"Nije mi uopšte bilo drago kad sam to čitao!", govori na početku razgovora za MONDOMilan Ćorović, sportista koji je bio glavna tema medija 10. oktobra 2016. godine. Tada je Crvena zvezda u dramatičnom derbiju na startu sezone 2016/17 savladala Partizan 34:33, a on je sa sedam golova bio junak pobede. Posle derbija nije bilo mnogo vremena za slavlje, ne zbog pripreme za drugi meč, već zato što je već ujutru morao na posao! Radio je u jednoj privatnoj bolnici, a i danas mu smeta način na koji je sve to shvaćeno.
"To jeste bilo u pozitivnom svetlu, niko mene nije napadao. Ali donekle u negativnom, jer kao - zamisli kakvo smo mi društvo kad on dečko mora da radi! To je bilo bezveze, jer to tako i treba", ističe za MONDO Milan Ćorović.
Tada je derbi bio neizvestan, a sada od 18 časova na Banjici odigraće se drugi "večiti derbi" ove sezone. U prvom je Partizan pregazio crveno-bele sa 29:19, a kako naša liga izgleda nekome ko je u njoj u dresu Crvene zvezde, Partizana i Obilića proveo više od decenije?
"Ja kada sam završavao bilo je dobrih igrača, nije bio loš kvalitet u tom momentu. Ali ovo sad ne može da se poredi. Vojvodina je napravila ogroman korak jer su i u Evropi bitan faktor, uzeli su evropski trofej, toga tada nije bilo, slažem se. Dugo godina nijedna naša ekipa nije bila faktor u Evropi. A Voša je sada odigrala sa Kilom na dva-tri gola, to je velika stvar. Realno ona je najzaslužnija za to što se dešava sa Partizanom. Ja pohvalno i blagonaklono gledam i na Metaloplastiku i to što oni imaju politiku dovođenja klinaca iz cele Srbije u internate, domove, škole rukometa, da sve ide redom. Sviđa mi se kako sada rukomet izgleda i sviđa mi se rivalitet između Partizana i Vojvodine. To je sjajna stvar za sport. Ne sviđa mi se što je Zvezda takva kakva je, što ne može da se pronađe. Nekako je večito tako. Ja sam u Zvezdi profesionalno bio šest i po sezona i manje-više je uvek bila ista priča."
Crveno-beli su sada miljana daleko od bilo kakve pomisli na trofej, a poslednji pehar došao je u tribine kada se kao već iskusan igrač i čovek zaposlen u privatnoj bolnici u tim vratio upravo iskusni srednji bek. Posle inostrane karijere u Makedoniji, Sloveniji, Francuskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Švajcarskoj nije hteo da ode, a da svom klubu ne donese pehar!
"Možda je čak i najbolja situacija bila te 2016/17. Relativno je mali budžet bio, igrali su klinci. Mi starij smo igrali poluamaterski. Ja sam radio od 9 do 5, ali sam se baš trudio cele sezone, baš mi je bilo stalo. Sa Zvezdom sam osvajao i titule i kupove, igrao Ligu šampiona, ali sam uvek bio epizodista ili jedan od igrača u rotaciji. Hteo sam da napravim rezultat kao lider ekipe i te godine mi se to ostvarilo. Na tom F4 kupa smo igrali sa Požegom koja je bila jako nezgodna i onda smo u finalu dobili Spartak na jedvite jade. To je bilo iznenađenje jer je Spartak prvo dobio Vojvodinu, pa je onda izbacio i Dinamo, tako da su realno bili favorit za osvajanje tog kupa. U tom trenutku kada sam uzeo kup ja sam završio sa ozbiljnim rukometom. Bila je priča da produžim još godiinu dana, a ja sam odmah Perunu rekao da ne mogu, nemam više motiva", prisetio se jednog od svojih omiljenih momenata u karijeri naš sagovornik.
POČEO SA 15, PA IGRAO RATNU LIGU!
Dete je iz centra Beograda, a takvi su rukometom počinjali da se bave u RK Stari Grad. Na mestu gde mi nešto mlađi pamtimo Novakove teniske terene, nekada je između ostalog bio i rukometni na kome su stasavale jako talentovane generacije.
