Novak Đoković je čovek koji ima verovatno i najjaču mentalnu snagu u svetu tenisa, možda i u sportu u globalu. Kada je najteže, kada se lomi, čak i kada mu ne ide, ostaje smiren, pronalazi rešenja, ne paniči. Ima razne tehnike koje je koristio da bi u tome uspeo, ali je jedan od najvećih razloga za tu snagu glave ono što je prošao kada je bio mali, kroz rat i bombardovanje.
Pričao je o tome mnogo puta, ali nikada nije ovako detaljno opisivao kroz šta je prolazio u tim momentima. Sada jeste, po prvi put je pričao neke stvari koje nikome do sada nije rekao. "Rat je horor, nešto najgore što može da se doživi, strah od nepoznatog. Ne znate da li će sledeća bomba da ti padne na glavu i tako je svakog dana. Alarmi, sirene, sve to nas je budilo tokom noći kada se približe avioni. Sećam se svoje majke jedne noći...", počeo je Novak intervju za "La Nacion".
Opisao je šta se onda dogodilo i kako je Dijana završila na zemlji, dok je on bio tu sa braćom i plakao. "Spavaš, onda se čuju sirene, moraš da uzmeš torbu i da se skloniš u sklonište. Prvi put kada se dogodilo moja majka je ustala u mrklom mraku, jer smo svi spavali zajedno nismo znali šta se dešava i plakali smo noćima. Udarila je glavom u grejač i pala je u nesvest. Tri sata je ujutru, moj otac je tu i vidi svoju ženu koja je pala u nesvest. Ja sam imao 12 godina, braća osam i četiri, svi smo plakali, potpuna panika. Ali, to je jedno iskustvo koja nas je ojačalo kao porodicu, kao osobe. Ponavljam, ne želim to nikome."
Morao je da odraste sa samo 12 godina. "Hoću da bude jasno, ne verujem da bilo ko treba da prati zbog rata da bi mentalno bio jači, postoje drugi načini da se to uradi. Za mene je to bio važan deo života i nateralo me da sazrim brzo kao klinac. Morao sam da preuzmem određene odgovornosti, da delim tu ulogu sa svojim ocem, jer sam bio najstariji sin. Otac mi se obraćao kao odrasloj osobi, objašnjavao mi je šta treba da radim, gde treba da vodim svoju braću, gde da idemo. To je bio rat. Svi su bili u panici, vrištali, bili su u strahu, izgubljeni. Samo to što se prisećam toga mi stvara jezu, to je užasan osećaj."
Ispričao je i šta se dogodilo na jednom njegovom treningu. "Sećam se dana kada sam napunio 12 godina i video jedan avion usred dana. Bilo je to u teniskom klubu i alarmi su se oglasili, čuješ to i onda vidiš avion koji je iznad tebe i pomisliš 'šta mogu da uradim?'. Ne mogu ništa. To je najgori osećaj, plašiš se. Nemaš kontrolu, nemaš snagu. Neko ko je jači ima tu moć da uništi sve u jednom ili drugom momentu", objasnio je Đoković.
"Deca me čine ranjivim"
Emotivno je Đoković pričao o raznim temama, otvorio je dušu... "Šta me čini ranjivim? Više nego što iko može možda da zamisli, deca. Moja deca naravno, ali i druga deca. Uvek mi prorade emocije sa decom, ali kada sam postao otac... Kada vidim da deca pate, to mi slama srce, kao da ulazim u depresiju. Oni su najčistija bića na planeti i zaslužuju samo najbolje, zaslužuju da imaju budućnost. Kada vidim rat i sve što se dešava..."
Ne želi da vidi rat i patnju dece nigde. "Ja sam preživeo rat, moj grad su bombardovali i danju i noću, video sam mrtve ljude. Sada kada vidim rat u drugim zemljama sveta, ne razumem. Voleo bih da znam zbog čega se to događa, ali to su pitanja za političare i druge ljude. Sve to me čini tužnim, jer ne ostavljamo bolji svet za decu, za buduće generacije, što znači da ne radimo dobre stvari. To je jedan od razloga zbog kojih naša fondacija radi sa decom, želimo da stvorimo bolje društvo za njih, da imaju što bolju edukaciju i zato me nepravda čini ranjivom, posebno prema deci i prema prirodi. Volim prirodu i životinje i takve stvari me uništavaju."
Otkrio je i šta ga još čini ranjivim. "Takođe, ranjivim me čini i to kada vidim da ljudi pate zbog zdravstvenih problema, kada osećaju da nema nade i da nema rešenja. Kada sam bio mali članovi porodice su bili mnogo bolesni i mnogo sam osetljiv na to. Zato zamišljam svet koji je povezaniji sa prirodom, svako drvo nam daje kiseonik, život, energiju, leči dušu, ali umesto toga mi buljimo u svoje telefone", zaključio je Đoković.
BONUS VIDEO: