Večeras je u Pioniru ko zna koji po redu praznik košarke ove jeseni. Igraju Partizan i CSKA, najbogatiji klub Evrope, a ako sve bude kako bi realno trebalo, crno-beli će nešto pre 23 časa sa navijačima proslaviti plasman u Top 16 fazu, nakon dve godine odsustva. I ako ne uspeju da pobede prvaka Rusije, Fenerbahče bi u Parizu trebalo da bude dovoljno jak za Nanter.

Košarkaši CSKA svesni su da ih očekuje "pakao", to je na svom Twitter profilu i napisao bek Aron Džekson.

Većina njihovih igrača to je iskusila prošle sezone, kada je CSKA gostovao u Beogradu u drugom kolu i odneo pobedu u produžetku. Tada, kao i u nekim ranijim prilikama, najveći "pakao" bio je rezervisan za srpskog igrača u protivničkom timu - Miloša Teodosića.

Da je Teodosić malo ekspresivniji nego što jeste, mogao bi da krene stopama Marija Balotelija i da ispod dresa CSKA obuče majicu sa natpisom "Zašto uvek ja?", koju bi pokazao kada krenu prve uvrede sa tribina.

Međutim, on nije takav. On će igrati, ćutati, trpeti...

Delimično će uzvratiti dobrim potezima na terenu, ali će veći deo ogorčenosti ostati u njemu i transformisati se u negativnu energiju, koja poslednjih godina počinje da "zrači" iz Miloša čim sleti na aerodrom u Surčinu i prođe pasošku kontrolu. Oboren pogled, mrzovolja, izbegavanje novinara - sve su to reakcije proistekle iz osećaja da ga deo srpske publike otvoreno ne voli, a deo medija neopravdano "razapinje" kada reprezentaciji Srbije kola krenu nizbrdo.

Miloš Teodosić je talenat kakav se rađa jednom u, recimo, deset godina. Možda nije savršen timski igrač, možda ponekad deluje arogantno, možda svojim genijalnim potezima kod nekih izaziva kontraefekat ("šta, bre, on misli da je?"), možda se navijačima Partizana "smrtno" zamerio odlaskom na Zvezdin "sever" i oblačenjem crveno-belog dresa na utakmici protiv Glazgov Rendžersa.

Sve to nisu razlozi da još iz vremena kada je igrao za Olimpijakos bude dočekivan u Pioniru kao "neprijatelj broj 1", da najglasniji zvižduci i uvrede idu na njegovu adresu i da čak bude pokušaja fizičkog napada, ili da kažemo, zastrašivanja.

Kada je osvajao zlatne medalje za Srbiju u svim mlađim kategorijama, kada je "sam" pobedio Slovence u polufinalu Eurobasketa 2009, kada je na SP u Turskoj dao Špancima trojku u poslednjem sekundu, Teodosić je to radio za celu zemlju, pa i za navijače Partizana. Ako mislimo nešto da uradimo na predstojećem SP u Španiji, opet će nam taj Teodosić biti potreban u svom najboljem izdanju.

Navijači Partizana kroz istoriju su mnogo puta manifestovali fer-plej i viteštvo, ne samo kada su gromoglasno pevali svojim ljubimcima posle ubedljivih poraza, već i kada su nagrađivali protivnika aplauzom za pokazano sportsko umeće.

Nezaboravna je scena iz Hale sportova na Novom Beogradu, krajem aprila 1991. godine, dakle, bukvalno nekoliko dana pre početka otvorenog rata na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Baš tih dana, u finalu plej-ofa su se sastali Partizan i splitski Pop 84 (Jugoplastika), a gosti predvođeni Tonijem Kukočom na superioran način stigli do titule. Dok su srpski timovi u Hrvatskoj uveliko dočekivani "na nož", a tamošnji navijači prekidali utakmice, poručujući da više ne žele ni zajedničku ligu, ni zajedničku državu, košarkaši Splita iz Beograda su ispraćeni kao gospoda i majstori košarke. Što i jesu bili.

Zašto onda, u današnje vreme, ne možemo makar minimalno da ispoštujemo jednog od igrača na kojima nam zavidi cela Evropa? Zar nam nije dosta negativnosti, pljuvanja i mržnje?