Reditelj Vasilije Nikitović iskreno o radu na reklamama, filmu, porodici, strahovima i nadanjima.
Reditelj Vasilije Nikitović snimio je možda i najpoznatiju reklamu na ovim prostorima ikad - nema ko nije znao za slogan "Uđeš, izađeš i gotovo". Ali u jednom trenutku prestaje da se bavi tim poslom i kreće da snima filmove. Posle velikog uspeha "Četiri ruže", Nikitović snima novi film "Kruna".
O radu na reklamama, zbog čega su ljudi masovno dolazili da kupe kravu u banci, kako je ubedio Gorana Bregovića i Ramba Amadeusa da zaigraju u njegovom filmu, ali i o pokojnom bratu koji je bio šef kabineta Vojislava Koštunice, porodici, odgajanju i vaspitavanju osmoro dece, Vasilije Nikitović govori u velikom ekskluzivnom intervjuu za MONDO.
Rođen sam u Baru, a inače poreklo Nikitovića je sa Žabljaka tačnije selo Komarnica. Taj durmitorski duh je nešto što nosim preko svojih predaka, a Bar opet ima nešto primorsko u sebi i nosi svakako jedan drugačiji mentalitet. Najranije detinjstvo pamtim po moru, pesku i igri. Pecali smo ribu, ronili. Bilo je to zaista srećno vreme. To je bilo u onoj staroj Jugoslaviji za kojom ja nešto posebno ne patim, ali je bila neka bezbrižnost u vazduhu. A mislim da više te bezbrižnosti nema u celom svetu, ne samo kod nas. Nije se to dakle samo nama desilo. Prvo se dogodilo njima, pa se prenelo na nas.
Da li ste razmišljali u tom najranijem detinjstvu da bi film i televizija mogli da budu Vaša buduća profesija?
Da znate da jesam. Sećam se da sam sa one trake iz fotoaparata skidao emulziju i crtao po njoj kadrove i onda sa svećom to projektovao na zidu. I tako sam pravio neki svoj film.
Kako ste naučili to? U to vreme nema interneta pa da može da se ukuca da se vidi kako se to radi.
Ne znam, ali sam sam to radio. I onda sam te filmove prikazivao roditeljima, a brat i sestra su na vrhu zgrade pravili pozorišne predstave od jedne kutije. Bila je to neka umetnička ekipa u samom startu. U stvari deca su ta koja su umetnici sami po sebi jer su slobodni, imaju maštu. I sada pokušavam da čvrsto ostanem što više u tom detinjstvu. I što sam bliži njemu to sam bliži umetnosti.
Jesu li roditelji bili uplašeni da će se njihova deca baviti zaista pozorištem, filmom. To baš i nije mnogo profitabilno, a roditelji uglavnom žele da im deca budu lekari, pravnici…
Moj otac je napisao scenario i želeo je da snimi film. Ja i dan danas imam taj scenario pisan rukom. Tada je kupio onu ediciju, 'Kako napraviti film?', koju je izdao Fakultet dramskih umetnosti. To su neke prve knjige koje sam čitao. pored Dostojevskog i svega drugog na šta me je otac terao. Tražio je da 50 strana pročitam ujutru, a 50 uveče. I hvala mu na tome.
To dakle nije bila vaša odluka?
Oko filma jeste, ali to da Dostojevski mora da se čita, e to je bila očeva odluka.
A šta je naveo kao argument zbog čega se to mora?
Rekao mi je - samo će ti se kasti kad porasteš.
I je l’ se desilo to?
Jeste. Mislim da čovek koji ne pročita Dostojevskog nije spreman za život.
Kako vam je tada delovao Dostojevski, verujem da niste baš sve razumeli?
Nisam. Pravo da vam kažem, ne sećam se ničega, ali osećam da je to duboko u meni jer odluke koje donosim u životu znam da su negde zasnovane na stradanju tih junaka i njihovim pobedama. Čak mi se čini i način na koji pravim film, da je neka vrsta žanra koji je najbliži tom nekom promišljanju dubine sadržaja i dubine ideje koju ću ja ubaciti u ovu ili onu radnju.
Bar napuštate zbog upisa na fakultet ili ranije?
Odlazim iz Bara u Beograd da upišem fakultet. Svaki Crnogorac sanja da dođe u Beograd. To je tada bilo prirodno da se studira ovde.
Kad ste saopštili svojima da idete u Beograd da studirate režiju, da li ste naišli na razumevanje?
Jesam. Mada mi je brat rekao da je skoro nemoguće upisati taj fakultet, jer je on u to vreme bio dosta pod kontrolom države i znalo se ko ga i kako upisuje. Kasnije se to malo unormalilo. Ja sam inače prvo upisao lingvistiku. I tu sam i danas apsolvent, i ostaću apsolvent. Fale mi dva ispita da diplomiram. Dakle ja sam upisao lingvistiku čekajući to čudo koje mi je bilo cilj, a to je da se bavim režijom.
Pomenuli ste brata nekoliko puta. Za one koji ne znaju, vaš rođeni brat, Aleksandar Nikitović se bavio politikom i bio je jedan od najbližih saradnika Vojislava Koštunice i njegov šef kabineta.
Da. On je po profesiji bio filozof ali je otišao da se bavi politikom. On u politiku, a ja u umetnost i zato smo se dobro i slagali jer nismo imali dodirnih tačaka što se posla tiče.
Kako ste Vi reagovali na njegov taj izbor da uđe u politiku?
Imao sam određeni strah kada je počeo time da se bavi. Smatrao sam da mu to ne treba u životu. Međutim, on je to shvatao kao neku dužnost koju mora da obavi za državu i ovaj narod. Revnosno je to obavljao i čini mi se da ga je to i koštalo života. Sva ta briga, stres… Ja sam ponosan na njega što je on to revnosno radio, punog srca, i što je ostao čist u svemu tome. E sad nije bilo lako kad nešto pročitate loše u novinama o bratu. Ali on se nije puno sekirao oko toga. Sećam se da mi je govorio – važno je da ne ukrademo nijedan evro. Eto, on je preminuo a do kraja nije uspeo da kupi sebi stan. I ja živim kao podstanar…
Da me ne shvatite pogrešno ali mi je logično da umetnik nema svoj stan, ali da ga nema političar na tako visokoj poziciji…
Nije hteo da ima koristi od politike.
Da se vratimo na ono čime se Vi bavite. Šira publika Vas prepoznaje po dva velika filma – jedan su "Četiri ruže" i drugi je "Kruna", koji sada snimate ali ste karijeru ipak počeli na televiziji.
Da i još sam tamo. Prvo sam počeo karijeru na BK televiziji i tu sam bio od njenog osnivanja, pa do njenog zatvaranja. Posle sam prešao na RTS. Tu sam stalno zaposlen i tu ima neka platica. Jedno vreme sam čak i radio dosta reklame, ali sam prestao, dosadile su mi.
Kako izgleda snimati reklame?
Te reklame koje sam ja radio su imale ideju da budu autentično razumljive Srbima. Da imaju srpski humor. Evo šta je problem sa ovim reklamama koje se prave za ceo svet – ako je smešna, ona to onda treba da bude i Švajcarcu i Čehu i Srbinu i Mađaru. Što je nemoguće. I onda napre reklamu koja je npr bila smešna scenaristi u Mađarskoj ali nije nama. I onda smo mi išli sa reklamama – Uđeš, izađeš i gotovo, Kad’ će plata?… Postigli smo ogroman uspeh. Ta banka je za sedam dana imala zaradu 47 miliona evra. I onda su oni rekli 'E, radi šta god hoćeš'.
Verujem da nema čoveka u Srbiji koji ne zna za slogan – uđeš, izađeš i gotovo. Kako ste došli do tog slogana?
To su u stvari “Deca loših muzičara”, oni imaju tu pesmu. I kada sam pričao sa tim ljudima iz banke, oni su mi objašnjavali da se kredit odmah završava. I ja kažem znači – uđeš, izađeš i gotovo. I shvatim da je to iz neke pesme. Platimo autorska prava i to postane jedna od najuspešnijih reklama ikada u Srbiji. Koliko je bila popularna govori i podatak da su ljudi, pošto smo imali u jednoj sceni gde glumica Olga Odanović vodi kravu i kaže 'uđeš, izađeš i gotovo', dolazili u banku da kupe kravu. To je bilo potpuno ludilo.
U vašim reklama je učestvovalo mnogo glumaca.
Da, ja sam jedan od prvih, ako ne i prvi koji je uveo glumce u reklame. To će mi neki možda i zameriti, ali to su bili odlični honorari za njih, a reklame su dobile neku drugu vrednost. Postale su kao mali filmovi. Bile su gledljive, zanimljive…
Zašto ste prestali da pravite reklame?
Tad je nastupila one 2008. godine svetska ekonomska kriza, svi budžeti su tada skresani. E sad, pošto sam imao veliki uspeh sa tim reklamama, pošto je i klijent imao veliki uspeh od njih, nisam hteo da prihvatim da umesto 300.000 evra radim za 30.000 evra po reklami. I onda sam rešio da ću da pravim film. Tako su nastale “Četiri ruže”.
Pretpostavljam da ste radeći reklame imali one situacije gde Vas klijent aganžuje ali i pored toga hoće da Vam nametne njegovu ideju kako bi to trebalo da izgleda.
Jeste, to je tačno. Ali ja sam imao par pravila – klijent ne sme da upliče svoju ideju, nema pojavljivanja klijenta na snimanju reklame, na kraju može samo da dobije gotov proizvod. Ko god taj klijent bio.
Kako ste ubedili glumce da učestvuju u reklamama?
Dobar je bio scenario. Svaka ta reklama je imala svoju priču i ličilo je na mali film. Teško da bih ubedio nekoga da pravi reklamu za wc šolju. A neki su glumci kasnije i to radili. Glumci u mojim reklamama nisu prodavali sebe, već su glumili. Imali su častan zadatak da odglume dobru ulogu.
Da li Vas je neko od glumaca odbio?
Ne, ali bilo je onih koji su tražili nenormalno visoke honorare. Jedan pevač me je doduše odbio.
Narodnjak ili zabavnjak?
Pevač zabavne muzike je u pitanju.
Prestajete da radite reklame i krećete da pravite filmove. Prvo su došle “Četiri ruže” a evo sada i “Kruna”.
Da, “Četiri ruže” su se dugo pripremale i snimale jer nije bilo para. Pa smo radili kad je i šta moglo da se uradi. Za razliku od ovog sad projekta koji je produkcija na najvišem mogućem nivou sa svim obezbeđenim finansijama zahvaljujući Telekomu Srbije, FCS-u i Ministarstvu kulture Srbije. Razlika je u veličini produkcije kada su ova dva projekta u pitanju, ali sve sam to ja. Samo što sada imamo kočije, konje, statiste, brodove, reke, helikoptere. A ono je faktički snimano u jednoj prostoriji.
O čemu je film “Kruna”?
Film je o svemu onome što svaki čovek nosi u sebi – to su strahovi, nadanja, izdaje, odnos sa ocem, odnos sa prijateljem. Priča je o našoj slobodnoj volji koja nam je data da možemo da odlučimo hoćemo li levo ili desno. Naš junak će u jednom trenutku otići desno a trebalo je levo. I onda će na kraju puta to shvatiti, vratiće se i otići levo. Ovaj film prati njegov put od doma za siročad, preko najvećeg uspeha koji je postigao kada postaje velika muzička zvezda, a onda sve do potpune propasti i spoznaje da taj svet slave i čemu teži ova civilazija je ništa ako vi izgubite sebe. Ako prodate dušu, ako povredite samo jednog čoveka na tom svom putu, onda vam je uzalud sva slava i sve pare ovoga sveta. To je ideja ovog filma a to su ujedno i moji čvrsti životni stavovi. Ako misliš da budeš uspešan ne smeš nikoga ni mrko da pogledaš a kamo li da ono što kažu danas gaziš preko mrtvih da bi postigao uspeh.
Pored impozantne ekipe koju čine vrhunska imena našeg glumišta, u filmu imate i Ramba Amadeusa i Gorana Bregovića. Bregović ne samo da igra nego i pravi muziku za film. Kako ste došli na ideju da Bregović bude u filmu i kako ste ga na kraju krajeva ubedili?
Ja Bregovića do ovog filma nisam ni poznavao i kada sam došao na ideju da ga pitam da igra u ovom filmu moji saradnici su mi rekli da sam lud i da se to neće desiti. Ali ja sam mu ipak poslao scenario koji je on pročitao u avionu. I onda mi se samo javio kada je sleteo i rekao – 'Ajmo da radimo.
Kakav je Bregović kao glumac?
Bregović je i kao glumac i kao kompozitor i kao saradnik potpuno požrtvovan u radu. Njega sve zanima – od muzike do scenarija. Samo pazi da se ne obrukamo, da sve ispadne najbolje moguće. Njegove kritike i njegovi saveti su dragoceni. Iznenadićete se kada budete videli kakav je glumac. On igra romskog kralja muzike u Rumuniji. Pošto ova naša čerga koja putuje ona ide Makedonije, preko Ruminije, Bugarske, Mađarske… Jedan deo filma jeste o toj jednoj umetničkoj romskoj čergi kojoj su vrednosti sloboda, zvezde, ljubav, pesma. Tu su Romi predstavljeni kao slobodni ljudi puni ljubavi, kao što to oni i jesu.
Vi znate da se Romi dosta ovde percipiraju kroz određene stereoripe.
Da, to je tačno. Tu sliku o njima su pravili zapravo filmovi. I oni su se u filmovima prikazivali kao negativci. “Kruna” nije film o Romima, mogli su to da budu i Meksikanci ili Egipćani. Ali Romi su za nas, a verujem i za ceo svet, simbol nekog otpora, neke žrtve. Kada govorimo o stradanju, na kraju krajeva Srbi, Jevreji i Romi su bili u prvim redovima u Aušvicu. Mi smo braća.
Druga neglumačka zvezda je Rambo Amadeus. Pretpostavljam da ste njega lakše ubedili pošto se i privatno znate.
On me je pitao da li ću ga potpisati kao Rambo Amadeus ili Antonije Pušić. Ja sam mu rekao da će biti potpisan kao Antonije Pušić jer meni ne treba muzička zvezda Rambo Amadeus. Tu smo se dosta potrudili da ni Rambo ne bude Rambo u mom filmu a da ni Brega ne bude Brega. Rambo je u filmu i seriji prodavac muzičkih instrumenata i zove se Betoven.
Kada smo se dogovarali za ovaj intervju rekli ste mi jednom da nema velikog dela bez velike žrtve i velikog stradanja. Na šta mislite?
Mislim na veliki trud, na veliko odricanje. Mislim na to da čovek smrša 10 kila, da mora da zapostavi neke važne stvari, o kojima mora da vodi računa. I onda postoji opasnost da dok se posvećujete ovom delu života ne izgubite neki drugi deo života. A to se obično desi. Veliko delo traži žrtveno jagnje.
Kroz sve ovo do sada rečeno, vidim šta vam je bavljenje ovim poslom donelo. Ali šta vam je posao oduzeo? Koja je to najveća žrtva koju ste morali da podnesete da biste postigli ovu vrstu uspeha?
Tu bih ušao previše u neke privatne stvari a ne bih da se javnost bavi mojim privatnim životom. Ovakvom projektu se morate posvetiti potpuno. Ja sam i na snimanja dolazio i sa megafonom svima rekao – “Kruna” je veća od svih nas, ja sam prvi ovde i prvi ginem ovde, ko nije spreman na to ne mora da bude ovde. Tražio sam tu posvećenost.
Danas kad god se nešto radi pričamo o odgovornosti prema novim generacijama. Vi imate osmoro dece. Razmišljate li u tom pravcu kad nešto krenete da radite e ovo će sutra gledati i moja deca, neću da se postide oca?
Naravno. Tu ima i tog Crnogorca u meni koga su stalno podsećali ko mu je đed, ko mu je prađed, kako su ubili Smail-agu Čengića, kako se moram uvek setiti Svetog Vasilija… e to je nešto što je nemoguće izbaciti iz mene. Idem ja i u grad, bio sam nekad i di-džej, može se reći da sam moderan. Ali te neke vrednosti koliko god čovek da je moderan ili lud ne sme zaboraviti neke stvari. Mora ih preneti svojim potomcima a oni dalje.
Da li na sličan način Vi vaspitavate decu kao što su Vas vaspitavali ili se to razlikuje?
Razlikuje se, ali sam zadržao jednu stvar. Kada bi svi oni bili ovde i kada biste ih pitali šta to Nikitovići ne rade oni bi kao pačići odgovorili – Nikitovići ne lažu. To je osnova svega. Zmija je ušla preko laži i prevarila Evu i Adama. Laž su ona mala vrata koja deluju bezazleno a otvaraju sve druge probleme u životu.
Kažete kako ima nešto crnogorsko u Vama. Crnogorci, da li je i to stereotip ili ne, ali eto raduju se posebno da dobiju sina. Ima li razlike? I ima li razlike u vaspitavanju muškog i ženskog deteta?
Razlike u vaspitanju nema sem što je otac uvek nežniji i osetljiviji kada su ćerke u pitanju. To je neka posebna veza. Znate da će jednog dana otići pa žalite unapred. Mada ova jedna ćerka je dosta čvrsta u ondnosu na neke muškarce u porodici. Imamo dvojicu koji stalno plaču.
Koliko imate sinova a koliko ćerki?
Imam šest sinova i dve ćerke.
Da li razmišljate o otome čime bi mogli da se bave, da li se mešate u njihove izbore?
Mladi su još, videćemo. Ja već vidim ko je za šta talentovan. Naravno da bismo svi mi roditelji voleli da su nam deca uspešni kao Đoković ili Tesla. Potpuno je normalno to da će život odrediti da jedan sin bude automehaničar a drugi nuklearni fizičar. Ali je dobro što će nuklearnom fizičaru nekad da se pokvare kola pa će automehaničar to da mu sredi. Bitno je da jedni drugima pomažu. Oni će uvek biti jedna mala vojska koja se drži. I koja ne laže.
A ako se neko odluči da krene Vašim putem?
Slobodno. E jedino ne bih voleo da budu glumci. Težak je to posao.
E da, rekli ste da su mladi. Koji je raspon godina?
Od dve i po do 17 godina.
I kako se slažu?
Odlično!
Kako ste uspeli da se odlično slažu?
Tako što najstariji postavi neke standarde i onda se oni ugledaju na njega.
A kako se danas uopšte vaspitavaju deca u vremenu kada bi trebalo da održite autoritet a svima su nam puna usta dečjih prava i sad ne smete ni da vikenete na dete?
Kod nas na svu sreću nema potrebe za nekim ćuškama. Oni se sami koriguju između sebe. Teže je čini mi se kad je jedno dete u pitanju. Jer se on sa tom nekom ljubomorom, odmeravanjem ko je jači, i tome slično susretne tek kad pođe u školu. A ovi su već sve to prošli.
Kako ste ih sačuvali od onog prvog talasa korone, kad je krenulo i svo ono zatvaranje?
Imamo srećom kuću jednu u Vrčinu u šumi i onda smo otišli tamo jer da budemo zatvoreni u stanu to nije dolazilo u obzir. Struja je preko solarnih panela, postoji i izvor… kao da sam pravio za tu situaciju. Tamo smo bili sve vreme. Pravili smo strele, lukove, kosili travu.
To mi toliko deluje retro da mi se čini nemogućim. A šta je sa mobilnim telefonima?
Ma imaju i to. Razbijaju ih svakih pet dana. Ja se sa tim ne mogu boriti. Ne možete im odutzeti nešto što je deo tog vremena.
Uspevate li nekako da filtrirate ono što gledaju na Jutjubu, TV-u?
To radim tako što gledamo filmove zajedno.
Šta gledate?
Ja izaberem neke umetničke filmove. Zavisi ko je ostao budan u tom trenutku. E sad s druge strane svi vole npr “Radovana Trećeg”, vole da slušaju Ramba Amadeusa. Doduše čujem ja nekad i tamo neku muziku koju ne podnosim ali to je tako. Samo ih treba pustiti da što je moguće bezbrižnije odrastu.
Imate li i Vi onih 100 strana dnevno kada je čitanje u pitanju?
Teže to ide sa knjigama. Pre im nađem ja neki malo duži citat, pa im kažem e to je napisao taj i taj. I onda im kažem da pročitaju npr njegovu biografiju da vide kakav je imao zanimljiv život. Na taj način pokušavam da ih zainteresujem da jednog dana uzmu da čitaju knjige jer ja iskreno ne verujem da nas iko više čita knjige.
Znaju li oni čime se vi bavite, da se družite i radite sa poznatim glumcima?
Da, čak i dolaze na snimanje. Ponekad lupe klapu. Nisam ih ni tu ništa terao. Vidim da im je zanimljivo.
I na kraju koja je to najveća želja a koji najveći strah kada je posao u pitanju?
Ja ne želim nagrade, ne želim da budem poznat već mi je najveća želja da moj film, moja umetnost bude shvaćena i u Beogradu i u Tokiju i u Kinšasi. Da moj film bude razumljiv bilo kom čoveku na planeti. E sad preko toga da ponese neku emociju i još veća želja ako može da dodirne tog čoveka na nivou ideje. To bi značilo i da mene ljudi razumeju. A strah je da se sve to ne desi.
A kada su u pitanju želje i strahovi u vezi sa Vašom decom, njihovim odrastanjem u ovoj ili nekoj drugoj zemlji?
Strah mi je da odu odavde. To nikako ne bih voleo. Ja sam 1996. dobio američku vizu kada je to bilo skoro nemoguće. To je bila viza na šest meseci. Prvo mi je ovaj gurnuo papire i rekao kako se ja neću vratiti iz Amerike. Ja mu vratim papire i kažem – po ovome ja se vraćam nazad. I ja dobijem tu vizu ali nikad nisam otišao u SAD. Shvatio sam u tom periodu kada je trebalo da odem i kada je većina mojih prijatelja otišla tamo da bi ja tamo trebalo da krenem kao neki građanin drugog reda od pranja čaša, prodavanja tepiha… I da moj maksimum tamo može da imam pare. A ovo ovde je ipak naše. Ovde se svi poznajemo. Svi znamo ko koliko vredi. Iako je ovo metropola, ipak se svi znamo. Čini mi se da se i onda čovek drugačije ponaša ako zna da ga svi znaju. Zato bih voleo da moja deca ostanu ovde. Nek putuju, nek rade šta god hoće. Nek putuju na Mesec, samo nek im ovo bude domovina.
(MONDO/Petar Latinović)
