kako je izgledalo druženje sa Novakom Đokovićem koji je ostao do kraja iako je ispao od Huana Martina del Potra, kako je bilo sa Nikolom Jokićem koji je bio zvezda u nastajanju?
"Olimpijske igre su nešto o čemu svaki sportista sanja, voleo bih da zakačim to i u trenerskoj karijeri jednog dana. Sećam se recimo jedne situacije sa Novakom, čekao nas je posle jedne naše utakmice, mi smo završili oko 10, pola 11 uveče i vratili smo se u Olimpijsko selo, pa smo zajedno otišli do kantine da večeramo. Nole je navukao kapuljaču, pomislio sam u tom momentu šta će mu to, ipak je baš kasno. Stigli smo tamo i čim je skinuo kapuljaču, skočilo je 200 ljudi da se slika sa njim, pitao sam se da li je to moguće i kako ovaj čovek uopšte živi sa svim tim. Fenomenalan je zaista, hoće da ispoštuje svakoga. Imao je neke treninge na otvorenom tamo, pola Olimpijskog sela dođe da gleda i navija, druga polovina ne gleda jer je na takmičenju. Veliki je i poseban", prepričava Simonović.
Na to se nadovezuje i priča Birčevića o najvećem teniseru svih vremena.
"Došao je na dva dana i ostalo tokom cele Olimpijade, bilo mu je fenomenalno. Svi smo tu bili zajedno, možda je to i jedan od razloga što nije prošao Del Potra. Bio je stvarno najveća zvezda u tom selu, američki košarkaši nisu bili tu sa nama, oni su bili izdvojeni."
A, ima li anegdota i sa Jokićem?
"Malo ste me zatekli. Jokić je naravno bio tu non-stop sa nama. Evo, setio sam se jedne. Voleo je da provodi vreme sa vaterpolistima, da igraju igrice. Sećam se jednom prilikom pitam gde je Jokić, niko ne zna gde se izgubio. Onda se on pojavljuje na vratima i kreće da viče 'Brate, kako ih derem u igricama'. Reko dobro je Joka, čekaj", smeje se Marko.
Pamti i jednu priču o njemu i Stefan i kako je to sve tada izgledalo sa Nikolom.
"Jeste, voleo je Joka da se druži sa vaterpolistima. Pamtim i da su Mekdonalds i Koka-kola bili sponzori Olimpijade, što mi je bilo malo čudno, jer se predstavlja sport i te vrednosti, ali su samo ta dva bila besplatna. Jokić je pokazao koliko je prizeman, kao najmlađi je išao u Mek i čekao u redu da donese hranu, pokazao je koliko je veliki".
Za kraj smo ostavili i jedno malo ozbiljnije i košarkaško pitanje - da li je iko tada mogao da pretpostavi šta će Jokić da napravi u karijeri.
"Ma kakvi, ko ti kaže da je mogao, taj te laže. Niko nije mogao da zna da će da bude baš na ovakvom nivou. Znali smo da je talenat, gledao sam ga i u Megi, pa u reprezentaciji, takva glava se ne rađa. Ima glavu kao Teodosić, plejmejker u telu centra, ne može to da se brani. Lakše mu je da igra u NBA nego u Evroligi, tako bar mislim. Kao i Teo, unapred vidi sve, zna šta je protivnički trener rekao na tajm-autu i rešava sve to u sekundi, takav je igrač", zaključuje Miroslav Nikolić.
Ko je doneo Srbiji srebro?
Možda je deset godina proletelo tako brzo, ali će se zauvek pamtiti ekipa koja je donela Srbiji srebro iz Brazila. Predvođena selektorom Aleksandrom Đorđevićem i njegovim pomoćnicima Miroslavom Nikolićem i Jovicom Antonićem.
- Miloš Teodosić
- Bogdan Bogdanović
- Marko Simonović
- Stefan Marković
- Miroslav Raduljica
- Vladimir Štimac
- Milan Mačvan
- Stefan Jović
- Nemanja Nedović
- Stefan Birčević
- Nikola Kalinić
- Nikola Jokić
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
