DERBI: Kad je novinarka navijač (Zvezde)

Dopalo vam se kada smo vam predstavili jedan od prethodnih "večitih derbija" kroz vizuru novinara u svojstvu navijača.

I novinari su ljudi od krvi i mesa, satkani od emocija kao bilo koje drugo biće. I u redu je biti navijač nekog kluba i tu nema ničega lošeg.

Ima slučajeva kada smo nepravedni prema koleginicama koje takođe imaju emociju, možda i jaču, prema fudbalskom klubu. Žene se ne razumeju u fudbal, često se može čuti. To je predrasuda.

Žene i te kako umeju da razumeju fudbal i vole ga. Nije to samo puko gledanje kako kojem igraču stoji šorts. Ne! Ima žena koje se razumeju u taktiku, znaju ko "treba" i ko "mora" da igra, one kojima ne treba objašnjavati da li se kaže "oPsajd" ili "ofsajd" i koje razumeju taj toliko težak element fudbalske igre da se mnogi muškarci hvataju za glavu i služe metaforama da objasne kako to neki igrač može da bude u nedozvoljenoj poziciji. Hm, znate onu priču o šopingu, cipelama...

Odlučili smo da se revanširamo lepšem polu. Evo, žena koje umeju da prate fudbal i koje ga vole, a umeju i da pišu, izveštavaju. To im je posao.

Zahvaljujemo se svim koleginicama na želji i spremnosti da se odazovu pozivu redakcije MONDO.

Uživajte!

PS: devojke, izvinite što smo stavili vaše godine, ali to je samo zbog lakšeg razlikovanja.

PS2: Ne, dragi čitaoci, nećemo vam dati njihove brojeve telefona! :)))

NN iz Beograda, 32 godine, navijač(ica) Crvene zvezde

Ovo neće biti još jedna teška feministička priča, iako tema prosto vapi bar za primesama antišovinizma. Ne, neću braniti žene i pisati o njihovoj mentalnoj sposobnosti da shvate tu komplikovanu igru 11 na 11, koja je baš zbog svoje nedokučivosti i neophodne natprosečne inteligencije za razumevanje - toliko popularna pa se i zove najvažnija sporedna stvar na svetu.

I zaista Marakana bila je toliko velika da nisam mogla ni da je sagledam. Mada, i pored te impresije mnogo više mi je značilo to što u ruci držim svoju omiljenu lutku. "Kada ćemo ponovo na stadion?", bilo je pitanje koje sam odmah po povrtaku kući postavila tati. Njegovoj sreći nije bilo kraja, mislio je da sam se već tada "primila" na Zvezdu (čovek sa dve ćerke, valja ga razumeti), a ja sam zapravo samo želela još jednu Barbie. U svakom slučaju, reči Marakana i Crvena zvezda su se tada našle u mom svakodnevnom, dečije siromašnom vokabularu.

Šta se dalje dešavalo - ne znam. Naredno sećanje u vezi je sa punim stadionom, zapadnom tribinom, prvim navijačkim pesmama i isključivo jednim čovekom - Draganom Stojkovićem.

Nisam se ni trudila da zapamtim ko je to još dole igrao pored Zvezde, jer pažnju mi je držala "desetka" koja se po terenu kretala nekako drugačije od drugih. Lakše, lepše. "Sad će da padne gol, samo gledaj", uglas su govorili navijači čim bi Piksi pipnuo loptu. Tada bih ja zaustavila disanje, da slučajno nešto ne pokvarim... Moje "abrakadabra" za Zvezdin gol i pobedu.

Bilo je to ono vreme kada smo se svi ložili na filmove o Supermenu. Sabrala sam jedan i jedan i zaključila da je Piksi superheroj u specijalnom crveno-belo odelu, sa posebnim moćima, jer kako drugačije da dete shvati onaj gol iz kornera protiv igrača o čijem klubu gotovo ništa nisam znala, na čiji stadion nijednom nisam otišla, pa ni tada kada se magija nad magijama dogodila... Jedino što sam znala u vezi sa utakmicama protiv tog tima u crno-belom je da smo redovno pobeđivali, i da su te pobede bile posebno slatke.

Za razliku od moje generacije koja se iz meni nepoznatih razloga priklonila drugoj strani, traume iz detinjstva nemam. Meni komšije nisu smetale. Pa, i zašto bi kada su bile baš super, i kada su služile isključivo za radost. I pubertet je prošao poprilično bezbolno, ne računajući one dve sezone sredinom devedesetih. Osim Piksiju, Robiju, Lukiću... za dostojanstveno odrastanje moram da se posebno zahvalim i Krupnikoviću, Stankoviću, Ognjenoviću. Stasala sam ja tako u jednu ponosnu devojku. Dođem na Marakanu, sednem, bacim pogled na sastav ekipe, zavalim se u stolicu i uživam... Uh, koliko sam samo volela one derbije kada se ekipa iz komšiluka polomi na terenu, razigra, nešto kao dominira, a mi nevidljivi sve vreme. Onda niotkuda uguramo neki otpadak, naravno pobedimo, pa uz pesmu i bez osećaja za poraz, kako smo već i navikli punih deset godina, napustimo naš stadion.

Koliko sam uživala u opisivanju svega do sada navedenog, toliko mi se ne ulazi u blisku prošlost, a pogotovo sadašnjost. Da, desilo se to što se desilo. Utakmica koja je prekinula magiju. Onih četiri gola na sred Marakane. I sada me sve boli od tog meča, kao da me je baš svaka od tih lopti pogodila. Da nije bilo Robijevog povratka na Marakanu, njegovog derbi loženja i želje da ih još jednom zakuca čak sa Autokomande, izgubila bih svaku nadu i osećaj...

Priznajem, utrnula sam. Poslednji put u meni se sve probudilo na onaj derbi igran na veliku subotu 2011, kada su igračima falili navijači, kada je titula bila blizu. Zvezda je tog dana izdana!

I evo me sada, teče druga decenija 21. veka. Imam godina koliko imam, gledam to što gledam i nisam baš srećna. Ni zbog broja godina, ni zbog onoga što vidim, a naročito ne zbog nje - moje Zvezde.



NN iz Beograda, 38 godina, navijač(ica) Crvene zvezde

Neka od prvih sećanja koja imam vezana su za Crvenu zvezdu i njenog večitog rivala, Partizan. Tata je bio strastveni zvezdaš (Delije tada nisu postojale).

Bio je i član uprave Zvezde i na to me i danas podseća mala zlatna značka sa crveno-belim grbom, koju je tata dobio od kluba u znak zahvalnosti i koju je poklonio svom unuku, mom sinu, naivno verujući da će to uticati da, uprkos želji svog oca, grobara, i on postane zvezdaš, kao deda.

Imam i crveno-beli šal, najlepši i najkvalitetniji u mojoj garderobi, od vunenog konca, koji je tata kupio nakon što je Zvezda u sezoni 1978/79 stigla do finala Kupa UEFA. Iduće godine je, pun nade, išao s navijačima u Minhen (i zbog toga propustio moj peti rodjendan). Vratio se razočaran, a pored lutaka iz Mapet Šoua koje mi je doneo iz Nemačke, sećam se da me je ubrzo zatim odveo na moju prvu utakmicu, na kojoj je Zvezda pobedila Bajern 3:2.

Večiti derbi je u našoj kući uvek bio velika stvar. Stanovali smo u neposrednoj blizini stadiona, tata i deka su išli na utakmice, a moje sestre i ja smo u dvorištu osluškivale: svaki gol se čuo, a mi smo po huku i povicima procenjivale - ko je dao gol? Onda bismo trčale do radija u trpezariji, po potvrdu. Tada, kao dete, imala sam utisak da Zvezda uvek pobeđuje. I zato sam volela derbi.

Sa raspadom Jugoslavije i silaznom putanjom Crvene zvezde nakon što je dostigla evropski i svetski vrh, domaći fudbal me je sve manje interesovao. Ipak, utakmice Zvezde i Partizana bile su izuzetak. Prvi večiti derbi gledala sam uzivo negde pred kraj rata, 1994. Ili 95, a sećam se samo dizelaša na tribinama i... da je Zvezda pobedila. Danas, kada Partizan već dugo igra očito mnogo bolje nego Zvezda, taj večiti derbi, i rivalstvo koje opstaje uprkos svemu, jedino je što me motiviše da bodrim Zvezdu, jer znam da je upravo u toj utakmici moguće - sve.

Na derbiju možemo pokazati šta je Zvezda, šta je bila i šta nam znači. I možemo da vas pobedimo. Onaj utisak iz detinjstva, da Zvezda u večitom derbiju uvek pobeđuje, još čuči negde u meni.

NN iz Beograda, 32 godine, navijač(ica) Crvene zvezde

Imam ludačko pamćenje, to znaju svi koji me poznaju, a za večite derbije sam živa enciklopedija! Zato mi je teško da izdvojim "samo" pet.

Jedan od najranijih kojih se sećam je iz 1987. Imala sam samo šest godina kada je Piksi zatresao mrežu u Humskoj direktno iz kornera. Kakva je to golčina bila! Sećam se i da je u tom meču palo tri gola u svega nekoliko minuta, ali je Zvezda na kraju slavila u gostima 3:2, a ja sam posle sudijskog zvižduka otrčala krug oko zgrade vrišteći. Ne brinite, komšije su već bile navikle...

Moram posebno da pomenem 84. derbi, prvi koji sam gledala uživo na Marakani. Tata je sa svojim drugarima putovao kolima za Beograd i nije bilo šanse da me ne povede. Već sam bila i smislila plan za sakrivanje u gepeku, kada je konačno popustio. Bilo je to 3. maja 1989. Taj dan nikad neću zaboraviti. Moj prvi susret sa krcatom Marakanom. Prosinečki, Jurić i Stošić za pobedu, Šćepović za utehu. Iako mi je Robijev pogodak tog dana prvi Zvezdin koji sam uživo doživela, ipak mi nije njegov omiljeni. Kako i da bude, posle onog iz Humske iz marta 1990. godine, kada je lobovao Pandurovića! Mogu slobodno da priznam da sam obožavala Prosinečkog, i kao igrača, ali i kao trenera Zvezde. Možda najviše kao čoveka...

Glupo je da pominjem onaj s proleća '91, zar ne? Par dana posle remija sa Bajernom u čuvenom "Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao" meču i plasmana u finale KEŠ, rutinska pobeda nad večitim rivalom, kao zagrevanje za ono što će uslediti mesec dana kasnije u Bariju...

Iz nekog razloga posebno pamtim jubilarni 100. večiti derbi. Gledala sam ga sa svojim prvim dečkom, koji je voleo Partizan više nego život. Skoro pa kao ja Zvezdu. Zafrkavao me je većim delom utakmice jer, budimo iskreni, Partizan nas je razbijao. Kada je Bjeković pogodio, skakao je od sreće. A onda penal. I Kovačević pogađa. A onda i Stojkovski u 88. minutu... scenario za poželeti! I dan danas pamtim njegovu facu... i muk Grobara.

Prvi derbi koji sam gledala kao sportski novinar bio je u aprilu 2002. Kolega u poslednjem momentu javi da ne može da radi tog dana i... "Hajde mala ti na derbi". Mislim se, bože kako ću na Partizanov stadion... pa ja ne znam ni kuda se ulazi! Ali brzo sam se snašla, a i posao nije bio težak. Vidić, Bogavac, pa Milovanović za konačnih 3:0. I sva trojica debitanti u večitim derbijima. Sećam se i tuče na terenu, nekih silnih crvenih kartona, divljanja Grobara, "Tumba odlazi"... sve u svemu, divno novinarsko iskustvo!

Od ovih novijih susreta večitih rivala pamtim ona dva iz polufinala kupa 2011/12. Dva puta po 2:0, čuveni Robijev ples i tužna faca Avrama Granta... Da me ne shvatite pogrešno... pamtim ja dobro i mnoge koji se nisu završavali srećno po Crvenu zvezdu, ali ne volim o njima da pričam... još manje da pišem.

Naravno da na dan večitog derbija nemam nikakverituale. Kao što ih nemam nikad, jer nisam sujeverna i ne verujem ni u kakve magije. Ali priznaću da se na dan derbija osećam nekako čudno, posebno. I taj osećaj obožavam! Počne to nekoliko dana ranije, a kulminaciju doživi na dan utakmice. Iako se trudim da se na poslu posvetim i drugim stvarima, misli nekako uvek vuku nazad. Nikad ne pretim kolegama koji navijaju za Partizan, već mudro ćutim i čekam sutradan, kada je moj široki osmeh pri ulasku u redakciju dovoljan da oni nervozno spuste pogled... Kada razloga za osmeh nema, pošteno čestitam, ali u grudima se kidam!

***Sve o duelima Crvene zvezde i Partizana možete da pročitate na našem specijalu "Večiti derbi"