"Mamiću cigane", je bukvalno prva stvar koju sam pročitao kada sam došao u Zagreb. Iznad je pisalo "Oslobodićemo Dinamo", a grafit je već bio izbledeo. Što i ne čudi, pošto je Dinamo, bar ako pitate navijače oslobođen, a Zdravko Mamić je već nekoliko godina u izgnanstvu u Mostaru i oko njega.
Nakon dugog puta sa kog nema potrebe pisati detalje šta sam sa kim i kako pričao i da li sam se polio kafom na benzinskoj pumpi, pošto čitaoce privatni životi i njihove sitne dogodovštine po ćoškovima službenih putovanja ne zanimaju, stigao sam na Svetsko prvenstvo!
Nakon što sam odmah pored smeštaja video raspeće i vrlo zanimljivu crkvu i pomalo se razočarao što je deo Novog Zagreba u kome je Arena nešto noviji pa nema predivnih socijalističkih blokova zgrada Dinamo je krenuo da iskače iza svakog ćoška. Za razliku od Beograda koji je nekako gerilski podeljen na dva tabora, navijača svakog tima ima svuda ovde je jasno da postoji samo Dinamo. Da, rukomet je bitan i Hrvati se ponose njime, imaju i zašto jelte, ali ipak kao i svuda na svetu fudbal je broj jedan.
Za koga ti navijaš mala?
Grafiti Dinama su doslovno svuda. Po zgradama, kućama, trafo stanicama. Na nekima su napisana imena navijačkih grupa, a neki drugi grafiti nam šalju poruke da "Pariz nema kaj ti imaš". U Zagrebu je, izgleda, vrlo aktuelna tema i Vukovar pošto sam za 15-ak minuta hoda do Arene video dva velika grafita posvećena ratnim dejstvima u ovom gradu na granici sa Srbijom.
Što se tiče Arene, izgleda impresivno. Prima 15.000 navijača, manja je od Beogradske, ali je izdignuta sa zemlje i zbog toga sa tla izgleda možda i veće nego Beogradska, koja je ipak dosta obimnije zdanje kada se pogleda kvadratura i broj gledalaca koji može da primi. Osim velike rukometne lopte koju naleti vetra na ledini žele da iščupaju iz ležišta i zastava Hrvatske i IHF-a oet sati pred četvrfinale Hrvatske i Mađarske u četvrtfinalu Mundijala nije bilo mnogo znakova da se ovde nešto veliko dešava. Ipak, čim se uđe u "Arenu centar", tržni centar pored hale odmah su po kafićima mogli da se vide ljudi sa hrvatskim šalovima, dresovima i naravno - ožujskim ili karlovačkim u ruci. Navijači su se polako dizali i spremali za spektakl, meč sa Mađarima u četvrfinalu, a nije baš svima bilo drago zbog toga. "Dosta mi je više ovog rukometa. Još danas, četvrtak i onda finale kod njih, nek se Danci i Norvežani j...", rekao je očajni konobar u lokalnom kafiću, pritisnut količinom posla koji mu je Svetsko prvenstvo navalilo na vrat.
Šta kaže štampa?
Jutarnji je naslovnu stranu posvetio upoređivanju cena iz 2018. godine i sada malo Trampu, a od sporta tu se našao Vedran Ćorluka koji je svedočio u postupku protiv braće Mamić, a za rukomet je bio posvećen deo koji je poruči da "Mađari večeras moraju pasti". Mnogo se pisalo o povredama Mandića, Duvnjaka, Cindrića, Srne i generalno jako pehovitoj selekciji Hrvatske kojoj na svakom prvenstvu fali neko. Prenesena je i izjava nama omraženog Bence Banhidija (ko se ne seća šta nam je prošli put uradio, srećan je čovek) da bi "slatko bilo izbaciti Hrvate. ali bilo je i kuknjave na to što Francuzi biraju termine i igraju u "prajm tajmu" od devet uveče. Naravno nije moglo i bez najave Lige šampiona i meča Dinama i Milana, a pola fudbalske strane morao je da zauzme i Hajduk. "Večernji" je celu stranu posvetio politici, samo je izjava Dominika Kuzmanovića stigla na prvu stranu. Cela strana je posvećena meču Milana i Dinama, a ima i loših vesti za hrvatski sport jer jer prvi put od 1988. Hrvatska nema tenisera u Top 100. Dominik Kuzmanović je otkrio da voli da kuva, da trenira tekvondo i da je rukometni golman postao slučajno, a dve cele strane posvećene su rukometu, analizama, izjavama igrača i naravno priželjkivanju pobede.
Pesma potlačenih
"U plamsaj jutarnjeg sunca/ koje se toplo izdigne/ nad američkim rudokopima/ prođu praznim, širokim ulicama/ između olistalih drvoreda/ ko sjenke suvi, koščati/ sa budacima na ramenu/ i vrućim hljebom u torbi/ Crnci i Crnogorci", pisao je briljantni Janko Đonović davnih dana.
Nije bilo gorenavedenih u ovom tržnom centru, ali da je Đonović kojim slučajem 1991. godinu mogao bi nešto slično da opeva o - Nepalcima i FIlipincima. Svuda su u radnjama po tržnom centru i znoje se i muče na najgorim konobarskim i fast fud poslovima za koru hleba i nešto evra koje će poslati svojim porodicama u dalekoj Aziji. Ljubazma Hinar kojoj sam pohvalio Filipine i Filipince i ispričao joj kako svako ko je jednom otišao na FIlipine jednostavno mora da mrzi osvajače koji su im uništili državu rekla mi je da Manila nije ništa posebno (uistinu nije, osim što su Filipinci divni) i preporučila mi Palavan, Koron, ostva Oslob i Borakaj i Bohol kao turističke destinacije vredne da se vide. Ko voli da putuje, eto saveta, meni je i u Zagrebu lepo.
"Pred njima rudnik, golem i žut/ i san o kolijevci na drugom kontinentu/ san o ambaru praznom/ u kome se ko zmija/ gladna godina savija./ I na grlima podzemnih jama/ rano istočno sunce njima je zalaz./I na cio dan/ tutnje njihovi budaci,/ tutnje i kunu/ ispod svijeta", pisao je Đonović i sve je bio u pravu. Nasmejani i ljubazni, Filipinci u kafiću i Nepalci u Burger kingu - ipak su ispod osmeha nosili veliku muku. Ko misli da je to pravedno, nek se zapita, a ko misli da tako mora nek se seti kako su mu živeli preci dve ili tri generacije ranije u hercegovačkom kršu ili zimi Golije.
A sad - da uživamo. Nema naših i to boli, ali Zagreb je na koji sat vožnje i tu će za koji sat igrati oni najbolji. A među njima i dva Srbina - Zorana Ilić u dresu Mađarske i Luka Karabatić u dresu Francuske. Hajde da sledeći put Srba u četvrfinalu Svetskog prvenstva bude bar - dvadesetak.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO:
