"Nemam više sportskih motiva i to je jedini razlog što odlazim u sportsku penziju", izjavio je u utorak u Beogradu jedan od najboljih vaterpolista koje je Srbija imala, Aleksandar Šapić, opraštajući se od aktivnog igranja.
U karijeri je osvojio sve što je mogao, osim onog najvažnijeg - olimpijskog zlata. "Da, to će mi ostati nedosanjani san, ali nadam se da će sadašnja generacija već na prvim sledećim Olimpijskim igrama u Londonu osvojiti zlatnu medalju, a ja ću je doživeti kao svoj, lični uspeh", poručio je Šapić.
Sredinom oktobra prošle godine, dvojica Aleksandara - Šapić i Ćirić, saopštili su javnosti odluku da više neće igrati za reprezentaciju.
Šapić je u ponedeljak, na izuzetno posećenoj konferenciji za novinare, rekao da je otprilike u isto vreme doneo odluku da se potpuno povuče iz sporta, odnosno da prestane aktivno da igra, ali zbog obaveza prema ruskom Šturmu smatrao je da nije adekvatno vreme da je saopšti celokupnoj javnosti.
"Pročitao sam u nekim novinama da je povreda, možda, razlog što prestajem da igram. Ne, hvala Bogu, nisam bolestan, povreda je prošlost i od novembra prošle godine normalno sam igrao. Jedini motiv da završim sportsku karijeru jeste u nedostatku motiva. Doneo sam tu odluku još u oktobru, kada sam rekao da prestajem da igram za reprezentaciju. A to mi je bila najteža odluka u životu", kaže Šapić.
On je istakao da je najveći motiv imao uvek kada je igrao za reprezentaciju, a da ga sada više nema. "Kada sam igrao za klubove, nije to bilo to. Maksimalno sam poštovao klupske obaveze, ali reprezentacija je uvek bila nešto posebno, za nju sam igrao srcem".
U karijeri je osvojio sve što je mogao, osim onog najvažnijeg - olimpijskog zlata. "Da, to će mi ostati nedosanjani san, ali nadam se da će sadašnja generacija već na prvim sledećim Olimpijskim igrama u Londonu osvojiti zlatnu medalju, a ja ću je doživeti kao svoj, lični uspeh", poručio je Šapić.
Sredinom oktobra prošle godine, dvojica Aleksandara - Šapić i Ćirić, saopštili su javnosti odluku da više neće igrati za reprezentaciju.
Šapić je u ponedeljak, na izuzetno posećenoj konferenciji za novinare, rekao da je otprilike u isto vreme doneo odluku da se potpuno povuče iz sporta, odnosno da prestane aktivno da igra, ali zbog obaveza prema ruskom Šturmu smatrao je da nije adekvatno vreme da je saopšti celokupnoj javnosti.
"Pročitao sam u nekim novinama da je povreda, možda, razlog što prestajem da igram. Ne, hvala Bogu, nisam bolestan, povreda je prošlost i od novembra prošle godine normalno sam igrao. Jedini motiv da završim sportsku karijeru jeste u nedostatku motiva. Doneo sam tu odluku još u oktobru, kada sam rekao da prestajem da igram za reprezentaciju. A to mi je bila najteža odluka u životu", kaže Šapić.
On je istakao da je najveći motiv imao uvek kada je igrao za reprezentaciju, a da ga sada više nema. "Kada sam igrao za klubove, nije to bilo to. Maksimalno sam poštovao klupske obaveze, ali reprezentacija je uvek bila nešto posebno, za nju sam igrao srcem".
Malo mu je nedostajalo da bude "mister 1000"
Iako ima tek 31 godinu, dakle, realno je mogao još da igra, ime Aleksandra Šapića odavno je poznato u svetskom vaterpolu. Bio je strah i trepet za golmane i gotovo da se na prste jedne ruke mogu izbrojati međunarodna takmičenja na kojima nije bio najbolji strelac.
Za državni tim (SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora i Srbija), postigao je 981 gol. Nedostajalo mu je samo 19 do magične cifre od 1000. Danas, međutim, kaže da mu nije žao što nije "zaokružio" učinak.
"Zvučaće malo čudno, ali znao sam da će ovako da ispadne, da neće biti broja 1000. To su neke stvari na koje čovek ne može da utiče...A i da sam postigao, na primer, 1002 gola ne bi bilo toliko interesantno i sigurno me sada to ne biste pitali", odgovorio je Šapić kroz osmeh.
Njegova vaterpolo karijera počela je dosta rano, već sa 15 godina igrao je u seniorskoj konkurenciji. Iako kaže da nema običaj da se zahvaljuje, sada je napravio presedan i apostrofirao je dvojicu ljudi kojima duguje mnogo.
"Jedan je Ratko Pejović, koji je u Vaterpolo klubu Crvena zvezda, a drugi je Vlaho Orlić, čovek koji me je kao tinejdžera odveo u Bečej. Hvala im obojici, iako mi ni danas nije jasno zašto sam imao njihovo bezgranično poverenje. Mnogi nisu razumeli Vlahu Orlića, tvorca svetskog vaterpola i čoveka koji je išao ispred svog vremena. Ali, čini mi se da ja jesam", rekao je Šapić.
Vaterpolista koji je kao i neke njegove kolege imao problem sa tim gde staviti sve medalje i trofeje koje je osvojio, ima nekoliko trenutaka iz karijere koje će se sećati po dobru, ali i po zlu.
"Najsrećniji sam bio kada smo u Budimpešti 2001. godine postali evropski prvaci. To je bila eksplozija pozitivne energije i vaterpola u zemlji. Pamtiću i Fajnal-for sa Bečejom 2000. godine, ali i 2005. godinu koja je bila fantastična za mene. Bili smo svetski prvaci, osvojili smio svetsku ligu, svetski kup, sa Savonom sa bio prvak Italije i osvojio sam LEN Kup (u finalu protiv Partizana), rekao je Šapić.
Ipak, bilo je i nekih ne baš lepih stvari, a prva mu je na pamet pala Atlanta 1996. godine i Olimpijske igre. "Tek sam ušao u reprezentaciju, bio sam presrećan što igram sa svim tim vrhunskim sportistima, a onda razočaranje. Bilo mi je mnogo teško tada...I sad kad se setim...".
Za državni tim (SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora i Srbija), postigao je 981 gol. Nedostajalo mu je samo 19 do magične cifre od 1000. Danas, međutim, kaže da mu nije žao što nije "zaokružio" učinak.
"Zvučaće malo čudno, ali znao sam da će ovako da ispadne, da neće biti broja 1000. To su neke stvari na koje čovek ne može da utiče...A i da sam postigao, na primer, 1002 gola ne bi bilo toliko interesantno i sigurno me sada to ne biste pitali", odgovorio je Šapić kroz osmeh.
Njegova vaterpolo karijera počela je dosta rano, već sa 15 godina igrao je u seniorskoj konkurenciji. Iako kaže da nema običaj da se zahvaljuje, sada je napravio presedan i apostrofirao je dvojicu ljudi kojima duguje mnogo.
"Jedan je Ratko Pejović, koji je u Vaterpolo klubu Crvena zvezda, a drugi je Vlaho Orlić, čovek koji me je kao tinejdžera odveo u Bečej. Hvala im obojici, iako mi ni danas nije jasno zašto sam imao njihovo bezgranično poverenje. Mnogi nisu razumeli Vlahu Orlića, tvorca svetskog vaterpola i čoveka koji je išao ispred svog vremena. Ali, čini mi se da ja jesam", rekao je Šapić.
Vaterpolista koji je kao i neke njegove kolege imao problem sa tim gde staviti sve medalje i trofeje koje je osvojio, ima nekoliko trenutaka iz karijere koje će se sećati po dobru, ali i po zlu.
"Najsrećniji sam bio kada smo u Budimpešti 2001. godine postali evropski prvaci. To je bila eksplozija pozitivne energije i vaterpola u zemlji. Pamtiću i Fajnal-for sa Bečejom 2000. godine, ali i 2005. godinu koja je bila fantastična za mene. Bili smo svetski prvaci, osvojili smio svetsku ligu, svetski kup, sa Savonom sa bio prvak Italije i osvojio sam LEN Kup (u finalu protiv Partizana), rekao je Šapić.
Ipak, bilo je i nekih ne baš lepih stvari, a prva mu je na pamet pala Atlanta 1996. godine i Olimpijske igre. "Tek sam ušao u reprezentaciju, bio sam presrećan što igram sa svim tim vrhunskim sportistima, a onda razočaranje. Bilo mi je mnogo teško tada...I sad kad se setim...".
Bez trenerskih, ali i političkih ambicija...
Šapić kaže da će sada da se odmori od vaterpola, pre svega psihički, a ističe da "u dogledno vreme" neće imati bliske veze sa sportom koji mu je mnogo dao, ali i on njemu.
"U ovom trenutku ne vidim sebe u vaterpolu. Nemam ambicije da budem funkcioner saveza, selektor...Naravno, tu sam uvek ako treba neki savet i to bilo kome iz vaterpolo sporta. Zvanično mi niko nije ponudio funkciju u Savezu, a i da jeste ne bih prihvatio", kaže Šapić.
A na dodatno pitanje da li bio seo na klupu Partizana, odgovorio je kao iz topa: "Ne bih bio trener Partizana!".
Iako stanje u srpskom vaterpolu nije blistavo, Šapić kaže da bi bilo licemerno da sada, kada se oprašta, priča i ocenjuje stvari. "Ja sam uvek pričao dok sam igrao. Mnogi su mi govorili da zabadam nos gde mu mesto nije. Unutar vaterpolo organizacije sam pokretao neke ideje, neke stvari, a sve u želji da pomognem. Kada sam bio deo ovog sporta, ja sam govorio".
On kaže da sada želi novo dokazivanje i da ne bi hteo da iskorišćava blistavu sportsku karijeru. "Zato danas i završavam pojavljivanje u medijima, intervjue...Neće biti ni oproštajne utakmice. Dok sam igrao davao sam 100 odsto sebe", rekao je srpski vaterpolista, koji je poznat i po ulozi Gangule u filmu "Kad porastem biću Kengur".
Šapić je jedan od retkih vrhunskih sportova koji nikada nije krio svoje političko opredeljenje. Kao član Demokratske stranke bio je aktivan u nekim kampanjama. Ipak, nema političkih ambicija, mada ko zna šta donosi sutra.
"Uložio sam kapital u neke privatne poslove i time ću da se bavim u narednom periodu. Nisam ušao u politiku da bih se njome bavio ili sa nekim ambicijama. Baviću se politikom, kao što se svi građani dnevno bave. Da li će se nekada baviti politikom, to još ne mogu da kažem. Nisam imao dogovor sa nekim da preuzmem neku funkciju kada prestanem da se bavim sportom. Ali, ne mogu da predvidim šta će se desiti u budućnosti, možda ću se nekada i baviti politikom", kaže Šapić.
A ako oseti krizu i uželi se bazena, kaže da će uskočiti u vodu, uzeti loptu...
U svakom slučaju Aco, hvala za sve!
(P. V., MONDO)
"U ovom trenutku ne vidim sebe u vaterpolu. Nemam ambicije da budem funkcioner saveza, selektor...Naravno, tu sam uvek ako treba neki savet i to bilo kome iz vaterpolo sporta. Zvanično mi niko nije ponudio funkciju u Savezu, a i da jeste ne bih prihvatio", kaže Šapić.
A na dodatno pitanje da li bio seo na klupu Partizana, odgovorio je kao iz topa: "Ne bih bio trener Partizana!".
Iako stanje u srpskom vaterpolu nije blistavo, Šapić kaže da bi bilo licemerno da sada, kada se oprašta, priča i ocenjuje stvari. "Ja sam uvek pričao dok sam igrao. Mnogi su mi govorili da zabadam nos gde mu mesto nije. Unutar vaterpolo organizacije sam pokretao neke ideje, neke stvari, a sve u želji da pomognem. Kada sam bio deo ovog sporta, ja sam govorio".
On kaže da sada želi novo dokazivanje i da ne bi hteo da iskorišćava blistavu sportsku karijeru. "Zato danas i završavam pojavljivanje u medijima, intervjue...Neće biti ni oproštajne utakmice. Dok sam igrao davao sam 100 odsto sebe", rekao je srpski vaterpolista, koji je poznat i po ulozi Gangule u filmu "Kad porastem biću Kengur".
Šapić je jedan od retkih vrhunskih sportova koji nikada nije krio svoje političko opredeljenje. Kao član Demokratske stranke bio je aktivan u nekim kampanjama. Ipak, nema političkih ambicija, mada ko zna šta donosi sutra.
"Uložio sam kapital u neke privatne poslove i time ću da se bavim u narednom periodu. Nisam ušao u politiku da bih se njome bavio ili sa nekim ambicijama. Baviću se politikom, kao što se svi građani dnevno bave. Da li će se nekada baviti politikom, to još ne mogu da kažem. Nisam imao dogovor sa nekim da preuzmem neku funkciju kada prestanem da se bavim sportom. Ali, ne mogu da predvidim šta će se desiti u budućnosti, možda ću se nekada i baviti politikom", kaže Šapić.
A ako oseti krizu i uželi se bazena, kaže da će uskočiti u vodu, uzeti loptu...
U svakom slučaju Aco, hvala za sve!
(P. V., MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.