Nedavno je proslavljen veliki jubilej - 100 godina srpske odbojke, a na toj svečanosti bilo je i nekih legendi koje odavno nismo videli. Godinama standardni srednji bloker našeg nacionalnog tima Igor Vušurović je bio posebno emotivan, a nekoliko dana kasnije u intervjuu za MONDO kaže da mu je drago što se generacija koja je napravila najveći uspeh srpske odbojke konačno okupila!
Te 2000. godine u Sidneju Savezna Republika Jugoslavija osvojila je samo tri medalje, a jedinu zlatnu niko nije proslavio! Braća Grbić, Goran Vujević, Batez, Boškan, Kovač, Mešter, Mijić, Petkovićm Miljković i - Igor Vušurović, osvojili su zlato 1. oktobra. Kada su stigli u Beograd, na ulicama je već vladao haos...
"Nažalost, to je najveći neproslavljeni uspeh ikada, tako je. Posle 25 godina po prvi put smo uspeli svi da tu. Ovo je bio prvi put da možemo da se predstavimo u jednoj lepoj atmosferi. Da nas ljudi pozdrave, vide i da dobijemo još jedan, ja mislim zasluženi, aplauz na otvorenoj sceni. Tu su bili i oni koji su 1996. godine igrali u Atlanti, bile su i sjajne devojke iz srpske reprezentacije koje su zabeležile takođe istorijske uspehe. Jedna prava odbojkaška atmosfera, to je već jedan pokret i familija! Imalo je razloga, zadovoljstva i časti da se sretnemo i da na jedan lep način obeležimo veliki jubilej i da se pomenu svi koji su važni. Zaista je bilo zadovoljstvo da jedna čitava sala ljudi koji su ostavili svoj pečat u odbojci da vam da jedan dug i zaslužen aplauz", počeo je svoju priču za MONDO Igor Vušurović.
Njegova reakcija prilikom dobijanja priznanja od strane Odbojkaškog saveza Srbije obišla je zemlju, a on kaže da u moru medalja i uspeha ovo pobudilo posebne emocije. "Svakako najsvežije i sa najviše pozitivnih osećaja gledam na to priznanje. Ljudi koje dugo nisam video jako dugo su me dočekali jako srdačno. Kao jedan pečat, video sam dozu ponosa i sreće jer ono što ste ostavili iza sebe je najveće bogatstvo. Možda to nije novac kako ga danas percipiraju ljudi, već odnos koji imate sa ljudima. Da vas onako čisto, iskreno, sa puno emocija, srdačno pozdrave. Meni su te stvari u životu vrlo bitne i držim do toga da se te stvari neguju i održavaju."
PO MEDALJA SVAKE GODINE - BILO JE TO ZLATNO DOBA!
Još u doba SFRJ Vušurović je bio član omladinskih selekcija reprezentacije, a čim se 1995. godine naš odbojkaški savez izborio za pravo da se takmiči na međunarodnoj sceni on je bio u konkurenciji za nacionalni tim. A 1996. godine je poslednji otpao sa spiska za odlazak na Olimpijske igre u Atlantu i nije rekao ni reč!
"Bili smo tu do zadnjeg dana, to je bilo jedno plansko naše pripremanje za nešto što dolazi. Gera (Andrija Gerić prim. aut.) je tada bio srednjak koji je prošao, a Boškan i ja smo bili tu do poslednjeg momenta. Radili smo sve kao da ćemo da idemo i da nastupamo tamo. Naravno nije bilo niti ljutnje niti bilo čega. Odabir selektora je bio takav i to se uvek poštovalo. Radili smo, spremali smo se da idemo tamo. Bilo je tako kako je bilo i kruna je bila i te generacije iz '96 i ove iz 2000. je taj rezultat u Sidneju", prisetio se Igor Vušurović.
Nisu samo medalje merilo uspeha, mada Vušuroviću one ne nedostaju. Pre tog Sidneja i zlata na Olimpijskim igrama uzeo je srebro na Evropskom prvenstvu u Holandiji, kao i drugo mesto na Svetskom prvenstvu u Japanu. Nakon Sidneja došlo je dominantno zlato u Ostravi 2001. na Euru.
"Ja mislim da je to jedna od najvažnijih stvari za ljude, ne samo u sportu nego i u drugim sferama. Legat koji ostaje iza vas. Ostalo je iza nas i vrlo uspešnih trenera, ostali su sjajni igrači, srpska odbojka je jako cenjena. Ima sjajnu organizaciju, sada ima fantastične administrativce - Đula je na funkciji potpredsednika u Svetskoj odbojkaškoj organizaciji. Meni je svakako zadovoljstvo, uspeh svih njih koji su tu me raduje. Nije slučajno bila proslava sto godina, već ljudi koji su dobili nagradu za životno delo to zaslužuju", ističe naš sagovornik.
Italijani sa Đanijem i Sartoretijem, Rusi sa džinovima u bloku, Holandija nikada jača, a Argentina sa Milinkovićem kao pokretačkom silom. Pa i Brazil koji je pravio polako onu neverovatnu generaciju sa Žibom, sve su to bili timovi koji su tada igrali protiv Jugoslavije. Nijedan im nije bio ravan!
"Definitivno krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih mi smo bili sjajna generacija, igrački i tehnički jako dobro potkovana. Bili smo atipični, ne fizički onako kako danas izgledaju odbojkaši. Možda je Ivan Miljković bio jedini koji je svakako doneo taj kvalitet. Izuzetno disciplinovana, tehnički potkovana ekipa koja je bila mašina i mogla je da se prilagodi različitim ritmovima. Rusi su imali baš onako visoke igrače, atlete, Holanđani isto, ali mi smo uvek nalazili način da izađemo kao pobednici, nekim atipičnim stvarima za odbojku. Nekim stvarima koje lome protivnika. Da se nasloni lopta na blok, da se vrati, da se zaštitimo, da imamo duge poene koje smo u velikom procentu dobijali. To je nešto što nas je svakako krasilo i to nas je uz sve te sjajne igrače koji smo imali dovodilo do toga da budemo vladari planete u tom periodu", ističe on, a ne može da se ne seti Svetskog prvenstva 2002. godine.
Nakon što je Jugoslavija napravila najveći uspeh ovdašnje odbojke i uzela zlato na Olimpijskim igrama, naredne godine su u Ostravi naši momci bili nezapamćeno dominantni. Redom su čistili protivnike, a onda su 2002. u Argentini ostali na korak od medalje! Prvo je od nas bolji bio Brazil sa Gustavom, Nasimentom i Limom u polufinalu, a zatim u borbi za bronzu i Francuska sa Antigom, Enoom i Granvorkom.
"Žao mi je što nismo objedinili te krune sa ovom svetskom 2002. godine, ali dobro, onda bi možda sport bio i predvidiv. Ubilo bi draž da onaj ko je najjači dođe i uvek uzme medaje. Ja mislim da je draž sporta upravo to što ne možete biti sigurni, nego morate za svaki naredni put da radite nešto što može da vam da kvalitet više. A u timskom sportu najteže napraviti tim, atmosferu. To je đavolski teško, jer imate dosta primera da ljudi imaju kvalitet, a da unutar ekipe nešto ne štima. To je bio naš veliki kvalitet da unutar ekipe 12, 16 ili 20 ljudi radi po istom principu. Drži unutar sebe mir, disciplinu i sve ono što treba da krasi tim. To je bio naš veliki kvalitet."
SLUČAJ SINER 25 GODINA RANIJE - JUGOSLAVIJI JE OTETO ZLATO!
Kako kaže i dan-danas ne voli Kopaonik! Lep je, nema tu spora, ali kada ga pretrčite onoliko puta koliko puta ga je po "diktatu" Zorana Gajića pretrčao Igor Vušurović, ne volite da ga vidite ni na slici.
"Kad ste na treningu svakog dana efektivno sedam sati, po tri i po ujutru i popodne, onda osećate postojanu dozu stresa. To je mentalni, fizički stres koji vas ojačava. Nema predaje, tu niko ne staje da radi. Litre i litre znoja, bola, ali ja i dalje mislim da je to jedini način da se dođe do uspeha. Bez reči i bilo kakve rasprave, mi smo radili ono što je Gajić tada tražio od nas, jasno nam navodeći kada će da bude vrhunac naše forme, a to je četvrtfinale Olimpijskih igara", ističe Vušurović i podseća da je na tom turniru sve počelo sa dva uvodna poraza! Ipak, oni su, očigledno, bili planirani. "Tad smo probili i na kraju smo polufinale i finale superiorno dobili. Jedno bez drugog ne može. Nije fraza ili floskula, jednostavno je tako. Rad, red, disciplina uz jednu timsku harmoniju i onda mi nismo imali limite!"
Svoju žetvu medalja Igor Vušuroviić započeo je u Holandiji 1997. kada je na Evropskom prvenstvu tek domaćin u finalu bio bolji od našeg tima. A sada je već zaboravljeno da je naredne godine u Japanu na Svetskom prenstvu Jugoslavija poražena od Italije u finalu. A Italijani su u svom sastavu dokazano imali dopingovanog igrača!
"Jeste! Bio je to primač italijanske reprezentacije Simone Rosalba. Tada su već bile aktivne službe koje su pratile doping. Nakon tog finala bila je antidoping komisija koja je uzela uzorke i posle nekog vremena koje im je trebalo da to obrade Rozalda je bio pozitivan. Međutim sve je već bilo završeno, mesec dana ili malo više nakon finala oni su obelodanili te rezultate. Nije to niišta uticalo na konačan ishod. Medalje su ostale ovakve kakve jesu, za razliku od situacije danas kada mislim da bi to bilo puno ekspeditivnije sankcionisano", smatra Vušurović.
Pa sad... Recimo i Janik Siner je Italijan, pa vidimo kako mu se gleda kroz prste. "Da, da... Ne bih da rušim neki sistem ili da se bavim nekim teorijama zavere. Imate u sportu stvari koje ako najavite, ako ste pod terapijom, onda je dozvoljeno, to su WADA pravila To su procedure koje su opisane u knjigama i jednostavno ne bih posle 26 godina mogao da vam dam najbolji mogući podatak. Bilo je objavljeno da je on pozitivan, ali nije izazvalo nikakve konsekvence dalje po italijansku reprezentaciju niti po njega lično."
KAD SE ON POJAVIO OSTRVLI SMO SE!
Tih godina, u drugoj polovini devedesetih redom su zlata uzimali Italijani, Rusi, Holanđani, a Jugoslavija je uvek stajala na korak ili dva do zlata. Zoran Gajić je uprkos tome okupio tim i na pripremama za Sidnej im je rekao - zanima nas samo zlato!
"Mi smo definitvno imali kvalitet koji se nadograđivao. Prvo je bila '95, pa '96... Imali smo kontinuitet medalje i ti igrači su sazrevali, dolazili su novi, ali sa ubeđenjem da ono što je legat pre može da se nadogradi i da se ide na prvo mesto. Tako da već u tom periodu imate ljude koji su u većim italijanskim klubovima, koji su stasali igrački, koji su osvojili neke klupske trofeje i jednostavno su i oni osetili da ono što je naš prioritet je da se ide na zlato. Imali smo Svetsku ligu 2000. godine. Bili smo četvrti, bilo je nesrećnih rezultata, ali skupili smo se nakon toga na jednom sastanku kada smo rekli da je ovo prilika koja ne sme da se propusti. Stalo se iza toga. Naporni treninzi, pripreme, skauting, pozitivna presija za rezultat... I onda je sve što radite potkrepljeno sa stručnim vođenjem nas je dovelo prvo do zlata 2000. a onda nakon toga i do zlata na Evropskom prvenstvu u Ostravi onako superiorno i moćno", prisetio se Vušurović.
A imala je i sreće naša selekcija da se baš u tim godinama na ekipu sa braćom Grbić, Gerićem, Mešterović i Vujevićem pojavio najbolji korektor u istoriji odbojke. "Miljković je bio tas na vagi. Njegovim pojavljivanjem... On je bio rođen da donese tu prevagu! Tako da je sve to išlo puno lakše i što se narodski kaže "ostrvili smo se". Uzeli smo to zlato, bili svesni svog kvaliteta, bili smo puni sebe. Znali smo svoj kvalitet koji smo dokazivali. Kroz evropske i svetske lige smo igrali jako dobro i tu su bili i neki drugi igrači koji su se nadograđivali. Na kraju smo napravili kontinuitet koji je jako teško održati. Pomenuli smo Holanđane kojih sada nema nigde, a opet Francuzi koji su tih godina počeli da se dižu, evo danas imaju zadovoljstvo da se pohvale sa dve uzastopne olimpijske medalje. Sve je vodilo ka kruni te generacije u te dve uzastopne zlatne medalje."
MI DOŠLI SA ZLATOM, A CEO BEOGRAD BLOKIRAN!
Ipak Olimpijske igre u Sidneju su verovatno najčudnije za našu delegaciju ikada. Usred njih, a na Vušurovićev rođendan 24. septembra održani su izbori čiji su rezultati kasnije bili povod za državni udar izveden 5. oktobra 2000. godine. Među odbojkašima je takođe vladalo izborno raspoloženje...
"Bili su organizovani izbori, a ja nikada nisam glasao. Imao sam 26 godina, nisam izlazio na izbore nikad. Sećam se toga jer su izbori održani na moj rođendan. Bili smo u selu u toj kući u kojoj smo živeli i vikali su nam: 'Hajde da idemo!' Tadašnji predsednik je bio omiljen u ovim našim krugovima", počinje priču o izbornom danu u Sidneju Goran Vušurović, pa priča kako su se on i njegov kum "izvukli" od odlaska u konzulat: "Meni i Goranu Vujeviću je bilo muka da idemo, da se vozimo sad i da se vraćamo, ja ne znam jesam li bio upisan u birački spisak, a ne šta drugo. Onda smo kroz šalu rekli: 'Nama je Milo rekao da ne idemo da glasamo!' Kakvo glasanje, da idem bilo gde..."
Kada su krenuli na finale 1. oktobra znali su da od preteranog slavlja neće biti ništa, šta god uradili na meču sa Rusijom. Spakovali su se ujutru i bili spremji da se "evakuišu" iz Sidneja. Do danas, nepravda nije ispravljena jer naši zlatni momci nikada nisu dočekani onako kako su zaslužili.
"Ali jeste, poremetilo je to. Kad smo se vratili već je bila trka, frka. Sve je bilo blokirano u Beogradu na aerodromu, čak su bile neke restrikcije da narod nije mogao da nas pozdravi na aerodromu. To je bilo baš jedno vandredno stanje. Mi smo maltene ubacili stvari ujutru na dan finala u neki kamion i na aeurodromu su nas stvari čekale. Samo smo uzeli presvlaku koja je bila za službenu ceremoniju primanja medalja. Kada se to završilo odmah smo krenuli na aerodrom u avion. Ne sećam se kad smo došli, ali sećam se da je bilo vrlo tenzično u tom periodu u Beogradu. Blokirani putevi... To je tačno taj period pred promene. Bila je vandredna i haotična situacija u zemlji. Ja se sećam da nisam išao ni u grad nego sam odmah produžio za Podgoricu. Tad mi je supruga bila trudna i posle deset dana sam postao otac prvi put. Sve je to i za mene bilo emotivno i lepo što se dešavalo tih dana.", prisetio se emotivni Vušurović.
VUŠUROVIĆ? PA JA SAM OD VAS POBEGAO PREKO SVETA!
To da osvoji zlato na Olimpijskim igrama je Igor Vušurović i mogao da zamisli. Ali ono što mu se desilo na ulicama Sidneja tih dana bilo je apsolutno neverovatno.
"Nismo mi u Sidneju bili turistički nego naštelovani da budemo prvi. Apsolutno smo držali disciplinu, mislim da nigde nismo otišli van sela. Ja sam za rođendan Bobu i Kviska častio ručak i u toj šetnji sam sreo čoveka koji je sa Cetinja! Zaustavio nas je jer smo bili u trenerkama Jugoslavije. 'Momci, odakle ste?' 'Iz Jugoslavije!' 'Dobro to, ne pitam vas nego iz kog grada!' Kaže Kvisko ja sam iz Budve, Boba kaže da je iz Gradišta, a ja sam sa Cetinja! 'Kako se prezivaš?' Ja mu kažem, a on kaže: 'Auuu! Pa je l' znaš ti da sam ja pre mnogo godina pobegao od vas!' Ispostavi se da je on bio u nekoj varijanti da se oženi mojom prezimenjakinjom i to je sve bilo završeno, međutim on je napravio neku prevaru i otišao je. Ja kažem: 'Eto došao sam ovde tebe da tražim, nisi mogao da se sakriješ!' Šta može život i sudbina da namesti. To je jedna epizoda nestvarna, smejali smo se svi, bilo je i suza od smeha."
A osim toga ne može da zaboravi ni snimak koji mu je pre nekog vremena poslao dugogodišnji libero našeg nacionalnog tima Vasa Mijić. "Vasa mi je slao snimak sa mesta gde je bilo Olimpijsko selo. Sada je tu dečiji park i u tom parku su imitacije zlatnih poluga na kojima su ispisana naša imena, imena svih olimpijskih šampiona. Tako da u Sidneju imamo nekih pedesetak centimetara kvadratnih neću reći našeg vlasništva, ali postolja sa našim imenima. To je lepo znati. Doživeli smo neku sportsku besmrtnost!"
ODVEO NAS NA OLIMPIJSKE IGRE, PA REKAO DOSTA JE BILO!
Mnogo je velikih asova bilo u toj selekciji, ali deluje da ni na jednoj poziciji nije bilo tako surove konkurencije kao na mestu srednjeg blokera. Sve je ispratio Vušurović u dresu nacionalnog tima - od Petrovića i Tanaskovića, preko Meštera i Gerića, pa do pojave Bjelice, Stankovića i Podraščanina. A kada je odigrao i osvojio poslednji poen u dresu nacionalnog tima doneo je odluku koji bi malo ko imao hrabrosti da donese. Odveo je Jugoslaviju na Olimpijske igre, a onda rekao - dosta je, ima boljih od mene!
"Poslednju utakmicu sam odigrao u Japanu 2003. godine poenom koji nas je odveo i kvalifikovao za Atinu. Tad je selektor bio Travica. Ja sam imao 29 godina, dvoje dece i osećao sam da je to period kada bi trebalo da završim karijeru. Drugi su dolazili, bili su mlađi i bolji i njima je trebalo otvoriti vrata. Tako da sam sa tom epizodom u Japanu završio. Ali moram da naglasim da nikada nisam imao ružnu reč ili nesporazum sa svojim saigračima, naročito sa Đulom i sa Gerom koji su takvi da stvarno ne možete da se naljutite na njih. Ni kao na ljude ni kao na igrače. Uvek je tu bilo jedno bodrenje i razumevanje. Ja stvarno mislim da je to nešto što treba da se poželi i da se proživi. Bez ijedne ružne reči, gesta, sporečkanja. Ta zdrava konkurencija je davala nama da postignemo svoj maksimum, bez ijednog problema u komunikaciji ili saradnji svih tih godina", govori za MONDO Igor Vušurović.
Na konstataciju da verovatno niko drugi selektoru, i pored poziva da ode na Olimpijske igre, ne bi rekao ne, jer smatra da ima boljih, samo je rekao: "Mislim da je to bilo lepo. Da je to lep gest. Proživeo sam sve, daleko od toga da nisam mogao da igram, ali potrošen sam bio dosta i fizički, odvojen od porodice. Mislim da sam tada jedini bio sa dvoje dece, tako da je sve to dovelo do neke simbolike. Tada je Travica pričao da ne moram da idem na Svetsku ligu, pa da vidimo... Ne, završili smo to na taj način i mislim da i treba prepoznati trenutak da se podvuče ta crta i nije mi krivo. Mislim da sam napravio dobru odluku."
Gledano iz ove perspektive dobiti minute pored Đule Meštera i Andrije Gerića deluje kao kad bi se "ugurali" u centarsku liniju Jokić-Milutinov ili kao kad bi igrali uz Kevina De Brujnea i Rodrija u Mančester sitiju. Ipak, tada je to bilo sasvim normalno.
"Komparativno jeste tako, ali u tim trenucima vam je to normalna stvar. Ja sam imao sreće da igram po klubovima sa igračima koji su obeleželi devedesete i dvehiljadite. Italijani, Rusi, svih nacija, da ih ne nabrajam sada. Onda mi je to bilo normalno. Ono što ostaje iza svega toga je odnos koji ste gradili kao igrač i kao čovek sa svima. Nisu te veličine tada percipirane kao što su sada. To je vreme koje je prošlo i ja ne zamaram svoje klince sa tim nekim stvarima. Oni se iznenade kada me neko pozdravi, pitaju me odakle ti njega znaš. ove nove generacije nisu mogle niti mogu da spoje taj deo. Misle da svet počinje sa njima, da ništa nije bilo pre toga. Ali Bože moj, svako vreme ima svoje sportske heroje. Kao što smo mi bili prepoznati svuda, kada smo bitisali i kada smo se pojavljivali danas su to neki drugi ljudi. Treba se pomiriti sa tim. Sa te strane to jeste bio krem sportskog društva", završio je svoju priču za MONDO Igor Vušurović.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: