Ćale mi je 40 godina bio sportski novinar, brat mi je jednom prilikom pretio da će mi namazati džem od šljiva na glavu ako ne odgledam "najvažniju utakmicu koju je Partizan ikada igrao", a muž je gori od svakog komentatora pojačanog na stotku kad Zvezda da trojku...

Zašto i dalje ne znam šta je ofsajd i zašto nikad ne vidim da su bili koraci?

Ćale mi je sto puta objašnjavao šta je ofsajd, muž je uzeo papir i olovku i crtao i objašnjavao: "Vidiš, ovo je gol, a ako ovaj igrač stoji ovde, a onaj drugi utrči...", barem mislim da je tako objašnjavao, jer, kunem vam se, čim je završio priču i upitao "je l' ti sad jasno", ja sam osetila i videla promaju u glavi. Znate kad se u crtaćima valja onaj kotur paučine i prljavštine po preriji? NE MOGU! Moj mozak ne može da registruje visokofrekventne zvuke koje ispuštaju delfini i kitovi i razume ofsajd.

Ne ide mi!

Da se razumemo, glupa sam za neke stvari, pametna za druge, ali nekako se to pomeša, pa izgleda da, uglavnom, znam o čemu pričam. Ali, o fudbalu i košarci nemojte sa mnom.

U stvari, znam da na krajevima stoje golovi i koševi, da ima jedanaest, odnosno pet igrača, da su jedni brzi, drugi visoki, imaju golove i prečke, odnosno table, koševe i linije za slobodna bacanja. To je to.

Toliko od mene. I neka, moje je da zdušno navijam za reprezentaciju i nerviram muža kad igra Zvezda i teram ga da utiša, "ajd' da igra Partizan, pa da znamo zašto budimo komšije". Da, nasledila sam slavno ime Partizana kao odgovor na pitanje "za koga navijaš", ali mislim da nema grobara koji bi mi zahvalio na tome ili me potapšao po leđima da zna da ne znam ime igrača... ipak, ponosno govorim da navijam za "tatin klub i klub njegovog tate..." znate kako to već ide.

Ipak, čovek se uči dok je živ – obećavam da ću u nekom momentu svog života naučiti da KAŽEM šta je ofsajd, ali ne i da ga vidim. Ponoviću posle komentatora i klimnuti glavom ka mužu i reći "ofsajd brate..." stvoriću privid... ali poenta je u tome da ja to ne vidim.

Muškarci ga BRE osete! Znaju da će biti ofsajd pre igrača!

Divim vam se. Možda kao moj muž ne znate da se peškiri posle tuširanja stavljaju u korpu za veš, a ne na patos, ali znate da vidite ofsajd. I korake! Kako vi od onoliko grmalja na terenu vidite korake?! Trče, guraju se, lopta se dodaje, gledaš gde je otišla lopta i ti vidiš šta je uradio s nogama?

Svaka čast!

I svaka vam čast na ljubavi prema vašem klubu. Sećam se kad mi je brat pričao da je jednom, vraćajući se s utakmice koju je Partizan izgubio, plakao na putu do kuće. Videle su ga neke devojke i počele da mu se smeju. Ne ponosim se što ću ovo napisati, ali... gađao ih je blatom. Partizan mu izgubio, kiša pljušti, a suze liju niz obraze, jad i čemer u duši... stoka je, al' na nekom nivou razumem. Možda. Jer znam šta mu je Partizan, a mom mužu Zvezda. Isto što i mojoj mami Novak Đoković. Zamislite sredovečnu ženu, majku dve ćerke, baku mom sinu koja stoji na krevetu i psuje Federera i to muški, sve sa spominjanjem reproduktivnih organa i saveta da pojede nejestivo i potencijalno smrtonosno zbog količine bakterija i ostataka hrane primamljivih samo muvama...

Žene drage koje vidite ofsajd i korake, i ovako navijate, kapa dole! Bolje ste od mene. Možda sam ja dobra žena, mama, ćerka i sestra koja je svojevremeno plakala jer ne može da opere slatke, smežurane šljive iz kose, ali sve to pada u vodu kad se začuje pištaljka.

Probaću opet.

Mada, mislim da su moji muškarci digli ruke od mene, jer svaki put kad pokušam da se uključim i pravim da me interesuje ko igra, oni kažu "Borac iz Čačka". A, sigurna sam da sam videla Nadala na ekranu...

Pročitajte i ovo:

Zašto žene (ne) razumeju fudbal

Najmoćnije žene u svetu fudbala