"Tada su postojale Plava i Bela liga, to je bio praktično drugi rang i ja sam to igrao sa Starim Gradom. Nas klince je trener tada ubacio, generacije '82. '83 i '84 su bile dobre i mi smo se uvek borili za juniorske titule", počeo je on, pa se setio koliko je Crvena zvezda bila ozbiljnije organizovana u njegovoj prvoj, nego u poslednjoj seniorskoj sezoni u crveno-belom.
"To se najbolje ocrtava po Zvezdi. Ja kada sam došao na pripreme 16/17 nisam mogao da verujem. U Zvezdu je na pripreme prvi trening došlo 35 igrača. Ulazim, ništa mi nije jasno. Bukvalno je bilo nek dođe ko hoće, pa da probamo, a tad u Starom Gradu nisi mogao tako da dođeš. Igrali su samo oni koji su zasluživali, a da ne pričam o Zvezdi! Kad sam počeo svoju karijeru seniorsku Zvezda je bila četvrta otpozadi. Borko Đorđević, Vlada Osmajić, Ivan Nikčević, Nikola Manojlović, Nenad Vučković... To su bili klinci, ali su bili najveći talenti u zemlji. A mi smo bili četvrti otpozadi! Možeš da zamisliš kakve su to bile ekipe i kakvi igrači. Tada je Zoki Ivić vodio tim, on je bio trener koji nije mogao da igra na rezultat, ali je dosta pomogao svima nama da napredujemo. Kod njega se treniralo 10 puta nedeljno i sve se radilo kroz loptu, šut, nema trčanja u prazno. Uvek nešto razvijaš kod njega."
U Crvenu zvezdu je došao 1999. godine, a kao klinac sa 15 godina je debitovao u prvom timu i to ne na zvaničnom meču! Liga je prekinuta, Partizan je dramatično uzeo titulu pobedom nad Crvenkom dok su sirene označavale početak agresije, a pred kraj bombardovanja tada mladi srednji bek zaigrao je i to na večitom derbiju!
"Sećam se na primer ratne lige! To je bila seniorska liga, naravno nisu igrali svi, ali je dosta klubova nastupalo. Ja sam u toj ratnoj ligi 1999. već prešao iz Starog Grada u Zvezdu. Legendarni trener Igor Bakoč me je odveo i ja sam tu igrao za generaciju '82 i pomalo za '84. Te godine kada je bombardovanje počelo i kada se igrala ratna liga odigrao sam prvih sedam-osam minuta za prvi tim. To se sećam kao juče - protiv Partizana! Bilo je publike, igralo se u Šumicama. Sećam se ove konkretno utakmice jer mi je to bio seniorski debi i dao sam gol preko Vladana Matovića. On je bio već tada ozbiljan igrač i igrao je vrhunski. Znam da sam šutnuo sa zemlje i da sam pošto je on ogroman, više od straha, posle šuta produžio ruku, udario ga u glavu i raskrvario. Ja sam hteo da umrem! Koliko sam se i uplašio i bilo mi je glupo.. Ali on je bio stvarno korektan, nije se ni ljutio, svaka čast na reakciji. Video je on da nije bilo namerno. To je bio moj prvi seniorski gol", seća se debija i derbija za pamćenje Ćorović.
"Ja sam već 2000/01 u sezoni kada je Zvezda igrala u "Pioniru" bio licenciran za prvu ekipu. Tada sam uglavnom bio učesnik, većinu mečeva sam se "skidao", ali sam vrlo malo igrao. Uglavnom sam ulazio kada je sve rešeno. Ali to mnogo znači mladom igraču. Staneš protiv Partizana, a u sredini odbrane stoje Peđa Peruničić i Vladan Matović. Peđa tad 33 godine, u punoj snazi, deluje ti da je lakše da ga preskočiš a ne obiđeš. A čovek ima 195 cm! To je bilo ogromno iskustvo u to vreme, to danas klinci nemaju, Ali hvala Bogu pomera se to, bolje je."
ZBOG POTRESA MOZGA OSTAO BEZ MEDALJE!
Upisao je dvadesetak nastupa za A selekciju, ali je mnogo više ostavio traga kao reprezentativac u mlađim kategorijama. Ta generacija '84 je bila strašna! "Najveća zvezda je bio Marko Vujin. Ja sam od najmlađe pionirske selekcije do Svetskog juniorskog prvenstva bio pozivan. Uroš Mitrović je bio, Nemanja Pribak koji se priključio sa juniorima, imao si Dragana Marjanca i Nemanju Marjanovića golu, Slobu Veselinovića na krilu..."
Ta generacija je u kadetskom uzrastu bila na pet sekundi od borbe za medalje. U poslednjem kolu grupne faze na Euru gol primljen posle velike greške uz zvuk sirene ih je izbacio iz već viđenog polufinala. Teško je to podneo...
"Tada nismo otišli u polufinale našom glupošću. Igrali smo protiv Danaca i u poslednjem kolu je trebalo da pobedimo tri ili četiri razlike. Budemo prvi u grupi i idemo u polufinale. Vodili smo i pet-šest razlike, poslednji napad smo imali potrebnu razliku, loptu u rukama i 20 sekundi do kraja. Samo da se dodajemo, ne može da svira pasivno. Međutim Danci su namazani, ostanu sa pet u odbrani i jednog ostave na naših devet metara, mi igramo šest na pet. Dođe lopta do Vujića, on se uplaši, spetlja se i umesto da je baci u tribine da prođe vreme on na pet-šest sekundi do kraja spusti loptu. Kontra, daju gol za prolaz dalje! I onda naravno naš mentalitet, igrali smo za peto mesto i izgubili od Slovenaca 15 razlike...", priseća se naš nekadašnji reprezentativac.
Imao je šansu da se okiti medaljom 2005. na Svetskom juniorskom prvenstvu, kada je Jugoslavija izgubila od Danske u finalu 40:35. Ipak..."Nisam bio na tom prvenstvu jer sam na poslednjem pripremnom meču doživeo težak potres mozga. Pribak sa zemlje šutne, pogodi me u glavu - pet dana pred prvenstvo! Vratimo se u Srbiju, ja budem u redu, ali doktor odluči da ipak ne sme da rizikuje. Ostao sam bez medalje, to sam jedva preživeo. Celo leto sam se spremao za to", kaže za MONDO Ćorović.
Što se tiče seniorske karijere, njegova velika šansa propala je 2009. godine. Srbija je u dramatičnom plejofu na golove u gostima prošla protiv Češke, i na kraju igrala za sedmo mesto. "Sigurno bih išao u Hrvatsku na Evropsko prvenstvo, ali napukne mi zadnja loža u zadni čas. Tu je bilo da li ću možda da se oporavim i pošto sam bio 13. ili 14. igrač nije hteo selektor da rizikuje. U najgorem slučaju bi bio na tribinama, ali bih imao Evropsko prvenstvo. Igrao sam dva puta Zlatnu ligu, imam dvadesetak zvaničnih nastupa za reprezentaciju. Što je meni super iskustvo, mnogo mi je drago. Imao sam dobru karijeru, mogao sam da imam bolju, ali hendikep mi je bio što sam bio prilično talentovan kao klinac. Treneri su uglavnom me sklanjali iz odbrane. Ja sam kao klinac jako malo igrao odbranu, ali to je medveđa usluga."
BEZ DINARA DOBILI PRVAKA EVROPE!
Bilo je ovde već reči o jednom od najvećih mečeva Crvene zvezde u Evropi, pobedi nad tadašnjim aktuelnim prvakom Evrope Celjem. Startni srednji bek bio je 18-godišnji Petar Nenadić, a posle 15-ak minuta ga je zamenio Ćorović. Kako je dobio loptu, odmah je sa devet metara poslao pravo u rašlje!
"A drugi gol je možda jedan od najlepših u karijeri, to je ono lažno ukrštanje. Sa dve noge sam ukrstio, pukla je odbrana, ja ostao sam na desnom beku. Dao sam tri ili četiri gola taj meč. Ja sam imao 20 godina, a Petar Nenadić nepunih 18! Oni su bili strašna ekipa, ali maltene svakom našem igraču je bio dan. To se skocka, mi posle da smo igrali sto utakmica posle toga ne bi ih dobili. To se i videlo tamo, dobili su nas 20 razlike. Ti ne možeš da veruješ, bio je neki 55. minut, već je bilo 15 razlike, neprijatno... Rutenka daje deseti gol, okreće se ka klupi i urla, skače... Toliko su bili besni što su izgubili od nas da su bukvalno iskalili bes, da nas je bilo deset na terenu ne bi im ništa mogli. Baš neprijatno, sve sam potisnuo! To jeste jedno od većih iznenašenja u rukometu u toj deceniji", priseća se naš sagovornik tog meča.
On je ušao bez straha i odmah krenuo da rešeta po odbrani aktuelnog prvaka Evrope. Pa, kako se nije uplašio baš nimalo? Jedni su kaljeni, a drugi u tom timu su bili - vanzemaljci! "Kaljeni smo mi mnogo do tog trenutka, svi smo prošli sve stepenike osim Pere. Ali Pera je vanzemaljac, kod njega je šteta što mu je zrelost došla kasno, inače bi bio jedan od najboljih rukometaša. Toliki je virtuoz bio, kao Stanke. Darko je čovek koji je rođen da bude rukometni golman, on je u 0.01 odsto ljudi koji u životu pronađu sebe u oome u čemu su najbolji. On stane na gol i vidiš da tu pripada. Ako mu je dan, ako mu se brani, ne možeš da mu daš gol. Pa u Metalurgu kada smo igrali nisi mogao da izađeš na ulicu sa njim koliko su ga ljudi voleli. Kako da ga ne voliš? Ali na jutarnje treninge nije dolazio nikad, a na popodnevnom treningu često neće da brani. Ali kad ga isprovociraš... Ne možeš sa ping pong lopticom da mu daš gol, ne može da prođe muva. Niko!"
Ipak nisu samo Stanić i Nenadić imali kvalitetet. Bili su tu Nikčević, Dobrković, Manojlović, Tomić... "Na svakoj poziciji si imao ultratalentovanog igrača, šta da pričamo o Rastku Stojkoviću, bio najbolji pivot Evrope pet godina zaredom. On je već tada to imao, Nikča je imao ogromno srce, imao si na desnom beku neverovatnog talenta Cvetkovića, Stefanovića... Tu je bio Dobrković jako bezobrazan, Žuću Tomića koi krije loptu levom... Na svakoj poziciji imaš igrača koi može da parira prvaku Evrope. Nije bilo straha jer kad imaš talenat i samopouzdanje i kad uđeš u halu u kojoj ne može igla da padne, ne možeš ti da se plašiš."
Pred taj meč plata nije stigla 11 meseci! Mada, to je izgleda bila ustaljena praksa. Ipak ljubav prema rukometu i nada da će Evropa uvideti kakav imaš kvalitet gurala je te momke napred. "To je bilo tako pred svaki meč deset godina! Ti si praktično sa beogradskom ekipom dobio prvaka Evrope. Mi smo navikli, stalno je tu bilo previranja, stalno si imao sastanke, stalno su te nešto lagali. Doći će ovaj sponzor, onaj sponzor... Voleli smo mnogo rukomet, skroz otvoreno kad pričamo ljubav je bila glavna, ali imao si i motiv što igraš protiv Celja. Gleda te cela Evropa i ako budeš dobar sutra će to što nisi tu naplatio ti ćeš naplatiti. Kao što je uvek bilo i kao što se svako odatle naplatio."
Ipak i kada nije bilo Celja i Evrope od 2000. pa do titule 2004. godine bilo je motiva da se igra i pre svega bilo je sportskog rivaliteta. Gde god da si otišao, čekala te je jaka ekipa. I jake batine. "Mi smo tri godine igrali maltene bez para ! Zvezda tad nije bila blizu Evrope, ali imao si jaku ligu. Partizan, Lovćen, Sintelon, sve su to ekipe protiv kojih ti stičeš jedno iskustvo, čvrstinu, kališ se. Sećam se jednom smo otišli mi mlađi na Cetinje, takve smo batine dobili... Vučko je završio u hitnoj pomoći u Baru sa kragnom! Osmi minut 5:1 za Zvezdu, tajmaut. Sledeći napad Vučko - bam! Ja sam mislio da ga je ubio. Pada polumrtav dole, nosila, pravo u Bar. 25. minut - 15:8 za njih. Ne možeš, ne sviraju ništa. Taj što ga je udario nije ni dva minuta dobio. Sudije nisu smele ni da pogledaju, znaš da nećeš da izađeš odatle, ne znaš šta te čeka. Osim ljubavi prema sportu bila je i ljubav prema klubu jer je većina igrača bila veliki navijači Zvezde."
OTIŠAO IZ ZVEZDE I POSTAO LEGENDA!
