- Momir Ilić se prisetio srebra Srbije na EP 2012. i rekao da je domaći teren doneo ogroman pritisak, posebno u polufinalu protiv Hrvatske.
- Istakao je da su ih zajedništvo i strah ujedinili, a da je incident sa novčićem koji je pogodio Žarka Šešuma dodatno skrenuo pažnju ekipe sa pritiska.
Evropsko prvenstvo u rukometu 2012. ostalo je jedno od najvažnijih poglavlja u istoriji srpskog sporta. Reprezentacija Srbije tada je pred domaćom publikom stigla do srebrne medalje, prve za samostalnu Srbiju na evropskim prvenstvima, a kapiten Momir Ilić (44) proglašen je za najkorisnijeg igrača turnira. Put do medalje, međutim, nije bio nimalo jednostavan. Domaći teren doneo je ogromnu podršku sa tribina, ali i pritisak sa kojim reprezentativci nisu uvek uspevali da se izbore. Upravo o tome je Ilić govorio u MONDO podkastu "Priča za medalju" Andriji Geriću.
Ilić se posebno prisetio polufinala protiv Hrvatske, utakmice koja je za generaciju Srbije nosila ogroman teret. Pred 20.000 gledalaca u Beogradskoj areni, Srbija je slavila 26:22 i plasirala se u finale.
"Pre svega polufinale... To je nama bio još veći pritisak. Mnogi misle da je igranje za reprezentaciju na domaćem terenu samo motivacija, imaš publiku iza sebe... Ali, s druge strane, to je ogroman pritisak."
Ilić je objasnio da je upravo razmišljanje o mogućem porazu dodatno opterećivalo ekipu.
"U glavi kad izlaziš na teren te 2012, imaš naboj i pomisao da kažeš: 'Ne daj Bože da mi ovo izgubimo. Šta će ovde da se desi?' Sami smo sebi to stvorili. Sad iz ovog ugla gledam, nismo trebali tako da razmišljamo. Trebali smo da gledamo samo na jedan zadatak, šta treba da radiš na terenu."
U prvom poluvremenu tog meča Srbija je imala problem upravo zbog pritiska. Hrvatska je na odmor otišla sa prednošću 14:13, ali je u nastavku domaća selekcija potpuno preuzela kontrolu.
"Misli dolaze i odlaze. Prvo poluvreme igramo dosta stidljivo, dosta u grču, nikako da se otpusti. Drugo poluvreme se to otvara, Darko Stanić počeo da brani, Vujin, svi smo počeli da igramo i onda je to bilo mnogo lakše."
Upravo je Darko Stanić u nastavku bio jedan od junaka velikog preokreta, dok je Ilić sa osam golova bio najefikasniji igrač Srbije.
Novčić pogodio Šešuma
Ipak, jedan događaj iz poluvremena posebno je ostao urezan u sećanje tadašnjih reprezentativaca. Dok su igrači išli ka svlačionici, jedan novčić koji je neko bacio sa tribina pogodio je Žarka Šešuma u oko. Ilić danas smatra da je, koliko god situacija bila nesrećna i teška, taj trenutak na neki način skrenuo pažnju ekipe sa ogromnog pritiska koji je nosila utakmica.
"I evo, o tome sam pre neki dan razgovarao sa jednim prijateljem. Desio se jedan nesrećan slučaj u poluvremenu. Mi gubimo od Hrvatske, dolazi poluvreme, idemo ka svlačionici i neko iz publike je bacio taj novčić. Bio je namenjen, u stvari, hrvatskom igraču, ali pogodio je našeg. U oko. I Žarko Šešum je stvarno imao tešku povredu. Međutim taj momenat je možda nama skrenuo misli sa pritiska. Možda nas je i to nekako spojilo."
"Strah nas je ujedinio"
Za Ilića je upravo zajedništvo bilo jedna od ključnih stvari koje su tu reprezentaciju odvele do medalje. "Mislim da je to osvajanje medalje kulminiralo tim nekim strahom koji smo mi imali pre tog prvenstva. Jer smo se povezali."
Nije, međutim, želeo da uspeh svede samo na atmosferu u ekipi. Srbija je imala kvalitet, iskusne igrače i stručni štab koji je uspeo da ih pripremi za veliki turnir. Ilić posebno ističe i ulogu ljudi koji su reprezentaciji davali podršku kada je bilo najteže.
"Imali smo kvalitet i stvarno smo igrali u svim velikim klubovima. Ja to govorim, oni kažu meni: 'Da, jeste.' Ali ja sam video po prvi put... Dugo sam, od 2003. do 2012, bio u reprezentaciji i video sam ponašanje igrača. Tad sam rekao: 'Aha, čekaj, nas je strah ujedinio.' Gde dolaze svi igrači, gde su svi fokusirani na zadatke, šta treba da rade. Do tog trenutka to je bilo dosta poluprofesionalno razmišljanje, ali u tom trenutku, kad je bilo Beograd, to nas je ujedinilo."
Molili Savez da ostanu zajedno
Ilić je otkrio i da su igrači želeli da maksimalno sačuvaju atmosferu koju su napravili tokom prvenstva. Reprezentacija je bila smeštena u Kovilovu, a pred planirano preseljenje u Beograd igrači su čak molili Savez da ostanu zajedno.
"Mi smo bili tad smešteni u Kovilovu i trebalo je da se preselimo u Beograd, kako bismo bili sa svim reprezentacijama, mi smo molili Savez da nam izađe u susret, da ostanemo tamo, da budemo svi zajedno. Jer smo imali stvarno našu privatnost i nismo želeli da nam iko smeta. To je to zajedništvo koje nas je dovelo do medalje."
"U jednom trenutku posumnjaš. E, tu ti treba jedna osoba koja je pravi lider, koja će da te vodi, pa da ti kaže, 'Ej', da ti da podršku kad je najteže i kad vidi da si u strahu, da te malo rastereti tog straha. To je prava liderska osobina. Ne samo da ide u kritike i neke loše stvari."
"Da smo igrali finale protiv Hrvata..."
Srbija je posle velikog trijumfa nad Hrvatskom u finalu igrala protiv Danske. Umesto novog velikog preokreta, usledio je poraz 21:19. Danska je predvođena Mikelom Hansenom osvojila titulu, dok je Srbija ostala sa srebrnom medaljom. Ilić smatra da je emocionalna i fizička potrošnja iz polufinala imala veliki uticaj na finale.
"To finale protiv Danaca... to je ta potrošnja, energetska potrošnja, ta emocija koju smo mi ispraznili. Mislim da je to tu kod nas Srba najviše - i dobra i loša stvar. Imali smo taj problem, da smo igrali finale protiv Hrvatabilo bi dosta bolje."
Kada se podvuče crta, Ilić tu godinu ne pamti samo po srebru sa Srbijom i nastupu na Olimpijskim igrama. Za njega je 2012. bila vrhunac čitave karijere.
"A mogu i da se malo vratim u prošlost. Ta 2012... Svaki sportista ima jednu godinu u svojoj karijeri i ja mogu slobodno da kažem - 2012. je bila najbolja sezona u mojoj karijeri."
I zaista, godina je za Ilića bila posebna i na individualnom planu. Na Evropskom prvenstvu u Beogradu postigao je 34 gola i na kraju je proglašen za MVP-ja turnira, a tokom klupske sezone nosio je dres Kila sa kojim je u Bundesligi imao neverovatan skor 68-0.
Bonus video:
