Proslavljeni rukometaš Branko Kokir (51) tokom karijere važio je za neumoljivog igrača borbenog duha. Bio je stub u odbrani koji se vrlo retko može nadmudriti. Za reprezentativca rođenog u Karlovcima važilo je pravilo 'idem glavnom, gde mnogi ne bi nogom', a više puta je zbog hrabrosti bio na ivici da napusti rukomet. Kako je i sam u MONDO podkastu "Priča za medalju" otkrio - posle 15. puta prestao je da broji šivenja na glavi, ali to nisu bile najteže povrede. Jedna je ostala upamćena i zbog nje je Kokir umalo prekinuo profesionalnu karijeru.
Jugoslavija je 1992. učestvovala na Evropskom prvenstvu u Italiji, a u meču protiv Francuza, u kojem je pobedila 28:22, naš tim morao je oslabljen da nastavi susret zbog teške povrede Branka Kokira. Kako i sam kaže, bio je to trenutak kad je poželeo da napusti rukomet, a sve to nakon kontakta sa Nikolom Karabatićem.
"Imao sam povredu na Evropskom prvenstvu u Italiji, gde mi je Nikola Karabatić gurnuo prst u oko. Zabio mi je prst posle šuta, mada sam se i ja našao na mestu gde nije trebalo - želeo sam da budem neustrašivi, neuništiv. Stavio sam glavu gde nije trebalo da se nađe, a prst je ušao jako duboko meni u oko. Ostao sam da ležim na zemlji, pokušao da se oporavim i vratim, ali nisam video na jedno oko", započeo je Kokir u MONDO podkastu "Priča za medalju".
"Bio sam potpuno slep na jedno oko. Ništa nisam video, nisam završio utakmicu nego su me posle nekoliko minuta odveli u bolnicu."
O čemu profesionalni sportista razmišlja u takvim situacijama?
"Oko mi je bilo puno krvi i bilo je nemoguće napraviti dijagnozu. Šta je oštećeno, šta nije oštećeno. Bilo je neophodno da se sačeka jedan dan da lekovi razbiju svu tu krv da bi bilo kom mogao da pogleda šta se dogodilo u oku. U tim trenucima nisam mogao čašu da uhvatim, nisam mogao ništa. Počeo sam da razmišljam šta ću da radim u životu s jednim okom?"
"To je problem i sa vožnjom automobila, ali tek sad shvatam koje su posledice svega toga. Međutim, tokom tog perioda u bolnici navijači su dolazili, fotografišu se sa mnom sa zastavama, ima tih interesantnih slika, bilo je komično. Sve vreme sedim u kolicima u maloj pidžami pošto u bolnici nisu imali veće."
"Posle dva dana je došla doktorka i skinula mi je zavoj. U tom trenutku video sam siluetu, senku, belo i crno i doktorka me je pogledala i rekla 'mislim da nije ništa značajno oštećeno, moći ćeš da gledaš'. U tom trenutku... ne znam koliko je suza krenulo, koliko sam se rasplakao u tom trenutku od sreće da znam da sam sačuvao oko."
Kakvog stepena je bila povreda oka?
"Zenica koja treba da radi sve što bi trebalo da radi, je bila smrznuta. Mišić mi nije radio. Recimo, kad je veliko svetlo nema šanse da vidim, ništa nisam mogao da vidim. Ali interesantno je da sam se u tim uslovima vratio posle dva dana i igrao utakmicu", opisao je Kokir.
"Posle 15. šivenja sam prestao da brojim"
Rukometna karijera nije laka, a to najbolje opisuje život Branka Kokira. Brojne povrede obeležile su karijeru bivšeg kapitena Partizana koji je do detalja opisao kroz šta je sve morao da prođe u profesionalnom sportu.
"Moja jača strana je bila samoubilačka, recimo na treninzima i van rukometa nikad se ne bih usudio da radim neke stvari koje sam radio na utakmici. Kad uđem na teren u meni se prekidaju svi ti strahovi, adrenalin, to je bila moja specifičnost. Igrao sam odgovorno, tim je mogao da se uzda u mene, bio sam vrlo disciplinovan, odgovoran i nisam sujetan igrač."
"Recimo prestao sam da brojim koliko sam puta ušivao glavu. Negde posle 15. šivenja glave prestao sam da brojim, ali sam uspeo da se regenerišem, pa se vrlo malo ožiljaka vidi. Vrlo često sam bio na podu i sad kad gledam moderni rukomet - možda nisam igrao tako intenzivno i jako, ali sam bio spreman da dam celog sebe", zaključio je Kokir.
Bonus video:
· Reaguj