Sa Autokomande otišao je na Avtokomandu, deo Skoplja u kome je tada Metalurg pravio šampionski tim! Nije smeo niko da pomisli da može da dobije veliki Vardar, ali Jovica Cvetković je znao da mu samo jedan igrač nedostaje.
"Ja sam odigrao polusezonu, a bio sam proglašen za MVP-a lige! Dao sam gol za titulu, to mi je jedan od omiljenih momenata u životu. Metalurg je pre svega tada bio ozbiljan klub. To je bio mahalski klub, a ja sam iz Zvezde sa Autokomande došao na Avtokomandu, to nije slučajno. Pet-šest drugara iz kraja koji su u Skoplju važili za zaj***ne likove oformili klub. Ja nisam ništa znao o tom klubu, ali mi je Jovica rekao da mu samo ja trebam i da će osvojiti titulu. U toj majstorici finala plejofa sa Vardarom dam 11 golova, a Vardar sa Vujovićem na klupi 30 odsto ekipa bolja od nas. Tu smo osvojili duplu krunu i onda smo igrali Ligu šampiona naredne godine", prisetio se slavnih dana velikog Metalurga Ćorović.
Vraćao se kasnije na kratko u Metalurg, bio je tu tri meseca na poziv Lina Červara. "Zakrpio" je neke rupe nastale povredama igrača, a rad sa hrvatskim stručnjakom se ne zaboravlja. Malo je takvih zaluđenika za rukomet...
"Lino je najveći fanatik za rukomet koji se ikad rodio. On kad bi mogao da trenira dok se ne padne u nesvest. Sećam se reprezentativna pauza, od 16 igrača 14 su reprezentativci. Samo klinac neki i ja nismo. Nas dvojica i klinci iz druge ekipe, deset dana 18 treninga. Peti dan, ja lud, ujutru ne mogu vrata od hale da pogodim i dolazi mi Lino i kaže: 'Jesi gledao juče?' Ja pitam šta, jer nije bilo utakmica taj dan. Kaže on Italija - Litvanija! Vrhunska utakmica, ima šta da se vidi! On sve što postoji od rukometa on gleda!"
Koliko je fanatičan kada je rukomet u pitanju toliko mu je u karijeri pomoglo jer je vrhunski psiholog. Znao je kada da stisne, a kada da opusti tako da opuštanja nikada nije bilo. Kod Červara niko nije srećan... "Igramo te godine sa Vardarom, prva utakmica mi smo domaćini. Puna hala, gubimo sedam razlike. U svlačionici klanovi, nezgodno je bilo baš. Niko ni sa kim ne priča, drama. Lino ne dolazi u svlačionicu. Sutradan trening, on ulazi nosi fudbalsku loptu: 'Ajmo momci šta ste se smrkli, dobijamo sledeću, nema veze...' Zezanje! Dva-tri dana ništa se ne radi, nikom ništa nije jasno. Priča sa ozbiljnim igračima, ja slušam, Mojsovski mu svašta kaže! On - ćuti! Sledeća utakmica Vardar domaćin, Čkembari, puna hala, to ne može da dobije Kil. Mi pobedimo 12 razlike! Mi smo ih pregazili, nisu znali gde su! Euforija! Trening sledeći - s vrata j*** majku! "Šta je p***e, mislite da ste neki, svi napolje!' Sklekovi, svađa se, hoće da se pobije... Tako je Lino funkcionisao. Nikad nije dao da ode u krajnost, ali da bude zadoovljan? Nema šanse! Pravio je tenziju, konstantna tenzija. Opasan je bio psiholog, Vrlo specifičan lik i vrlo mi je drago što mi je bio trener."
EMIRATI? MA, KAO DA SE SKUPIMO ZA TERMIN...
Trbuhom za kruhom otišao je u Ujedinjene Arapske Emirate i tamo video nešto potpuno novo i drugačije. Ne vlada baš balkanska disciplina i želja za treningom kod arapskih igrača... "Lokalcima je rukomet tamo kao sad da mi ovde imamo termin za fudbal pa ako hoćeš dođeš, ako nećeš ne moraš. Dešavalo mi se da dođemo na trening trener, pomoćni, kondicioni, fizioterapeut, ja i tri igrača. Nedelju dana se desi da ne odradiš trening, a onda svi dođu na utakmicu da igraju. To je mnogo čudan sistem."
Posle dve sezone u Pfadi Vinterturu hteo je da ostane u Švajcarskoj, ali nisu baš previše gostoprimljivi Švajcarci za radnu snagu iz Srbije očigledno. "Mi smo hteli da ostanemo u Švajcarskoj, to je jedna sjajna zemlja pogotovo ako uspeš da nađeš svoj svet, društvo, da imaš socijalni život to je najbolje na svetu. Ljudi se mahom ne snađu socijalno, bude im dosadno i vrate se. Međutim mi kao zemlja trećeg sveta tamo... Ja sam tamo mogao da budem samo kao rukometaš, da dobijem radnu dozvolu kao bilo šta drugo nisam, a već sam došao u 31-32 godine. Video sam da neću da budem trener, hteo sam da se bavim nečim drugim."
KAO ĆATA OSVOJIO KUP SA ZVEZDOM!
Nakon svega toga odlučio je da se vrati u Srbiju, ali ne zbog sporta nego zbog posla! Iako su u pojedinim emisijama govorili da je "direktor bolnice" on je zapravo bio - "ćata"!
"Ja sam 2016. preko mamine prijateljice krenuo da radim kao "ćata" od nule u jednoj privatnoj bolnici. A rukomet usput. Već te godine sam razmišljao da igram na tom nivou Obilića, da uživam i zezam se dok sam još u snazi. Međutim Perun mi je predočio da imamo ambicije. Tu su bili Deki Zlatanović, Filip Šćepanović, a od mlađih Aca Babić, Deki Babić, Dušan Andrejević, Viktor Matičić... Imali smo baš lepo skockanu ekipu, klinci su bili u snazi... Jako lepa sezona i puno mi je srce zbog tog kupa. Mnogo mi je značilo i zbog Peruna jer mislim da je on potpuno neopravdano osporavan", priseća se za MONDO Milan Ćorović.
Došao je da proba da u toj poslednjoj ozbiljnoj sezoni upiše još jedan trofej, ovoga puta kao glavni igrač tima. Nije bilo lako, ne samo zbog protivnika na terenu.. "Ja ne znam kako smo porodično preživeli tu godinu, tu je supruga lavovski povukla. Znao sam ja na polusezoni da više ne mogu, kad me je supruga pitala čemu ovo ja sam joj rekao: 'Sačekaj, samo da osvojim nešto!' Videla je ona da je to to, sve joj je bilo jasno."
Dobro, a kako izgleda jedan dan čoveka koji od 9 do 5 radi, a onda igra rukomet za Crvenu zvezdi? "Izađem u sedam ujutru iz kuće i vratim se u osam, devet uveče. Svaki dan. Išao sam na popodnevne treninge, jer sam pre podne radio, Imali smo takav dogovor, mada je Nenad to preko svoje volje uradio. Nije on to trpeo, ali trebao mu je igrač i čovek kao ja", ističe on,
Kada je počela ta sezona, jedan od prvih mečeva bio je večiti derbi. Svi su izvestili da je čovek koji preko dana radi u bolnici sada dobio Crvenoj zvezdi tu utakmicu. A možda to ne bi trebalo da bude takvo čudo?
"Koliko je to pogrešno kad razmisliš. Kako je to pogrešno i čudno kod nas postavljeno. Ti u svim ovim zemljama na Zapadu imaš to kao sasvim uobičajenu stvar. U Švajcarskoj ako neko ne radiš ili ne studiraš, a igraš rukomet oni te gledaju čudno. Švajcarski hokej je top pet u svetu, a nema nijednog reprezentativac da ne studira ili ne radi. A oni zarađuju milione. Sećam se prve utakmice kući sa Pfadijem, prilazim na koktelu posle meča i upoznajem se sa ljudima. Jedan od njih me nahvali da sam super igrao, a onda me pita: 'Ok, dobro, ali čime se ti baviš?' Ja ga pitam je l' gledao, igram rukomet. 'Ok rukomet igraš, super. Ali šta radiš bre ti čoveče? Kakav rukomet?' To je otrežnjenje, tako i treba da bude. Pre 30 godina je sport bio hobi, nama je trofejna Metaloplastika imala tri doktora nauka. Mislim da je sa surovim profesionalizmom sve otišlo u potpuno pogrešnom smeru. Zato sam ja jako ponosan na sebe što sam danas finansijski direktor jedne firme. Uvek mi je išla škola, imao sam petice, hteo sam da upišem elektrotehniku... Nisam hteo da protraćim svoj život, da sedim svaki dan sa istim ljudima i pričam iste priče", kaže Milan Ćorović i svaki mladi sportista bi trebalo da ga čuje. Pa nastavlja:
"Nije mi uopšte bilo drago kad sam to čitao. To jeste bilo u pozitivnom svetlu, niko mene nije napadao. Ali donekle u negativnom, jer kao zamisli kakvo smo mi društvo kad on dečko mora da radi. To je bilo bezveze, jer to tako i treba. Meni je bilo drago što sam bio kompetitivan i mogao sam i dalje da igram. Partizan je tih godina imao te klince koji su nadolazili, kao Zvezda početkom dvehiljaditih. Igrali su Lazar Kukić, Andrej Trnavac... Jako talentovana ekipa. Drago mi je što sam odigrao tu sezonu i uzeo taj kup. Posle toga sam imao razne ponude da dođem da igram za 200-300 evra po utakmici, ali sam ja ogroman protivnik toga. Ja sam hteo da završim karijeru kao gospodin, nisam hteo da mi neko posle priča da sam plaćenik. Ja da odem za vikend i da odigram utakmica za 200 evra, to je degradiranje sporta. Tako igrajući bi se povredio i pao u formi pa da me neko posle pljuje? Neka. Jedina opcija posle toga je bio Obilić."
Kada je došao taj Fajnal for kupa 2017. godine u Gornjem Milanovcu počeo je i neki drugi život za heroja ove priče. Ipak, pre toga je morao da se postara da osvoji jednu posebnu medalju.
"Od tada počinje drugi život, meni rukometna karijera deluje kao da je to bilo u drugom životu. Nenormalan sam motiv i želju imao, a mislim da sam to dobrim delom preneo na ekipu. Zarazio sam ih svojom željom i voljom, a i Perun je jako, jako želeo. Požegu sam u polufinalu ja povukao, odigrao sam baš dobro. U svim ključnim trenucima, kada je bila najveća frka sam uzeo na sebe. U finalu je više povukao Deki Zlatanović, on je branio ludački. Ja sam imao svoje momente, jer kad su tu neki stariji iskusniji igrači možda nisu više u takvoj formi, ali je fokus na njima. Skupe dvojica na meni, već je neki višak. Bila je muka, jedva smo dobili Suboticu. Taj osećaj, to olakšanje kada smo dobili utakmicu... Odmah sam shvatio da sam završio sa rukometom na tom nivou. Ja kao svi sportisti imam sto medalja, ali ta ima posebno mesto. Nekako sam miran mogao da odem u penziju."
Na kraju ponavlja - deco, studirajte fakultete, učite zanate, nemojte da vam sport bude jedini fokus u životu. A na fakultetima je da shvate i da malo popuste, kako bi i sportisti mogli da budu studenti i da se obrazuju, pa da i nakon 30. ili 40. godine budu korisni članovi društva.
"Hteo sam da ne izlazim na kolokvijume kad ne mogu. Hteo sam da mi neko odobri da recimo Osnove ekonomije koje su dve hiljade po hiljadu strana, gde sam ja molio da parcijalno polažem. Da se postavi sistem da mogu vrhunski sportisti da treniraju, ali i da roditelji forsiraju decu da već tamo kod sazrevanja razmišljaju šta decu zanima. Sve i da ne studiraš, nađi nešto što te zanima. Završi zanat, bićeš milioner za 50 godina, to neće imati ko da radi. Nađi nešto što te zanima, bavi se time, a sport je veliki plus u životu. Naučićeš da se nosiš sa pritiskom, navići ćeš na timski rad, naučićeš da poštuješ autoritete i još mnogo raznih stvari ćeš proći. Naučićeš da preživiš nepravdu, jer ćeš ih dnevno preživljavati. Sve je to veliki sport, ali sport je vrlo surov i moraš da misliš šta ćeš posle", završio je svoju impresivnu priču za MONDO Milan Ćorović.
Od 18 časova u Šumicama igra se novi "večiti derbi". Dođite, jer ćete imati šta da vidite. Povedite i dete, zaljubiće se u rukomet. Ali i ako se to desi - sport ne sme i ne treba da bude jedino što neko mlad ima kao zacrtan životni cilj. Bar bi bilo lepo da sistem postavimo tako.
(MONDO, Nikola Lalović)
BONUS VIDEO: