BIO SAM U JERUSALIMU I EVO ŠTA SAM VIDEO! Cvetković za MONDO: Putem suza koračaju jevrejski i palestinski policajci

Glumac Svetozar Cvetković u velikom ekskluzivnom intervjuu za MONDO govori o prijateljima, porodici, ljudima koji mu nedostaju, rastancima. Razgovarali smo o odrastanju, vaspitanju, životu i smrti. Razgovor smo počeli pričom o kraju u kome je odrastao i u kome i dan danas živi.  

Sasvim sigurno. To je kao porodica koja vas usmerava. Sasvim drugačije bi bilo da sam odrastao negde drugde. U jednom periodu života sam kratko živeo na Novom Beogradu i taj kraj nikada nisam doživeo kao nešto svoje kao što sam Neimar i Vračar.

Govorite o tome da su se okolnosti promenile. U kom smislu?

Pod okolnostima mislim na to kako su se grad i država vremenom promenili. I oblik i naziv… Ovde na mestu ove kafaterije u moje vreme je bila balaknica gde smo mi na odmoru kupovali jogurt u tertapaku i prskali se tim istim jogurtom. I da ima neke romantike u svemu tome i neke lepote. To je nešto što me sasvim sigurno vezuje za ovaj prostor. I to je nešto što zbilja mislim da i moju decu bitno određuje u smislu šta će u životu raditi i čime će se baviti. Na kraju krajeva kakvi će ljudi biti. Sredina bitno određuje čoveka.

Jesu li i ona prva prijateljstva, sa Srđanom Šaperom, Vladom Divljanom, vezana baš za ovaj kraj?

Pošto smo mi ovde nekad i porodično stanovali pa sam ja menjao neki stan, ali sam bio tu u blizini. Sve se vezuje za to. Srđan jeste ovde na Vračaru, Vlada je bio nešto dalje ali jesmo ekipa koja je inklinirala ka Vračaru i ovom kraju. Sve što vodi na to najprogresivnije vreme u nečemu što se tda zvalo novi talas, jeste nešto što bitno određuje i ovu poziciju grada i moja osećanja prema njemu.

Kada uporedite druženja i prijateljstva koja ste imali tada sa načinom druženja kod vaše i dece vaših prijatelja – vidite li razliku? Da li su se odnosi među mladim ljudima drastično promenili?

Tu ne bih da zvučim kao tipovi koju popuju mladima ali to je sve danas drugačije. Teško da bih mogao da se snađem u takvoj vrsti druženja i pronalaženju prijateljstava u ovim okolnostima. Zato mi je važno kad nađem nekod od mlađih ko ima odnos prema prijateljstvu, drugim ljudima, prema ljubavi a koji je drugačiji. Koji je romantičan u odnosu na jedan ohlađen stav koji se u dobroj meri generalizuje sa razlogom. Taj ohlađeni stav karakteriše mlađe generacije od nečega je bila neka emotivna podignutost moje generacije i odnosa između muškaraca i devojaka u vreme kada sam išao u gimnaziju. To je jedan rok kritičar u svojoj knjizi nazvao – bolja prošlost. I zaista mislim da je tako. U toj boljoj prošlosti sam i ja učestvovao nekako, i u tom odnosu koji je tada postojao ja opet vidim nešto što sam uspeo da sačuvam i danas. Imam neko osećanje koje vučem iz tog perioda mladosti i za koje mi je drago da je u meni opstalo.

Kada poredimo to vreme sa današnjim mislite li da je vašim roditeljima, i svim roditeljima tada, bilo lakše da vaspitavaju vašu generaciju nego što je vama bilo u vaspitavanju vaše dece?

Znate kako, ja nikad nisam imao utisak da nas naši roditelji nešto specijalno vaspitavaju i to jeste najbolji oblik vaspitavanja. Njihova kulturološka svest i samosvest jeste nešto što je vodilo mene i mog brata dalje kroz život i od nas napravilo neke ljude koji nemaju čega da se stide u vremenu u kome žive. Opet s druge strane klinci danas žive u jednom drugačijem uplivu okoline, javnosti i informacija. I moja najveća zamerka tim informacijama koje su svima i u svakom trenutku dostupne je ta što danas nije potrebno znanje nego je dovoljno saznanje. I ako ste nešto saznali onda ste saznali u trenutku i već za pet minuta možeš da zaboraviš. A mi smo ipak nešto morali da učimo za sve stvari. A samim tim kad naučiš to je onda moralo da ostane u tebi. Verujem da u mojoj, i jedno dve generacije iza mene, postoji nešto što je potkovano znanje. Mislim da nam je data ta mogućnost a da se današnjim generacijama zaista ne daje ta mogućnost. Odnosno isuviše im se proizvoljno daje ta mogućnost da ne moraju sve baš na svetu da znaju. Odnosno, da ne moraju ništa da znaju nego da mogu da se snalaze kroz život prema onome koliko su ekonomski potkovani. I to nije odlika samo naše sredije, već je to odlika sveta. Ja se trudim da svojoj mlađoj deci skrenem pažnju na to jer se moja starija ćerka ipak odlučila da završi jedan ozbiljan fakultet pa zbilja ima nekog znanja o umetnosti i onome što ljudi ostavljaju kao neku trajnu vrednost.

Kako danas savetovati mlade šta da urade u životu i sa životom s obzirom da živimo u nesigurnim vremenima koja kod nas traju već evo 30 godina?

Ne postoji recept da nekog nešto savetujete ako on hoće nešto drugo. Treba pustiti ljude da nađu neki svoj put. I ako nađu taj put podržati ih na najbolji mogući način. Najgore je ako se jedna velika grup amladih ljudi odluči ni za šta. To je najporaznije. Posebno je loše ako se odluče da nekim lakim načinima dođu do budućnosti a po mom osećanju tog lakog načina nema. Mnogo je odricanja, patnje, prepreka da bi se došlo do onoga što želiš. Nije Pasternak bio tako naivan kada je napisao – Nije život što i poljem preći.

Uvek ste isticali značaj prodice u kojoj ste odrastali na vaš kasniji život. Posebno ste isticali brata napominjući kako je veoma uspešan u poslu kojim se bavi a donekle sebe, barem sam ja stekao takav utisak, gurali u drugi plan. Kao da ovaj put kojim idete nije toliko vaš izbor koliko više neki splet okolnosti.

Možda je tada bio splet okolnosti ali u trenutku kada su se te okolnosti poklopile sa onim u čemu sam se jadobro osećao onda to postaje namerni put. Naravno da sam želeo nešto drugo da radim, imao sam i mogućnosti, ali nemam za šta da se kajem. Očigledno i nema svrhe, jedan je život. Mislim da čovek ako se u nečemu dobro oseća onda to treba da tera dalje i da u tome ostane. Koliko god moja generacija bila neko ko je povlašćen u odnosu na današnju, na neki način, i moja generacija je imala užas koji ju je snašao – raspad zemlje, ratovi. Nije to kratko trajalo. Trajalo je taman toliko da nam najbolje godine odu u aut. Na kraju neki i nemaju više život zbog rata koji je protutnjao ovde. Ali ono što bih voleo je da barem ova moja mlađa deca nemaju tu istorijsku činjenicu koja postoji na ovim prostorima – da se na svakih 50 godina desi neki rat. To je proisto nepisani usud ovog mesta, i to je nešto najgore što se desilo mojoj generaciji i najgore nešto što bi moglo ikada ikome da se desi. A vidimo da se dešava stalno i u okruženju i u svetu. To je najpogubnija produkcija ljudskog uma kada se uđe u sukob iz kog ne može drugačije da se izađe nego ratom.

Kako ste doživeli raspad zemlje? Danas neki kažu da su mogli da vide da će do takvog raspada i doći.

Danas je lako praviti se mudar pa tako nešto reći. To jeste sve srljalo na tu stranu ali sam ja ipak verovao da ljudski razum može da prevlada. Očigledno da nije. U tom momentu nisam mislio da se to može desiti, ipak sam živeo u nekoj državi koja, koliko god je nazivali iluzijom, ta iluzija je funkcionisala. U toj iluziji se većina ljudi dobro osećala. Ali želju za nestankom drugih, za ubijanjem ovoga ili onoga ja nikad nisam razumeo. Ni sad to ne razumem. Ne mogu nikada da se pomirim sa činjenicom da je negde na samo nekoliko desetina kilometara odavde neko u moje ime vodio neki rat a da ja to nisam želeo. Kao kad nisam mogao da se pomirim sa time kad sam čuo prve sirene nad Beogradom i kada sam shvatio da će bombe završiti po nama. To je isto jedan bolan trenutak koji se uklapa u tu sliku turbulentnih i užasnih devedesetih godina. Možda nam neki Švajcarac zavidi po tome koliko nam je bilo uzbudljivo u odnosu na njegov život. Kao iskustvo jeste jako dobro i jako bolno ali to nikome ne bih preporučio.

Jeste li tih ratnih devedesetih ili kasnije u vreme NATO bombardovanja imali strah za svoj život, za život svojih najbližih?

Ja se samo sećam, kada sam čuo prve sirene, moja najstarija ćerka je imala tada 6-7 godina, da se ceo moj vidokrug suzio na nju i na njeno lice ispred TV-a na kome su se, kao i napolju, čule sirene. Od tog trenutka sam samo počeo da mislim o njenoj egzistenciji, njenoj budućnosti. Ništa me drugo nije interesovalo.

To me podseća na ono što ste jednom rekli da su Vam najveći strah dečje suze.

Mislim da dečje suze nisu vredne bilo kakve patnje koju stariji proizvode.

Pozorišnu sezonu ste završili u velikom stilu odigravši Fausta, iako su Vas neke kolege i prijatelji, malo u šali malo u zbilji, nagovarali da se ne upuštate u to.

Ovo jeste prvi projekat u životu za koji sam pomislio da možda nije pametno raditi. Na kraju krajeva da, nekoliko mojih starijih kolega mi jeste reklo – da li si normalan, to se ne radi, Gete se ne govori. To je neizgovorljivo. Ali na kraju sam uspeo zahvaljujući ljudima sa kojima sam radio. Da nije bilo njih nikada ne bismo tu predstavu napravili. Znate ovo je jedna velika tema, jedna velika paradigmatična tema oko koje funkcioniše samo mitologija a ne funkcioniše realnost. I ne funkcioniše to da je neko nekad negde dobrog Fausta gledao. Kod nas je prethodno rađen četiri puta a ishod nije bio nimalo prijatan. Barem kada je reč o kritici a donekle i kada je reč o reakciji publike.

Faust se između ostalog bavi time šta je smisao života. Vaš kolega i prijatelj Đuza Stojiljković je jednom rekao kako se život njemu za 80 godina i nije nešto specijalno promenio. Kako pomiriti te dve stvari - traganje za smislom i činjenicu da manje više sve ostaje isto.

Boris Lješević reditelj i ja smo se poslednjih 7 godina dogovarali da radimo ovu predstavu. Od same ideje do realizacije je prošlo toliko. On je prošle godine rekao da je sad trenutak da to radimo jer je ovo moj trenutak. Moj trenutak u nečemu što je moje životno doba, moja rekapitulacija nečega što sam do sada uradio a baš u tom trenutku zatičemo i samo Fausta na početku komada kada postavlja sebi. Faust sebi postavlja baš to pitanje – šta on to posle svega što je uradio u životu ima na dlanu, sem svog srca.

Vraćam vas na tu Đuzinu rečenicu o životu i protoku života. Kada pogledate danas, da li je bio u pravu?

Jeste. Sećam se on i ja smo sedeli u garderobi u Ateljeu, igrali smo Glembajeve. I u toj nekoj pauzi iz njega je izašlo to da od tih 80 godina koliko je imao u tom trenutku, on se 60 bavio glumačkim poslom. A da se u njemu lično ništa nije promenilo. Rekao je ironično kako se spoljašnost malo promenila, poneka bora, malo se teže kreće… ali, kako je rekao, ta bit čoveka koja postoji u njemu, njegovo osećanje prema drugim ljudima, odnos prema ovom svetu ostaje isti onakav kakav je bio u korenu njegove mladosti. I mislim da je to tačno.

Dosta mi je upečatljiva ona priča o tome kada ste se rastajali sa njim šta Vam je odgovorio na pitanje šta mu nedostaje.

Vi biste očekivali kod velikih i značajnih ljudi u našim životima da te reči koje izgovaraju sada već na samrtnoj postelji budu neke reči koje ćete umeti da upišete zlatnim slovima. A njegove reči su bile krajnje ljudske. On je insistirao na tome da mu ništa ne treba. E onda sam ga pitao da li mu nešto nedostaje. On mi rekao – ne. I kada sam se već spremao da odem, on mi je rekao da mu ipak nešto nedostaje. Nedostaje mi moj papagaj, rekao mi je. I onda vidite jedno veliko srce za jednu malu pticu sa kojom je on u kući zapravo najbolje komunicirao. Svako od nas ima nešto sa čime ili sa kime najbolje komunicira – bila to ptica, pas ili duh neki sa kojim razgovaramo. To je tako magična stvar, i opet te magične stvari i magične okolnosti imaju veze sa putem kojim je krenuo i sam Faust.

Kada govorimo o tome, jeste li sad, što bi rekao Ljevešić u toj životnoj dobi kada Vam sve više stvari i ljudi nedostaje?

Znate, tehnologija mobilni telefona izazvala je jednu zavinost kod nas koja naravno da nije prijatna ali daje opet mogućnost s jedne strane saznanja i nekih informacija. Ali sa druge strane nisam verovao da mogu da probudi emociju na način koji je kod mene budi. Zaista sam puno velikih i značajnih ljudi u našem poslu znao i imao privilegiju da se sa njima družim i imao sam njihove brojeve mobilnih telefona. Kada su oni otišli sa ovoga sveta ja najiskrenije nisam želeo da obrišem te brojeve. I što reko moj prijatelj Miša Radivojević imam u telefonu više mrtvih nego živih. Možda to baš nije tako kod mene ali imam ih dosta. I onda naše telefonske kompanije kada prođu neke godine njihove brojeve daju nekome drugom. I tako vam se iznenada na displeju pojavi da se Ljuba Tadić priključio viber grupi ili Đuza Stojiljković. I onda vidite da ti njihovi duhovi samo preko njihovim imena odnosno mobilnih telefona deluju na vašu emociju i pokreće vašu svest o tome da ste živeli u vremenu kada i ti značajni ljudi. Od kojih su neki bili i vaši prijatelji.

Može li čovek da se pripremi za nečiji odlazak?

Kažu iznenadna smrt… ne znam koja je razlika između nje i odlaska koji vam neko sprema na neki način, koji vas uvodi u to. Posle toga je jedna rupa koju ne možete da zakopate. Svakog dana u ovom gradu, u ovoj zemlji, na ovom svetu, neko odlazi sa ovog sveta, a mnogo njih se rađa. I taj neki cirkulus se vrti u krug. Ali taj vaš mali svet se tiče ljudi koji su vama značajni. Ne znam da li možete da se spremite na nečiji odlazak. Možda… ali i ako ste u tom trenutku i bili spremni na nečiji odlazak, vaš ceo život nije spreman da izgubi tako značajne ljude. Oni će vam do kraja vašeg života nedostajati i činiće vaš deo života nekako smislenim. Moj otac je otišao zbog korone. Poslednjih pet dana njegovog života nisam uspeo da budem sa njim. Mislim da je on nas na taj način, to što vi kažete, spremio nas za njegov odlazak, ali i otišao jer više nije imao nikoga oko sebe čije je oči mogao da prepozna. Kad se sve to završilo koliko puta sam samo mislio da bi njegov savet mogao da me izvuče iz pojedinih životnih situacija u kojima sam bio.

Vaša profesorka Ognjenka Milićević je govorila da su za glumački poziv najvažnije dve stvari – zdravlje i normalne okolnosti. Kako ste se Vi nosili sa jednim i drugim?

Trudio sam se da te okolnosti prilagodim sebi i da se ja prilagodim nekako okolnostima. A što se zdravlja tiče trudio sam se… u stvari, nisam se čak ni trudio već je to posledica porodice, obrazovanja i toga što se ni moji roditelji, ni moj brat ni ja nismo odali bilo čemu što bismo mogli nazvati iole nekim porokom. Te sam tako po rečima svojih kolega i onih koji me okružuju uvek bio preterano obazriv na sve i nisam išao preko granice dozvoljenog. Ali vi sa vašim zdravljem ne možete uvek kakovi hoćete pa vas onda nešto pogodi i onda morate da se bavite a nečim što niste planirali. Ali tada imate dovoljno snage za to i onda to i iznesete kako treba. Bolest je jedno veliko iskušenje. Stave vam krst na leđa i onda treba da ga nosiš. Ali to ne možete da pretpostavite kada može da vam se dogodi, nekad uspete a nekad i ne da nađete razloge zbog čega vam se to dogodilo. Nekad je to prosto tako. Ljudski vek ima svoje trajanje. To je nešto sa čim svi moramo da živimo. Nije prijatan tuđ odlazak iz vašeg života, veliko je nedostajanje, posebno kada je reč o ljudima koji vam puno znače. Ja se sećam recimo kad je Tito umro ja sam plakao. Plakala je i moja majka. Ali je plakala i cela zemlja. I od onih ljudi koje možemo da podvedemo pod javne ličnosti a koje nisam upoznao, bez obzira što sam za Tita igrao na Akademiji, drugi put sam plakao kad je umro Dejvid Bouvi. Prosto me je ta smrt pogodila. To je deo mene, nešto što sam nosio dobar deo mladosti, i nešto što je preneto na moju decu, nešto što oni rado slušaju. U tom trenutku kada sam shvatio da je negde, na nekom mestu, to srce prestalo da kuca meni je bilo teško.

