Joj, gde mi je medalja? Evo, opet ću da se rasplačem! Intervju - Zorana o onome što je još niko nije pitao

Zorana Arunović je olimpijska šampionka. Rečenica koja i nekoliko nedelja kasnije zvuči nestvarno i njoj i svima. Bez obzira na sve ranije uspehe i na to što je duže od decenije jedna od najuspešnijih srpskih sportistkinja. Iz prve ruke u razgovoru sa njom u našoj redakciji čuli smo dosad neispričane detalje o osvojenoj medalji, dočeku, proslavi, Damiru Mikecu, Zoraninim pevačkim sposobnostima... Bilo je mnogo tema na koje je, kao i uvek, sa širokim osmehom na licu odgovarala u razgovoru koji vam prenosimo onako kako je i izgledao - iskreno i emotivno od prvog do poslednjeg trenutka, od "A" do "Š"..

Kada u nešto veruješ i radiš, nagrada kad-tad dođe. "Onda je došao doček, to sam čekala. Rekla sam da tog trenutka kada uspem da proslavim sa svojim ljudima i sa svojim narodom, da će sve da postane realnije. Sada to dobija obrise nečega vrlo realnog. Još mi je nestvarno kada mi kažu da sam olimpijska šampionka. Mnogo dobro zvuči. Sećam se prvog jutra kada sam se probudila i kada su rekli 'gde su naši olimpijski šampioni?', ne mogu da opišem taj osećaj. Neverovatno mi je. Najzad sam dočekala da napravimo to. Dugo sam čekala da do ovoga dođe."

"KAO DA SAM KOPALA U RUDNIKU, PLAKALA SAM"

Nisu Olimpijske igre počele dobro za Zoranu. U disciplini 10m vazdušni pištolj ostala je bez plasmana u finale. Teško joj je to palo, a znala je da ima samo nekoliko dana da sve to "arhivira" i da se spremi za miks. "Kako sam uspela da se spremim? To treniraš. Imala sam tu, neću da kažem sreću, nego je moja karijera takva da sam uvek pucala u bar dve discipline. Prvo vazdušni i mali kalibar, pa sam posle Tokija odlučila da ne treniram više mali kalibar, već da se posvetim vazdušnom. Imamo pojedinačni i miks tim, isto oružje u dve različite discipline. Znam da i kada je dobro i kada je loše, nema prostora da se prepuštaš emocijama. Možda vam zvuči kao kliše, ali zaista nema prostora. Imaš određeno vreme za to tugovanje. Za mene je to bilo posle završetka."

Kako sama kaže, osetila se kao da je "kopala u rudniku" i nije se osećala komforno u kvalifikacijama. "Potreslo me što sam bila deseta. Plasman nije bio loš, ali je to značilo da su prošle još jedne Olimpijske igre, radila sam vredno i marljivo, nije bilo nekih prepreka pred početak. I taj meč koji sam vodila bio je stabilan i jak. Međutim, nisam bila nagrađena. Pucaš 60 dijabola, traje 75 minuta, ne uradiš svaki hitac idealno, ali se dešava da uđeš u tu neku 'zonu' i ne moraš da budeš potpuno fokusiran, taj neki automatizam, nisam došla do toga. Rudarila sam ceo meč, kao kopanje u rudniku, nije bilo nagrade za mene. Bila sam očajna posle toga, samo nemojte to u naslov, ne zvuči dobro. Bila sam jako, jako tužna. Dopustila sam sebi i da plačem, dala sam sebi vreme da osetim šta se tu dešava, da izbacim tugu i sve i da mogu da se sastavim i da krenem ispočetka. Dugo je to trajalo, krenulo je odmah čim sam završila meč, pa smo otišli u smeštaj, šetala sam po selu, pa sam se rasplakala i na Damirovom finalu sutradan. Znam koliko je on dobar, nije uspeo da dođe do onoga što zaslužuje. Promenio se i taj format pred Olimpijske igre, ali nije to sada bitno. Celo to raspoloženje i tuga, trajalo je to neko vreme. Čim je on završio, sabrali smo se, imali smo trening i nije bilo gledanja u prošlost."

"SAMO ZLATO! SREBRO NIJE BILA OPCIJA"

Nekoliko dana posle tih kvalifikacija Zorana je sa Damirom uspela da prođe u finale u miksu 10m vazdušni pištolj. Laknulo joj je zbog toga jer je medalja bila obezbeđena. "Da, sa jedne strane jeste bilo olakšanje. Došla sam do olimpijske medalje. To je bilo nešto trenutno, zato što ni on ni ja nismo hteli da ostanemo nedorečeni, a nas dvoje nismo i ne želimo da budemo nedorečeni. Nismo razmišljali o srebru. Srebro nije bila opcija. Kada bih rekla da sam sigurna da uzimamo zlato, to bi bila laž. Znali smo da je u pitanju ekipa koja je dosta dobra, uzeli su zlato u miksu na dva od četiri Svetska kupa. Znali smo da smo mi nekako kvalitetniji na individualnom nivou, iako su oni super strelci. On je bio prvi ispod crte za muško finale, ona je ušla u finale. Znala sam da su raspoloženi i da će da bude teško. Mi smo išli na zlato od početka, to smo rekli jedno drugom, da nema predaje, da idemo do kraja, kada god se dogodi."

Kako Zorana objašnjava u tim momentima je verovala u sebe i Damira, znala je da mogu do pobede. "Moguća su bila dva scenarija. Ili da ćemo da se borimo i da će da bude lako, da ćemo na neki možda individualni kvalitet da lakše pobedimo. Ili da ćemo da pobedimo i da će da bude mnogo teško. Zvuči možda prepotentno, ali je iskreno to bilo u mojoj glavi. Dogodio se drugi scenario, bila je tesna pobeda. To je ono što mi imamo u sebi, individualni kvalitet, kao dva pitbula, ne puštamo do kraja. To je čar miks tima, možemo da se oslanjamo jedni na druge. Dešava se da imamo loš hitac, da izgubimo dva poena, ali da se zna da ne odustajemo. Mogli smo da pustimo kada su oni imali prvu meč loptu, da se ne mučimo, ali to nije bila opcija. Zapeli smo, izvukli smo sve što smo radili do sada, dalo je efekat u finalu."

Kada je bilo jasno da su osvojili zlato usledio je zagrljaj, pa su završili oboje na zemlji zagrljeni, suze, smeh, sve u istom trenutku... "Svi pitaju kako je bilo, emocije. Šta više da kažem? Vrlo je jasno. Streljaštvo je takav sport u kom nema vremena za izražavanje emocija. Čak naprotiv, poželjno je da emocije držiš na minimumu, što si emotivniji, manje su šanse da ćeš moći da izraziš preciznost. Ako razmišljaš u stilu 'što ja ovo hoću' onda si na pogrešnoj si strani. Moraju emocije da se kontrolišu. Tek kada se završio taj poslednji hitac, bio je to momenat kada su svi sistemi za kontrolu emocija, ventili, sve je doživelo kolaps, sve je popucalo. To je jedan jedini trenutak... Mogli smo da pokazujemo to kroz finale. I nama je bilo malo teško i stvarno mislim da je vama teže da gledate. Ne znate sva pravila, niste upoznati sa sportom dovoljno. Mi smo upoznati, mada nam je ovo bilo prvi put ovako."

Otkrila je i kako je saznala da su osvojili zlato. "Znali smo da nema pokazivanja emocija, frustracije, ideš, puniš pištolj, dižeš ruku i gledaš da budeš precizniji. Ja nisam gledala šta je Damir opalio niti njih dvoje, pala mi je roletna posle mog hica. Bilo je 14:14, čekala sam da vidim kod koga će da završi ta šestica, da bude 16. Kada sam videla da je kod nas, to je kraj. Okrenula sam se ka Damiru i rekla 'Damire, uspeli smo' Sad mi se opet plače. Suze su okej. On je onda bacio one antifone, ima cela ta slika gde ja stojim, gledamo se. Onda smo se zagrlili, ne znam, stegla sam ja njega, on mene, onda je bilo bacanje na patos. Neverovatno. Sve to, po tome vidite koliko je toga bilo u nama što smo čuvali. Takav je sport. Ne kažem da nije poželjno, već da je kontraproduktivno ako pustiš da te emocije vode."

"TRAŽIM MEDALJU, PA JE GLEDAM..."

Kada nešto toliko dugo želiš, čekaš, sanjaš, pa ostvariš, teško je naći pravi način da to sve dopre do vas. Priznala je to i Arunovićeva kada je kroz smeh i šalu opisivala šta je radila kada je konačno uzela tu zlatnu medalju. "Sve mi je to nadrealno. Sećam se da sam ušla u Pariz, otišla u svoju sobu, prvo veče sam bila sama. Treba da se raspakujem i legnem i pitam se gde je medalja. Uzmem je iz ranca, stavim je na noćni stočić, ležim i gledam je. Na prvim Igrama sam zamišljala šta bih radila da osvojim medalju, verovatno bih spavala sa njom. Onda sam legla, stavila je pored sebe, gledam. Kao da nisam bila u vinklu, možda i nisam. Stavim je, pa razmišljam šta će biti ako padne i ako se ošteti. Onda sam je zamotala, stavila na noćni stočić. Čim sam se probudila, pogledala sam medalju i videla da je tu. Par noći sam sanjala da to nije gotovo, pitala sam se gde je tenzija, zašto sam opuštena. Pa se probudim i shvatim da je gotovo. Ne prija mi kada nema dovoljno tenzije. Kod mene je potrebna tenzija da bih ja bila prava. Tenzija mi je popustila posle medalje, ali noću sanjam kako da nastupam, pa se probudim i shvatim da je gotovo."

ZATVARANJE I VRAĆANJE MIKECA U BEOGRAD

Zorana i Damir nosili su zastavu Srbije na svečanom zatvaranju Olimpijskih igara. Čak su u jednom momentu i zapevali. "Meni je bila jako velika čast. Svaki nastup za reprezentaciju je meni čast i privilegija, ali ova čast je nešto što je za dlaku iznad nastupa za nacionalni tim. Ukazano nam je veliko poverenje, nosili smo zastavu na zatvaranju. Potrudili smo se da nosimo tu zastavu ponosno. Malo je možda bilo borbe ko će da je nosi, on je hteo, htela sam ja, pa smo pravili balans, malo on, malo ja. Ako nas je neko snimao i ako ste videli zastavu koja se kreće sa jedne na drugu stranu, to smo mi. Vijorila se koliko god može, da bude primećena. Bili smo preponosni zbog toga. Sve je bilo lepo, poneti atmosferom, uhvaćeni kamerom, imali smo svojih pet sekundi slave na kanalu koji je gledao ceo svet. Bili smo presrećni i hvala Olimpijskom komitetu koji je odlučio da mi zatvaramo Olimpijske igre."

Nismo mogli da se ne našalimo sa njom u vezi Mikeca koji se i sam šali na svoj račun. Da li joj je bilo teško da ga "spakuje" u avion i da ga vrati u Beograd iz Pariza. Odmah je počela da se smeje. "Kako se Damir našalio na Balkonu da je selo zatvoreno jer se on vratio. Povratak je bio fantastičan. Drago mi je što sam mogla da se vratim, što sam gledala košarku i vaterpolo. Žao mi je što sam neke druge sportiste propustila da pogledam, to je draž Olimpijskih igara. Svi živimo tu zajedno, takmičimo se zajedno, kada je teško, zajedno si u tome. Kada neko napravi nešto dobro, svi zajedno osećamo taj benefit i novu energiju. Zato mi je žao što nisam više bila u Olimpijskom selu. Osećala sam želju da dođem u Beograd i da sa svojim narodom proslavim medalju. Par dana kasnije sam htela opet da se vratim i da pružim podršku kolegama. Drago mi je što sam na kraju uspela u tome i što sam se sa njima vratila nazad i osetila kako je kada si sa osvajačima medalja zajedno. Sve što je usledilo bilo je ispunjenje svih mojih snova i možda i malo više od očekivanja."

Pred izlazak na Balkon u Beogradu proverila je i potvrdila da je Damir tu i da se nije vratio u Pariz, pa je onda ispričala koliko je veliku želju imala da sa olimpijskim zlatom dođe na čuvenu terasu. "Videla sam ga, znala sam da je tu, vratili smo se istim avionom, sve je bilo u redu. Pre mog izlaska na terasu, nisam čula svoje ime. Ne čuje se ništa. Ja ništa nisam čula, neko mi je rekao samo 'ajde, ajde'. Sve je bilo bučno, toliko su navijali, videlo se da su svi srećni. Čula sam neki podatak da je bilo između 80 i 100.000 ljudi. Nije se nazirao kraj svega. Bila sam dva puta, jednom kada sam bila četvrta na prvim Igrama, rekla sam da je lepo, ali da Balkon nije bio za nas, već za osvajače medalja. Onda sam bila 2014. sa zlatom sa Svetskog prvenstva, tada su bili košarkaši sa srebrom posle Svetskog prvenstva, Davor Štefanek i mi smo uzeli zlato, pa smo se popeli gore. Pa sam tada rekla 'hajde da bude i sa olimpijskom medaljom'. Ovo sad... Nemam reči. Kolege koje su se pele više puta, mogli su da vide da je bilo totalno drugačije. Oseti se ta energija, uspeli smo da prenesemo našu emociju koja nije karakteristična za strelce. Mi uvek imamo taj 'poker fejs' da ne pokazujemo emocije. Preneli smo emociju narodu, narod nam je vratio energijom. Pre finala sam osetila tu energiju naroda koji navija za sve sportiste. Ovo je medalja za svakog našeg čoveka, za ceo naš narod."

Na Balkonu su uz Zoranu i Damira bili Novak Đoković, košarkaši, vaterpolisti, Aleksandra Perišić. Kako je bilo videti nekoga poput Noleta kako igra na terasi opušteno... "Ponekad i ja to radim, a to je da mislim da sportista ima identitet sportiste. Na početku i kraju dana mi smo svi ljudi od krvi i mesa koji vole da se zabavljaju. Dobro je videti sportiste u tom drugom izdanju. Stvarno je bilo super."

"ČEKAM DA ME POHVALI MILICA TODOROVIĆ"

Posle dočeka na Balkonu Zorana je sa kolegama sportistima otišla u jedan prestonički lokal i tamo se dokopala mikrofona. Pevala je čuveni hit "Potopiću ovaj splav", a pored nje je bila Milica Todorović. "Ja pevačke sposobnosti dugo pokazujem, ali niko neće da me sluša. Mnogo volim da pevam, ne kažem da je to dobro, mislim da to nije dobro. Kada sam raspoložena, ko sme da mi otme mikrofon, niko ne sme. To jako cenim, nisam sigurna da drugi to cene što uzimam mikrofon i pevam. Ne znam da li me je lepo slušati, ali se ludo zabavljam", smeje se Zorana dok priča.

Aleksandra Perišić je pohvalila javno i rekla je "da je razvalila" svojim pevanjem. "Jao, pa dobro. Dobro, čekam da me Milica Todorović pohvali, idemo u tom smeru. Dobila sam komplimente da sam kraljica univerzuma, najzad da je to još neko rekao, ne samo ja."

A, kako je bilo videti Novaka, Jokića, Bogdana i ostale sportiste u drugom izdanju, uz piće i muziku? "To su ljudi od krvi i mesa koji vole da se zabavljaju. Lepo je videti da se svi zabavljamo kao tim. Do juče smo bili u tom olimpijskom selu, imali su svi svoja borilišta. Svi su pokazali da su šampioni, sada je vreme za opuštanje."

ZORANA ARUNOVIĆ, OLIMPIJSKA ŠAMPIONKA

Nije htela da priča sada o narednim Olimpijskim igrama, o Los Anđelesu 2028. godine. Kako i sama ističe, prerano je za to. "Rekla bih da nije sada vreme za to pitanje. Kada je krenulo sve sa koronom imali smo godinu manje za odmor, za olimpijski ciklus i sve to. Radujem se tome da stavim prvih mesec, mesec i po dana streljaštvo u drugi plan. Idem da se edukujem na temu integriteta i etike u sportu. Idem na jedan univerzitet u Belgiji. To je moj prvobitni plan, pa onda ide pas. To je jedini izvestan plan. Sve ostalo može i ne mora. Univerzitet i edukacija su sigurni."

Pošto je više puta ponovila da joj je nerealno da čuje da je olimpijska šampionka, odlučili smo da baš tako završimo intervju. Da joj ponovimo da je ona olimpijska šampionka. "Zvuči dobro. I dalje mi onako nije baš najrealnije. Čekam malo da ostanem sama sa sobom i onda će to da ima smisla totalno", zaključila je Zorana Arunović intervju za MONDO.

BONUS VIDEO: