Nije istina da mi Srbi ne volimo rukomet: I nije bitno možemo li kao Hrvati, samo jedno da prepišemo

Hrvatska je 2020. godine na Evropskom prvenstvu uzela srebro, a onda je redom bila 15, osma, dva puta deveta i 11. na velikim takmičenjima, uz to da se 2021. godine na Olimpijske igre nije ni kvalifikovala. Ipak, osetio se pravi momenat, da se zgradi prilika da se organizuje veliko takmičenje.

A Srbija?

Bilo je Srba na prvenstvu, igrali su Luka Karabatić, Zoran Ilić, Nemanja Beloš, braća Cikuša - ali ne za nas. Nas nije bilo jer smo uspeli da prvo prospemo prednost protiv Islanda, onda da nas razbiej Bence Banhindi, pa da demotivisani izgubimo od Crne Gore i sebe uvalimo do guše u probleme. Upali smo u deo sa nepovlašćenim ekipama na žrebu, a tu nas je sačekala Španija i umesto da Srbi pohrle u Poreč, Varaždin i Zagreb da gledaju svoje rukometaše, ostali su kod kuće da gledaju kako igraju drugi ili kako Srbi igraju za druge.

A nekad je moglo...

Deluje ovo prvenstvo i tajming dosta slično onome 2012. godine u Beogradu kada smo uzeli poslednju medalju. Tada je vrh našeg saveza osetio da neki novi momci dolaze (Milić, Beljanski, Rnić, Prodanović, Marković), da su tu oni u napunu snage (Nenadić, Vujin, Toskić, Ilić, Manojlović, Stojković, Stanković, NIkčevićečm Vučković) kao i  da je tu nekoliko veterana u vidu Čuture, Stanića, planiranog Bojinovića...

Sada Srbija nije u mnogo drugačijoj situaciji. Imamo mi svoje veterane koji poseduju ozbiljan kvalitet - Marsenića, Radivojevića, Cuparu, Iliće, Pušicu, momke nešto mlađe i u naponu poput Kukića, Pešmalbeka, Milosavljeva i Vorkapića, ali i celu plejadu mladih bisera u vidu Kosa, Rogana i onih koji tek treba da ostave traga u prvom timu kao što su Ognjen Cenić, Simo Šijan, Aleksa Tufegdžić, Mateja Dodić.... Bez ozbiljnog rezultata sada već 13 godina, cele generacije odrastaju a da nemaju na osnovu čega da se povežu sa rukometom i ne bi ova generacija smela da ode sa scene, a da ne odigra makar neku grupnu fazu velikog takmičenja u svojoj zemlji.

Grmela je Arena u Zagrebu, grmela bi i naša

Pričali su svi, od Mađara i Egipćana do Francuza, pa i sami Hrvati, koliko zmači kada je cela Arena sa 15.000 ljudi iza tebe. Nije ni Srbiju na prvenstvima iza nas niko gazio, pa ko se seća one nesrećno ispuštene pobede protiv Islanda na Euru sigurno mu je jasno da se to ne bi desilo da je meč igran pred 20.000 Srba u "Areni" ili pred punim SPENS-om, svejedno.

Sećamo se kako je onaj tim iz 2012. nošen sa tribina, a i kako je publika digla naše devojke godinu dana kasnije i dogurala ih do medalje Mlađe generacije dolaze, Srbija je na velikim takmičenjima i stižu njeni kadeti i juniori u same završnice takmičenja i bilo bi šteta da to neko ne vidi.

U Zagrebu ovih dana spektakl za spektaklom

Obe četvrfinalne utakmice finala Svetskog prvenstva bile su fantastične, rešene su golovima u poslednjoj sekundi. Marin Šipić je sa crte poslao Hrvate dalje posle nestvarnog povratka protiv selekcije Mađarske, dok je Luka Karabatić golom sa pola terena sa 0,2 sekunde na satu zakazao klasik svetskog rukometa u polufinalu. Dao je gol za pobedu protiv Egipta, naterao brata Nikolu da dođe u Arenu i sada će ipak morati da igra za bronzu, a ne za zlato.

Osim tih mečeva igrao se i duel Lige šampiona između Dinama i Milana zbog koga smo videli opsadno stanej u gradu na nekoliko sati, a "modri" su uprkos sjajnoj igri i pobedi nad velikanom evropskog fudbala uprkos svim statistikama i proračunima - ispali iz daljeg takmičenja. A kada može u Zagrebu sve ovo da se dešava u nekoliko dana, zašto ne bi moglo u Srbiji?

Srbi vole rukomet

"Srbi nisu videli Remilija uživo", rekao mi je jedan kolega kada je sjajni francuski bek postigao neverovatan gol i bio je u pravu. Jednostavno priče da Srbi više ne vole rukomet nisu tačne. Samo nisu imali prilike da gledaju vrhunski rukomet jako dugo uživo. Vojvodina je tu uradila veliku stvar kada je prvo osvojila EHF kup, pa onda u dve godine zaredom dočekala nekoliko giganata evropskog rukometa i usela da napuni čak i veliki SPENS. Reprezentacija je takođe punila SPENS više puta i naš tim je uvek imao ogromnu podršku, kada god naleti na nekog relevantnijeg protivnika.

Gledajući situaciju zadnjih godina, to što se maltene svako prvenstvo igra ili negde u Skandinaviji ili u Nemačkoj i srednjoj Evropi, ne deluje da IHF baš ima gužvu oko organizacije prvenstava. Rukometni savez Srbije je već dobio organizaciju Evropskog prvenstva za kadete 2026. godine i to je korak u pravom smeru. Videli smo ove godine i pune tribine na mečevima Vojvodine i Partizana, kao i na "večitom derbiju", tako da ne treba sumnjati da Srbi vole rukomet.

Samo im ga treba dovesti u Srbiju, a novim generacijama dati neku veliku pobedu zbog koje bi stavili lepak na ruke i izašli na teren. A sada deluje kao dobra prilika za to, što se tiče reprezentacije. Što se tiče klubova, čekamo februar i Partizan u EHF kupu i Vojvodinu u Ligi Evrope. I budite sigurni, tribine će biti pune. Vidimo se na Banjici, Slanoj Bari, Spensu, a nadamo se - i u Areni. 

(MONDO, Nikola Lalović)

BONUS VIDEO: