Episkop Ilarion progovorio o svom svetovnom životu i odluci da se zamonaši.
Nekada Rastko Lupulović, jedan od najtalentovanijih glumaca svoje generacije a danas episkop novobrdski Ilarion. U nedavnoj ispovesti pred TV kamerama, Ilarion govorio je o tome kako je i zbog čega odlučio da se zamonaši, ali i kako su na to reagovali roditelji, kolege i prijatelji.
"Moj kolega sa klase Nenad Jezdić me je 1992. posle prve završene godine glume poveo u manastir Dečani. Tamo smo bili u jednoj kratkoj poseti i mogu da kažem da se meni život tada promenio. Nekako sam tu promenu čak fizički nekako doživeo. Teško mi je da to sada objasnim a možda i ne priliči da se sve objašnjava i analizira. Znao sam da je to za mene neki novi početak. Osetio sam jednu lepotu, punoću, mir, kao da sam znao po prvi put postojano ko sam i šta treba da radim. Nastavio sam da se bavim glumom i da studiram još četiri godine ali sam se trudio da u Dečane odlazim što sam češće mogao. I u Dečanima sam osetio što bih mogao da nazovem toplinom roditeljskog doma. To što je novo mlado bratstvo koje je došlo iz Crne reke na čelu sa tadašnjim igumanom Teodosijem a sadašnjim episkopom Raško-prizrenskim i jeromonahom Savom, tada, a sada igumanom Dečana, je meni zaista otvorilo vrata novoga života", rekao je episkop Ilarion za TV Hram.
"Imao sam samo 22 godine..."
Kaže kako je tada imao utisak neke topline i sigurnosti u nekom suštinskom smislu.
"Tako da sam ja tamo provodio dane obično oko Vaskrsa i Božića. Prao sam sudove, pomagao, i osećao jednu punoću i radost posebno u bogosluženjima i učestvujući u svetim tajnama. Poredeći to sa radošću koju sam imao vraćajući se u svet, shvatao sam da je ova svetlost čistija. Postupno nekako sam počeo da gubim interesovanje, polet i entuzijazam. Prestajao sam da vidim bilo gde gdrugde neki pravi život – jedino mi je izvor života ostalo to što sam doživeo zajedno sa dečanskim bratstvom. Te 1996. sam zaključio da bi trebalo da napravim odluku u životu i da zaista krenem ozbiljnije da živim hrišćanski. Tada sam uzeo blagoslov da budem iskušenik. I danas se sećam radost koju sam imao kada sam to otlučio. Nije bilo jednostavno da se ta odluka donese jer sam tad imao samo 22 godine ali sećam se tog puta – išao sam peške onom manastirskom ulicom od mesta Dečani ka manastiru. Sećam se neke izvorne lepote i radosti i rasterećenja koje sam u tom trenutku doživeo. Osetio sam da za mene počinje neki novi život", rekao je episkop Ilarion.
NENAD JEZDIĆ ME ODVEO U MANASTIR 1992! Kako je poznati srpski glumac postao EPISKOP ILARION: Bio je to ŠOK za roditelje
Ističe kako je zahvalan svemu što mu je pružilo pozorište.
"Ali sam zahvalan i na dragocenim ličnostima na koje me je život uputio. Za mene je to veliko bogatstvo. Najbitnija stvar su za mene ti ljudi koji su mi bitni, i kojima sam ja bitan. Moram da pomenem da sam imao meni dragoceno društvo u mladosti. Mi smo se u tim devedesetim godinama, koje su bile vrlo teške posmatrane spolja, našli način da se iznutra zbližimo i da vaspitavamo jedni druge. I mnoga prijateljstva traju do dana današnjeg. Ja sam decu mojih prijatelja krštavao, neke sam venčavao, nekako mi je drago da i te talente od ranije možemo da prinesemo Bogu. Mnogi moji prijatelji su krenuli Hritovim putem. Posvećeni su i valjani hrišćani", rekao je episkop Ilarion.
"Bio je to šok za moju porodicu i prijatelje"
On kaže da je odluka da se zamonašim predstavljala šok kako za njegove roditelje tako i za njegove kolege i prijatelje.
"Da, to je bio šok. I za njih i za mene samog. Ta vrsta promene je jedno snažno iskustvo koje onaj koji želi da postane monah svesno prihvata. Moje roditelje je to pogodilo ali oni nisu želeli u tome da me sputavaju i ja sam im na tome zahvalan. To je neka žrtva mojih roditelja. Ničim me nisu ucenjivali, niti sputavali nego kad su videli da sam postojan u svojoj želji su me podržali. Kao i mnogi moji prijatelji. Za sve je to bio prvo šok i iznenađenje ali su postpuno svi nekako prihvatali to da sam ja monah. Dolazili su da me posete a mnogima se i život menjao posle tih poseta Dečannima i Dragancu. Taj susret sa teskobom monaškom je nešto neizbežno. Hvala Gospodu da je bez obzira na svu teskobu koju sam doživljavao nekako je uporedo bivalo i tog rasterećenja. Imao sam u sebi i to neko osećanje da će moj odlazak u manastir biti dobar ne samo za mene nego i za moje roditelje i moje prijatelje", rekao je episkop Ilarion.
(MONDO)