Pomenuli ste poroke, a vaša generacija je bila poprilično poročna. Kako ste uspeli da budete izvan svega toga a opet da vas ta ista generacija ne odstrani jer niste poput nje?

Ne znam. Imao sam jednu osobu pored mene koja je bila veoma jaka, jednu devojku, koja mi je rekla – tebi to nije potrebno. Eto ona je u tome videla razlog nemanja alkohola, droge, kocke… svega onoga što bi me moglo odvesti na put koji bi stvorio neku zavisnost. I ta rečenica mi je ostala upisana da to meni nije potrebno. Tako da sam s jedne strane ostao ubeđen da je to moguće a s druge strane zašto ne biti iskren i otvoreno reći – kod mene je postojala neka vrsta straha. Strah od uvlačenja u nešto čime ne mogu da komandujem. Ja volim da kontrolišem situaciju kada sam ja u pitanju. Onog časa kada sebe ne mogu da kontrolišem to znači da mnogo toga ne mogu da kontrolišem. Veoma mi je neprijatno kada vidim neke ljude koji u tim stanjima ne kontrolišu sebe. A sutradan kažu da neće više da piju. Neprijatno mi je.

Da li Vam je bilo teže da prihvatite smrt nekoga iz Vaše generacije a ko je otišao baš zbog ovih poroka koje smo malopre naveli?

Znam samo da je sa tim teško živeti. Koliko kod sam imao strah da ja izgubim kontrolu toliko me je i obezoružavalo to da ljudi oko mene nemaju kontrolu.

Za kraj vraćam se na Fausta jer pokreće mnoge velike teme, a jedna od njih je i tema postojanja Boga. Šta Vi mislite o tome?

Ja sam Titov pionir, ovde u ovoj školi sam nosio pionirsku maramu. Moje kakvo god bilo obrazovanje i vaspitanje je danas recidiv tog vremena. I to bi bilo kao kad biste nekog vernika krenuli da vučete i da mu objašnjavate da nije to nego je ovo drugo. To što sam ja pevao “Druže Tito mi ti se kunemo” ne znači da bih ja to i danas pevao. Ali znači da pitanje vere i religije nikome ne bih da oduzmem ako je neko posvećen tome. Moje verovanje u tu životnu i mitološku priču koja je mnoge narode i zemlje okrenula ka veri i crkvi nije bilo dovedeno u pitanje dok nisam otišao u Jerusalim. Kada sam prvi put otišao u Jerusalim, a posle toga sam bio još dva puta, otišao sam na mesto Hristovog rođenja, na mesto gde je skinut sa krsta i u crkvu gde je sahranjen. I tu sam odlazio pri svakoj poseti Jerusalimu da se još jedanput uverim da istina postoji. I za tu istinu sam video da tamo postoji i da nije isisana iz prsta i da je preko 2.000 godina neko doticao taj kamen. I da je taj put Via Dolorosa (Put suza), put kojim zajedno koračaju svi vernici a prate ih policajci i jevrejski i palestinski zajedno onako kako nikad to inače ne bi radili. To nije kod mene izazvalo posvećenost veri ali je kod mene izazvalo uvažavanje da jedna istina postoji, da ona nije univerzalna, ali da ima smisla što u tu istinu ljudi veruju.

Kad se završi život ovde na Zemlji, da li je to po Vama zaista kraj ili?

Šekspir je napisao – “Ostalo je ćutanje”. U tom ćutanju može da bude ono što oni koji ostaju izaberu.

(MONDO/Petar Latinović)