Je*i ga, Deda Mraz nije imao pare!

Nova godina je doba koje me uvek uvuče u mirise i sećanja na detinjstvo, i veče kada su svi bili na toplom, udobnom i sigurnom mestu.

Kad bi svi bili spremni, gledali su se crtaći i filmovi na televiziji, a jedno dve godine zaredom sam fanatično za Novu godinu slušala isključivo CD s muzikom iz "Gospodara prstenova" i naravno željno iščekivao Deda Mraz koji bi oko 22, 23 časova uveče, stigao i doneo poklone  za sestru i mene.

Kako do poklona

Ali, pre svega toga, danima su trajale pripreme. Prvo je trebalo odlučiti šta tačno želimo da nam novogodišnji čika donese, napišemo to u pismu, odnosno, izdiktiramo mami, ili nacrtamo, jer nije kao da smo tada još znale da pišemo, i eventualno nakon besomučnog gledanja američkih filmova, ostavimo ispod jelke čašu mleka, jer smo slatkiše sebično čuvale za sebe.

Pošto smo u to vreme živeli u porodičnoj kući, kada bi roditelji odlučili da je vreme da nam na ulazna vrata pozvoni Deda Mraz, terali su nas da se spustimo u stan kod bake i strpljivo čekamo s upozorenjem da ako virimo, Mraz se neće pojaviti i doneti nam poklone.

Okej. Pokušavale smo nekoliko puta da varamo, ali je pobedio strah od nedobijanja poklona, pa smo poslušno i kao na iglama čekale da čujemo zvono.

Kada bismo čule zvuk interfona, koji je svirao pesmu "Za Elizu", a onda korake uz stepenice do našeg stana, znale smo da će mama svakog trenutka pozvati bakiu telefonom reći joj da je vreme da se popnemo gore.

To nije bilo penjanje uz stepenice, nego bezglavo trčanje, naravno. Čim bismo ušle u stan, s vrata smo hitale ka ukrašenom drvetu i mnogobrojnim poklonima koji su nas čekali ispod. Mleko bi uvek bilo popijeno (ili verovatno prosuto u sudoperu/vraćeno u tetrapak), a kada bi se smirila euforija i vrištanje usled otvaranja poklona koje smo prethodno naručile u našim pismima, usledila bi neka zavrzlama kojom su roditelji nastojali da nas ubede da je Deda Mraz stvarno bio tu.

Ispitivale bismo ih šta je rekao, da li nas je pozdravio, kako je izašao napolje, jer nismo čule da se ulazna vrata opet otvaraju... Odgovor je uvek bio spreman.

Najjače je bilo jedne godine kada su nam pokazali otisak obuće na majici koja se sušila na radijatoru pored prozora kao dokaz da je Deda Mraz odatle zakoračio na terasu i kasnije na krov gde ga je čekala zaprega s irvasima! I dalje mi je komično kada zamislim ćaleta kako se lomi da zgazi tu majicu!

Godina kada Deda Mraz nije imao para

Crv sumnje da najpoznatiji bradonja na svetu ne postoji, došao je negde pred moj polazak u osnovnu školu. Sećam se da sam te godine žarko želela Barbiku koju sam zvala "gimnastičarka", jer je mogla da savija ruke i noge. Bila je od ključne važnosti za priče i avanture koje sam smišljala igrajući se lutkama iz kolekcije koju sam već posedovala. Odradila sam ritual zbrinjavanja igračaka, otišla i vratila se od bake, i počela da otpakujem kutiju za koju sam bila ubeđena da unutra sadrži Barbiku. Međutim, kada sam sklonila ukrasni papir, otkrila sam da me iz kutije gleda "obična" Barbika, a ne takozvana gimnastičarka. Iskreno nesrećna i razočarana, i kao pravo razmaženo derište, popi*dela sam!

Prvo sam u neverici pitala mamu gde je moja Barbika gimnastičarka, a ona je smišljala neke odgovore poput: "Pa, nisu je imali na Severnom polu" ili "Deda Mraz ju je ove godine obećao drugoj deci, ti ćeš dobiti sledeće", ali ništa nije moglo da me uteši. Počela sam da plačem i durim se kao pravi mali kreten, što je probudilo tatu koji je mrtav umoran od posla uveliko ležao u krevetu.

"Šta se dešava? Zašto plačeš?", čula sam kako me pita iz spavaće sobe.

Uspela sam malo da se saberem i kroz podrhtavanje donje usne odgovorim: "Htela sam gimnastičarku, a dobila sam običnu Barbiku!"

"Jebi ga, Tamara, Deda Mraz nije imao para", rekao je tata.

Kako to misli da Deda Mraz nema para?! On je DEDA MRAZ. Njemu ne treba novac da bi podelio poklone svoj dobroj deci na ovom svetu!

Rušenje iluzija

Sledeće godine sam smislila lukav plan kojim ću dokazati da Deda Mraz ne postoji i da su me roditelji bezdušno lagali sve ove godine. U pismu koje sam napisala Deda Mrazu sam poželela da mi omogući da letim. To je dar koji bi samo pravi Deda Mraz mogao da mi omogući, mislila sam.

Ako ne dobijem sposobnost letenja, već opet neku igračku, znaću da je sve farsa. Tako je i bilo, naravno, ali nisam mogla da osetim trijumf već blagu tugu što je situacija takva. Pokloni su pokloni, od koga god da stižu, ali nešto u činjenici da Deda Mraz i zajedno s njim sva čarolija koju sam umišljala prethodnih godina ne postoje, nije mi prijala uopšte.

Finalni udarac protiv mog verovanja u Deda Mraza došao je godine kada je mama zaboravila da mi nikada zvanično nije rekla da Deda Mraz ne postoji, predala mi spisak poklona i novac, i zamolila da ja da odem do tržnog centra na Vidikovcu, da kupim mlađim sestrama poklone za Novu godinu od "Deda Mraza".

To je stvarno uništilo sve zauvek. Odrastajući, Nove godine su se pretvorile u pijanke s društvom, a Deda Mraz lik kojeg je izmislila "Koka kola".

Uprkos nesrećnom kraju mog verovanja u novogodišnja čuda, drago mi je što su mi roditelji omogućili da u tom periodu najranijeg detinjstva iskusim tako nešto, jer iako je neminovno da će nas realnost "udariti" jednog dana, lepo je imati mogućnost izvući sećanje na doba kada su irvasi čekali na krovu iznad moje glave, lutke su mirno spavale uvijene u jastučnice na podu dnevne sobe, a Deda Mraz kulturno zvonio na ulazna vrata i potom se iskradao kroz prozor u noć.

Divan prizor, zar ne?

Pišite nam u komentarima kako ste i kada vi prestali da verujete u Deda Mraza...

Najnovije i najzanimljivije vesti iz sveta zabave, kulture, muzike, filma, lifestyle, putovanja i seksualnosti pratite na našoj Facebook stranici - MONDO Zabava, kao i na Twitteru @Mondo_zabava.