Za 300 dece ometene u razvoju dom u Sremčici je jedina kuća, ali i prozor u svet. Ovi "mali veliki" ljudi nisu potpuno izolovani od ostatka društva, već svojom kreativnošću nalaze put do drugih ljudi, a ponekad i do svojih roditelja.
Milka Milovanović-Minić kaže da deca iz Srbije i regiona u dom "Sremčica" dolaze kao bebe, ali i desetogodišnjaci i da su roditelji iz raznih razloga prinuđeni da se obrate centrima za socijalni rad koji decu upućuju u tu ustanovu.
"Neka deca su došla jer su im roditelji umrli, ili više nisu u stanju da brinu o njima – najčešće imaju teško oboljenje. Oni ne žele da se odreknu deteta, ali ne mogu da brinu o njima. Obično su to ljudi koji žive na teritoriji Beograda, pa mogu da obilaze decu", kaže direktorka i dodaje da ima i odraslih koji su primorani da ostanu u domu doživotno, jer nemaju kuda da odu.
"U okviru doma "Sremčica" postoji program podrške porodicama čija deca imaju intelektualne smetnje - "Predah roditeljstvu". Postoji posebna zgrada u koju mogu na nekoliko dana, sati, da dođu roditelji sa decom. Tada sa njima rade naši stručni kadrovi. Na raspolaganju su im i naš vešeraj, ambulnata, a deca se druže sa našim korisnicima. Za sada su korisnici ove usluge članovi Udruženja za menatalno nedovoljno razvijena lica", kaže direktorka.
Većina ove dece nema koga da pozove za praznike, ne dobijaju poklone i čestitke od mame i tate, niti ih ko posećuje.
"Svi zaposleni u domu se trude da im naprave atmosferu koja će nalikovati na onu kućnu i time im utolimo onu emotivnu glad. Moram reći da deca ne osuđuju roditelje. Višegodišnje iskustvo mi je pokazalo da oni nemaju taj osećaj, ali je uvek bolno čuti pitanje "Kada će mi doći mama i tata?"Oni žive za to", kaže Milka Milovanović-Minić.
Ona, međutim, ističe da se poslednjih godina klima menja, i da se roditelji vrate po decu, a nekolicina štićenika ode i u hraniteljske porodice. Tome, kaže, doprinosi razbijanje predrasuda i otvaranje doma "Sremčica" ka zajednici.
"Pomažemo deci da nauče mnogo toga neophodnog za svakodnevni život i normalno funkcionisanje, pa da se jednog dana integrišu u društvo, ili da se porodice osokole i vrate se toj napuštenoj deci. Ima i slučajeva da nikonijeobilazio dete 10 - 15 godina, a onda se nenadano pojavio."
Žive život
U škole specijalnog obrazovanja ide oko dve trećine korisnika. Mnogi su naučili da putuju gradskim prevozom, idu sami do prodavnice, a neki, doduše jako mali broj, rade i kao pomoćni radnici- u okviru doma ili kao ispomoć u pekarama, prodavnicama.
"Na našem malom imanju gajimo: koze, ovce, svinje, imamo tri plastenika...tako da se u skladu sa procenom stručnog tima pojedini korisnici angažuju - sade zelenu salatu koju posle koristimo u ishrani, brinu o životinjama čije meso takođe koristimo. Na taj način smanjujemo i troškove", kaže direktorka ustanove.
Saša (27) koji je u ustanovi od svoje šeste godine i njegova drugarica Tijana kažu da su potpuno samostalni, da često odlaze do prodavnice ili u restoran sa vapitačima.
Saša radi i kao ispomoć u magacinu u okviru "domske ekonomije", a Tijana pomaže negovateljima oko devojčice Milice.
Iako nemaju nikoga da ih posećuje, u domu su našli simpatije, pa je tako Tijana zaljubljena u momka koji je "strašno podeseća na Kristijana Ronalda", a Saša ima čak nekoliko simpatija.
"Nedostaje mi dečko kada ode da poseti rođake, pa sam onda baš tužna i onda moram da ga zovem", kaže setno Tijana, velika pričljivica, kako su nam rekli socijalni radnici.
Tijana ima i planove za budućnost.
"Mnogi su otišli u hraniteljske porodice. Mislim da ću ja početi da živim sa dečkom, kada on završi školu", naglasila je ova vesela devojka koja nam je priznala da voli da se pojavljuje u javnosti i govori o sebi.
Viđeni i u centru pažanje
A prilika da mali veliki ljudi budu u centru pažnje i osećaju se bitno ne manjka. Od već tradicionalnih druženja i poseta bajkera, preko poseta glumaca, pevača i sportista, pa do javnih nastupa, kojima brišu predrasude i iskazuju svoju kreativnost.
"Prošle godine smo uveli baletski pokret. Na himnu doma "Sremčica" smo uradili koreografiju i petnaestak dece je nastupilo prvi put u domu kulture Palilula. Bilo je to fenomenalno javno snalaženje, dobili su gromoglasan aplauz, vraćani su dva puta na bis. Posle toga su usledile turneje po celoj Srbiji", ponosno kaže Milka Milovanović-Minić.
Mališanima ovo nije bio jedini javni nastup. Oni su dobili i priliku da otvore Svetsko prvenstvo u rukometu u sportskom centru Banjica, a onda ih je rukometni savez nagradio pa su išli na sve rukometne utakmice koje su bile u Kombank areni.
"Znate, svako od njih ima neku svoju ličnost- sportistu, glumca, svog bajkera koje su posebno emotivno doživeli, za koje prave čestitke", kaže kroz osmeh direktorka i dodaje da se prava kreativnost vidi u radionicama gde korisnici prave čestitke, nakit, ukrasne kese, a onda se to izlaže na izložbama.
Upravo ti njihovi iskoraci u društvo su i okidač da se pojedini roditelji vrate deci, a ima i slučajeva da pojedinci po povratku u društvo zasnuju i bračne zajednice.
Pravo malo naselje
Oni, koji, ipak,ostanu u domu nastavljaju da žive u svojim paviljonima i sa vaspitačima za koje su emotivno vezani.
Na 18 hektara smešteno je pravo malo naselje. Korisnici su smešteni u tri paviljona- dečiji, ženski , muški, i naravno, svaki je specifičan i posebno uređen.
U okviru doma postoji objekat sagrađen od donacija, koji će biti neka vrsta zajednice za desetak samostalnijih korisnika. To će biti neka vrsta njihovog domaćinstva i nadzor nad njima će biti minimalan", kaže Milka Milovanović-Minić.
Uslovi su, kako kažu zaposleni, daleko su od idealnih, budući da su zgrade sagrađene i opremane još sedamdesetih godina, ali se trude da obnavljaju nameštaj, kreče, kad god mogu.U sobama je po deset kreveta, a da bi se dostigao minimum standarda od četiri kreveta potrebno je i vreme i novac.
Tu je i vešeraj, pekara, kuhinja i mali dom zdravlja.
"Prvi smo registrovali zdravstvenu delatnost u sistemu rezidencijalnih usluga. U okviru doma postoji ambulanta opšte medicine, ambulanta za zdravstvenu negu, za rehabilitaciju, stomatološka ordinacija je u pripremi", ponosna je direktorka.
O korisnicima brinu tri lekara, 16 medicinskih sestara, 19 defektologa, radni instruktori, radni terapeuti, negovatelji, kao i ljudi zaduženi za higijenu, ishranu. Ukupno 140 zaposlenih.
Najveći deo ustanove finansiraju Ministarstvo rada i socijalne zaštite i Ministarstvo zdravlja, ali je neprocenjiva i pomoć dobrih ljudi koji finansijski pomažu da se objekti obnavljaju.
Direktorka kaže da ne postoji saradnja sa međunarodnim oragnizacijama kao što je UNICEF, ali se nada da će do saradnje jednog dana ipak doći.
